Ratko Mladić nije srpski heroj. Razbacujući se tim epitetom samo pokušavamo da umanjimo vrednost pravim herojima (što nikada nećemo moći da učinimo- njihova slava je večna). Jutro mi je počelo sasvim prijatno.
Prvi sneg me je obradovao, istuširao sam se i mokre glave sam naravno izjurio napolje. Seo sam na svoje staro mesto u trolejbusu broj 29, naslonio glavu na prozor, tutnuo sluške u uši i pustio Pink Floyd.
Međutim, decembarsko sanjarenje u krcatoj 29-ci prekinulo mi je nepriželjkivano uočavanje kožne bolesti čije simptome je Beograd najverovatnije sinoć ispoljio.
Koža Beograda, fasada njegovih zgrada prokrvarila je iz odvratnih bubuljica, koje našem oku liče na grafite. Vozeći se ulicom Vojislava Ilića, primetio sam ovo stanje (za koje bih voleo da je akutno, ali je posve sudeći hronično oboljenje u pitanju) u jednakim intervalima od nekoliko metara, najintenzivnije u potesu raskrsnice Voje Ilića i Gospodara Vučića kod ATŠ-a, do Crvenog krsta. Po koja bubuljica se nazire i nakon Slavije. Severitet stanja uočavamo u tome što se simptomi samo pojačavaju kako dani prolaze.
Ova bolest se širi- naše ignorisanje ne pomaže. Paradoksalno, našom intervencijom se najviše i proširila. Prvu bubuljicu smo raščešali misleći da ćemo time ukloniti problem. Jajarenjem, prekrečavanjem i paradiranjem ispred murala u Njegoševoj ulici samo smo dolili ulje na vatru. Direktna posledica toga jeste buđenje srpskog inata, kog nikada ne smemo potceniti ili ignorisati. Taj srpski inat gajen u dušama šake budala i neznalica predstavlja upravo najveću opasnost po bilo kakvu budućnost ove države. Na njihovo telo seda glava koja se skupo plaća, a jeftino prodaje.
Pogledajte, ko su istaknuti desničari našeg političkog života? Šešelj? Vučić?
Rujno vino pije Obradoviću Boško?
Neću napadati patriotizam, ideju ujedinjenja nacije, neću ulaziti čak i u pitanje poimanja porodice, brakova, religije. Ni sami niste svesni koliko bismo se složili. Razdor nastaje onog momenta kada neko istakne koliko su ti njihovi lideri licemerni. Pogledajte prosečnog desničara. Često pričam sa njima, ne bežim nadobudno od njih nazivajući ih tek tako pogrdnim imenima. To su mahom alkoholičari koji su promašili život. Desničarenje nekome ostaje tek kad ništa više svoje nema- onda staje iza svega što nije njegovo i to mu postaju „svetinje“:
Država, istorija, kultura (iako nije pogledao tri predstave u životu).
Kreči, čisti, kreči, čisti. Sneg sve to zatrpa na kraju. Nadam se samo da proleće nećemo dočekati svađajući se oko nekog zida. Rio Tinto marš sa Drine. Paša out.
Cover photo: Nova.rs