fbpx

Opet ništa od fudbalera

Nakon dva fenomenalna gola Sergeja Milinković-Savića, naša reprezentacija je sa gorčinom u ustima napustila Irsku. Rezultat 1:1 nije tragedija, ili nas je bar tako samo tešio legendarni Piksi Stojković nakon utakmice. Komentari na internetu su podeljeni – od dubokog razočarenja do probuđene nade – bar smo napadali, izgleda da se naša fudbalska filozofija okreće ka ofanzivnom stavu, u suprotnosti sa dosadašnjom strategijom „odbrana dur-sistem, a napad šta uradi“.

Nisam neki fudbalski fanatik, ali postoje određeni dani posvećeni isključivo fudbalu u godini. Donekle verujem da je „el grande” Vujadin Boškov bio u pravu kada je rekao: „Ukoliko muškarac više voli svoju ženu od hladnog piva tokom finala lige šampiona, to jeste prava ljubav, ali to nije pravi muškarac.“ U duhu jednakosti među polovima bih samo dodao da je najvažnija sporedna stvar na svetu ipak toliko važna da joj se možemo zaista svi posvetiti (bez obzira dakle na pol), bar malo u godini, i ignorisati sve oko nas.

Opet, nisam fanatik, ali volim da o sebi razmišljam kao o sportskom romantičaru.

I baš zato ovakve utakmice peku. Jaoj, koliko peku. Uz retke izuzetke (uglavnom pod palicom pokojnog Mistera, Radomira Antića) igra naše reprezentacije podseća i na našu samu državu. To je obećavajuće, vidi se neki duh, ali obično kiksnemo onda kada se od nas najviše očekuje. I svaki put sebi kažem – Paša, nećeš više gledati reprezentativni fudbal, dosta si sebi jeo živce… I svaki put samog sebe slažem. Gledam utakmicu, znam da ćemo izgubiti. Zato krenem lagano, bez neke preterane nade. A onda… Onda Mitrović mora da da gol. Prosto mora, meni u inat. Svaki put kad uradi onaj gest rukom, kao da kaže „evo sad ću da izludim Pašu“. I ja se onda derem komšijama, držim tercu ostatku Medaka dok svi horski vičemo „GOOOOL“. I naravno, onda neko izgubi loptu, kontranapad, sapleo se štoper i – 1:1.

Nema goreg heroina od srpskog fudbala.

Ali hajde, navikli smo da nam je najveći uspeh kvalifikovanje na neki turnir i možda neka nerešena utakmica, ili čak i pobeda onda kada nemamo šanse za prolaz. (Bilo je tu izuzetaka, opet, pod palicom pokojnog Antare. Iako ćutim, u sebi i dalje vrištim za onu golčinu Nemcima. To im je Lane vratio i za Prvi, i za Drugi svetski rat, samo da se zna. Ne verujem u teorije zavere, ali mislim da je taj meč uticao na to što još uvek nismo primljeni u EU).

Ono što još više peče je momenat kada izađem iz afektivnog stanja, koje doduše može trajati i po nekoliko dana, i kad se setim koliko se naša država bezobrazno ophodi prema sportistima. 20 splavara koji mi izedoše džigaru će dobiti nacionalni stadion, ehej! Trava finija od mog tepiha.

A vaterpolisti? Odbojkaši? Odbojkašice? Ima li mesta rukometu uopšte?

Bitno da je Prvorođeni tu da čestita. Dešava se nekad i da dobaci komentar kako je baš on savetovao selektora ili nekog od igrača. Siguran sam i da se osetio ponosno kad je Tijana Bošković postavila novi rekord za brzinu smeča u meču protiv odbojkaške reprezentacije Turske. Međutim, mogao bi ponekada da umesto slaktorečivosti „manjim“ sportovima ponudi i veće investicije. Umesto Sarumana koji blokira jednu od najlepših zgrada u Beogradu gradska vlast mogla je pomoći nekom rukometaškom klubu na primer. Giganti grcaju u blatu-JSD Partizan je tek ove godine rešio lokaciju za trening i domaće utakmice svojih vaterpolista.

Ako Zvezda i Partizan nisu u stanju da se izbore sa finansijskim izazovima, čemu tek da se nada boks klub Radnički? Samo zato što sam upućen u bednu situaciju ove nekadašnje sportske veličine neću nikada kritikovati Dudu Ivkovića što je progutao knedlu i slikao se sa predsednikom Srbije na svečanom prijemu povodom najave renoviranja ovog udruženja. Radnički je to, ljudi moji. Koliko je sportista tu poniklo, ej? Koliko se medalja samo vuče po kabinetima…

Svaka čast fudbalerima, hvala im do neba za lepe trenutke, naravno ružne zaboravljamo i praštamo. Ali hajde da se zahvalimo još više onima kojih se setimo tek kad uđu u četvrtfinale, i onima čije slike kačimo po društvenim mrežama tek kad osvoje medalju.

Cover photo: Dominika Roseclay / Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Joxi Jankov: Volonterski rad nije „rad za džabe”

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Mina Milošević: Strah je najveći problem našeg društva

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Vlatko Sekulović: Kako sam postao producent Reflektor Teatra

O poverenju, empatiji i pozorištu kao sistemu smisla i vrednosti VLATKO SEKULOVIĆ, advokat, kolumnista i antifašista, učestvovao je...

(Met) GALA licemerje!

Šta je neke od vas tačno oduševilo u toaletama Aleksandrije, Kare ili Niki? Ispraznost i infantilnost, licemerje i neiskrenost, ili pak plagiranje...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još