fbpx

Ivana Anđelković: Prinuđeni smo da krademo od svoje budućnosti

Beskućništvo je u direktnoj vezi sa siromaštvom, a dom nije samo nekretnina. O važnosti odbrane prava na dom za Edit serijal „Ekonomski tigar” govori aktivistkinja pokreta Krov nad glavom Ivana Anđelković.

Često se susrećemo sa dvostrukim narativima – beskućništvo se shvata kao sinonim za siromaštvo, ali postoji i stav da „ne mora svako ni da poseduje nekretninu“. Koja je razlika između doma i nekretnine i zašto je važno braniti pravo na krov nad glavom?

Kada neko kaže da ne mora svako da poseduje nekretninu – ja bih se složila. Velika je razlika između doma i nekretnine, ali te stvari su veoma povezane. Dom je mesto u kojem se mi osećamo sigurno, gde smo materijalno sigurni, fizički sigurni i gde se osećamo psihički sigurni. To je mesto u kojem možemo da ostavimo svoje stvari, da ispunimo nekakve osnovne potrebe – gde imamo svoj frižider, krevet, gde se hranimo, gde su nam lične stvari, uspomene za koje se vezujemo i što nas čini onim što smo. Osim toga, dom je nešto što je i šire od toga – to je odnos sa okolinom koji stvaramo i u odnosu na koji se nalazimo mi.  Ja u svom komšiluku živim dve godine, već poznajem komšije, srećemo se dole u kafiću… To je dom. Danas do doma ne može da dođe svako i čak i onaj ko poseduje neku nekretninu i njemu je ugroženo pravo na dom. Mi smatramo da je to osnovno ljudsko pravo i da je važno da država shvati da ima ulogu da zaštiti pravo na dom svakoga od nas. Danas kada branimo nekretninu koja je jedini dom, mi branimo poslednje uporište sigurnosti koju dom pruža.

Koji su načini da neko danas dođe do doma?

Danas su načini da dođemo do doma vrlo limitirani i za većinu nas potpuno nedostižni. Ako ne posedujemo nekretninu – mi smo podstanari i onaj ko izdaje stan se prema nama ponaša kao feudalni gospodar prema kmetu: može da nas izbaci iz stana, da nam povisi kiriju, da nas tereti za nešto što smo uništili i treba da snosimo posledice toga, da nas preseli… ta oblast je potpuno neregulisana i potpuno smo nezaštićeni. Cene zakupa stalno rastu i ljudima je sve teže da priušte neko mesto u kontinuitetu gde će moći da izgrade neku takvu vezu. Druga varijanta je kredit, većina nas nije kreditno sposobna i ne preostaje nam ništa drugo nego da ostanemo podstanari. Pošto je to neregulisano i da cena stanovanja prelazi i 50% kućnog budžeta, što je prevelika cifra i mnogo veća nego što je u većini evropskih zemalja, otvara se pitanja kako država rešava to pitanje.

To je odlika današnjeg društva, dok u nekim drugačijim sistemima krov nad glavom jeste bio dostižan?

Krov nad glavom se posmatra kao neka zaostavština iz nekog prethodnog perioda u kome smo živeli, u kome se vodilo računa o tome i u kome je to posmatrano kao potreba društva, a ne samo pojedinca. Govorim o periodu SFRJ, kada se država starala o tome da građani mogu da dođu do doma. Postojala je društvena gradnja u kojoj smo nosioci prava na dom. Ne posedujemo tu nekretninu, ali plaćamo vrlo simboličan zakup i niko nas odatle ne može iseliti izuzev iz nekog opravdanog razloga kao što je rušenje ili adaptacija. Ali se neće pojaviti niko ko će nas isterati odatle jer mu se ne sviđa kako ostavljamo stvari, dovodimo goste i slično. To više ne postoji.

Kakva je veza između odbrane prava na dom i siromaštva?

Ukoliko ne posedujemo nekretninu, svakome od nas jedino preostaje da iznajmi stan ili, ukoliko to nije u mogućnosti – završi na ulici kao beskućnik ili beskućnica. Dakle, velika je veza, posebno ako se uzme u obzir u to da je iznajmljivanje stana unosan posao i da neko u to ulazi radi sticanja profita. Njihov interes je da na tome zarade, da se obogate od toga i ne razmišljaju o dobrobiti stanara, tj. o čoveku koji taj stan iznajmljuje. Ako nemam da platim – ja moram na ulicu. Za veliki broj nas to znači velike teškoće da se odgovori na neke osnovne potrebe: veliki broj porodica se suočava sa time da će ili platiti zakup stana i račune, ili kupiti detetu da jede. Mnoge porodice se suočavaju sa takvom vrstom izbora, koja zapravo nije izbor. Izbacivanje ljudi iz jedinih domova vodi ka još većem siromaštvu i sve zajedno nas gura do tačke iz koje nema povratka. Beskućništvo je praćeno nizom drugih problema i iz te situacije ljude je jako teško izvući, čak i ukoliko im obezbedimo privremeni smeštaj. Te situacije vode do potpuno fizičkom i mentalnom propadanju osobe u kojoj ona posle nekog vremena nije u stanju da se adekvatno stara o sebi, da se vrati na posao iz različitih psihičkih, fizičkih ili birokratskih razloga – ako nemamo prebivalište ne možemo da se prijavimo na posao, da se lečimo itd… Izbacivanje ljudi iz jedinih domova u uslovima u kojima mi danas živimo znači potpuno propadanje pojedinaca, ali vodi i propadanju celog društva.

Šta je sve beskućništvo?

Mi beskućništvom smatramo i oblike stanovanja u neuslovnim objektima. U Beogradu postoje napušteni objekti koji su u užasnom stanju i koje ljudi naseljavaju i pokušavaju da naprave nekakvo mesto na kome mogu da zadovolje te osnovne potrebe. Imaju neke krevete, šporete na drva, ali to su potpuno neuslovna mesta u kojima su ugroženi i fizičko i mentalno zdravlje.

Moja mama, žena koja je radila pun životni vek, koja je visoke stručne spreme, arhitetka, od kako je dala otkaz u državnoj firmi radila uvek na minimalac, nekad i nije bila prijavljena – ona danas ima penziju 18.000 dinara. Šta ona može da kupi sa 18.000 dinara i šta u ovom trenutku može da uradi u odnosu na tu situaciju? Ona tada nije mogla da bira, da je rekla hoću pun iznos rekli bi joj – od tog iznosa ćeš onda ti pola dati državi i ostaćeš sa pola plate. Mi smo prinuđeni da krademo od svoje budućnosti.

Koji mitovi vladaju o toj „idealno tipskoj porodici kojoj preti iseljenje“? Šta su to mitovi o tome kome to može da se desi, a šta je realnost?

Realnost je uvek daleko kompleksnija. Iseljenje može da se desi bukvalno svakome i nije posledica neodgovornosti i ličnog izbora. Kada to gledamo sa distance ne možemo da se poistovetimo sa konkretnom situacijom, ali nalazimo se u takvim pozicijama da vrlo lako možemo da dospemo na rub egzistencije. Ljudi se najviše saosećaju sa slučajevima gde ljudi očigledno nisu krivi, kao što je slučaj u Novom Sadu gde je žena podigla kredit da bi kupila stan, međutim dobila je rak i žena je u toj situaciji opredelila svoj novac za lečenje i kasnila je sa ratama kredita. Banka je aktivirala hipoteku, iako je više od polovine stana bilo otplaćeno i oni su je izbacili na ulicu, pritom na vrlo brutalan način u kojem je policija asistirajući privatnom izvršitelju bolesnoj ženi polomila ruku pri upadu u kuću. To je baš ilustracija toga da se ovo može desiti ne samo najsiromašnijima, ne ljudima koji su već završili nisko na društvenoj ili materijalnoj lestvici, već i nekome od nas kome se desi jedna takva nepredviđena okolnost. To je jedan od očiglednih primera gde nismo zaista krivi i na ovaj slučaj konkretno ljudi su bili vrlo empatični.

Ali postoje i situacije kada to nije slučaj, odnosno kada se posmatra na tu situaciju kao na odgovornost pojedinca?

Imali smo i druge situacije gde se to ipak gledalo kao neka lična odgovornost. Evo još jednog primera – u Staroj Pazovi žive dva brata i jedan od njih je bolestan od šizofrenije i ceo život živi sa tim. Drugi brat je radio u jednoj firmi dok firma nije otišla pod stečaj i on izgubio posao. Obojica su vrlo siromašni, jedan brat je radio i izdržavao obojicu. U jednom momentu da bi se spasao iz potpunog siromaštva počeo je da prodaje na pijaci neki alat i pošto nije imao novac da kupi taj alat morao je da pozajmi novac jer, kao nezaposlena osoba, ne može čak ni banci da se obrati. On odlazi kod zelenaša, što su neka dva mlada čoveka od dvadesetak i nešto godina koji imaju novac u tim količinama da pozajmljuju. On pozajmljuje 5000 evra, sa kamatom od 10% na mesečnom nivou. On pokušava da proda alat, ali prodaja ne ide kako je očekivao, a svakog meseca se zbog kamate zadužuje za još 500 evra. Za deset meseci, možemo da izračunamo koliko je to dug. Naravno, zelenaši to znaju i kao vrstu garancije tražili su kuću, a pošto je to nelegalni vid pozajmljivanja oni su potpisali kupoprodajni ugovor gde se ta pozajmica računa kao kapara. To se na sudu jako teško dokazuje da se neko okoristio o vašu lošu materijalnu ili porodičnu situaciju. Zelenaši angažuju izvršitelja koji te ljude izbacuje iz kuće. Dakle, neko ko je već bio u strašnoj situaciji, kome je jedini način koji je video da iz toga izađe bilo zaduživanje kod zelenaša, što je nešto što nas pelješi do kraja, i u tim situacijama ljudi kažu: pa što se zadužio kod zelenaša? Čovek ovde nije imao drugog izbora, nije moga da nađe posao, poslodavac je tražio da se preseli, što nije mogao zbog brata. Poslodavac nije imao razumevanja, čovek nije imao kome da se obrati, da pozajmi od prijatelja ili porodice – i morao je da ode kod poslodavca. Ovde nije njegova krivica, nije neki raskalašan život, već situacija kad su ljudi prinuđeni na vrlo očajničke poteze.

Jedna od situacija u kojoj se vrlo polemisalo u javnosti na ovaj način je i slučaj porodice pukovnika Lalovića?

 Tako je. Situacija sa porodicom Lalović nije takva da su to ljudi u potpunom beznađu, ali je vrlo važno da uvidimo to da ponekad vrlo često cinično gledamo na te situacije, iz udobnosti svog doma. I mislim da je jako važno da razumemo da ti problemi jesu specifični – nekoga je zadesila bolest, nekoga otkaz i tako dalje, ali svi se možemo naći u sličnoj situaciji da se može desiti nešto što će nas zaoista oterati u neku očajnu situaciju iz koje ne vidimo izlaz, a da nismo za to krivi. Važno je da skrenemo pažnju ljudima da ne treba da sitničarimo, već da shvatimo da problemi jesu različiti, ali da su njihovi uzroci vrlo slični i jedan od uzroka je opšta društvena i ekonomska situacija u zemlji. Znamo kakva je situacija kada je u pitanju ravno pravo, mogu na prste jedne ruke da nabrojim prijatelje koji su prijavljeni na ugovor o radu, na ceo iznos, a ne na minimalac… veći broj nas radi u neizvesnim uslovima, znamo koje su cene hrane, odeće, prevoza i osnovnih stvari i većina nas jedva uspeva da zadovolji svoje potrebe stalno štrpkajući sa ove ili one strane. Važno je da prepoznamo da je to posledica političkih odluka koje su donošene u prethodnom periodu. Ne treba da prebacujemo odgovornost jedni na druge, već da pogledamo te uzročnike i shvatimo da je jedini način da se iz toga izađe da se mi borimo protiv toga. Da se mi udružujemo, da kažemo da je to nepravda i da to nije društvo kakvo želimo, da se mi pitamo šta se dešava u društvu i da nas ne zanima samo naša lična situacija. Jedino udruženi možemo da prepoznamo da su nam zajednička prava oduzeta i da treba da se pitamo o tome kako ova zemlja funkcioniše i da razbijemo mit o tome da ne zaslužemo ništa dok se ne znam koliko ne potrudimo. Danas živimo u civilizaciji koja može da nam obezbedi sve to za šta treba da se krvavo borimo – za zdravlje, za krov nad glavom, da detetov rođendan nije luksuz, ili nov frižider ili odmor. Sve smo to nekada imali, a danas se predstavlja kao luksuz. To je nešto što možemo da se imamo i da se izborimo za to da to bude postane deo normalne svakodnevnice. A ne da govorimo jedni drugima – šta ti misliš? Ko si ti da se zadužiš u švajcarima ili da kupiš stan u izgradnji? Ti si pametnija bila od mene pa si kupila jeftinije. Pa kupila sam jer sam jedino to mogla da kupim.

Cover photo: Emilija Jovanović


Ceo Edit vlog možete pogledati na Zoomer youtube kanalu

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

BRANISLAV GUTA GRUBAČKI: Pola čovek – pola datum

O ličnoj kulturi sećanja, borbi za slobodu i dugogodišnjoj saradnji sa Reflektor teatrom   BRANISLAV GUTA GRUBAČKI, aktivista, radnik...

(Met) GALA licemerje!

Šta je neke od vas tačno oduševilo u toaletama Aleksandrije, Kare ili Niki? Ispraznost i infantilnost, licemerje i neiskrenost, ili pak plagiranje...

Šta se dešavalo na ekološkom ustanku i zašto nam je to važno?

U subotu 11. septembra u Beogradu održan je drugi po redu ekološki protest, kako su ga organizatori nazvali, „Ustanak za opstanak"....

Dexi Stošić: Samo buđenje Srbiju spasava!

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još