OK, ne baš sve nominovane… Postojala je želja, ali neki su baš negledljivo dosadni. Ali svakako bar većinu nagrađenih, što se ispostavilo i nije dugačka lista.
Akademija je nastavila sa svojom dobro poznatom praksom da se nakači na samo jedan film i podeli mu sve žive glavne Oscare… i dok se to ranije dešavalo mahom sa filmovima koji će se ispostaviti kao kultni, danas to deluje više kao standardizovana procedura, a posebno ako je u trci neki film koji se može okarakterisati kao „egzotičan“ ili je pun političke korektnosti (što je u poslednje vreme postali i must have da bi se uopšte ušlo u trku) – imamo čist zicer.
Zicer za ovu godinu je prilično overrated film „Everything Everywhere All at Once“ koji je favorizovan od starta i, budimo iskreni, na listi best picture nominovanih možda i jeste jedini izbor. Verujem da niko nije očekivao da će Oscara dobiti „Top Gun“ ili „Avatar“, bez obzira na to što su ne samo odlični, već i po popularnosti među publikom daleko ispred svih ostalih. To vreme kada su Oscare odnosili filmovi koje su ljudi baš masovno gledali je prošlo, mada se može diskutovati i o tome da li je i vreme masovnih odlazaka u bioskope takođe možda prošlo i da li serije već duže vreme imaju daleko veću popularnost. Ali to je neka druga tema. Takođe, i „The Banshees of Inisherin” je, iako vizuelno lep, ljudi moji toliko dosadan i razvučen da u jednom trenutku više ne znaš ni šta gledaš, a adaptacija Elvisovog života je okej, ali je prilično diskutabilno da li bi trebalo da se nađe na listi nominovanih, teško da može da se meri sa biografskim filmovima ranijih godina. Ista priča sa razvučenošću važi i za „All Quiet on the Western Front” koji je adaptacija kultnog dela koju sam gledao tri ili četiri dana jer sam svaki put zaspao posle 20 minuta, ali bio čvrsto rešen da ću ga odgledati, uz očekivanje da osvoji bar nagradu za međunarodni film – što se i dogodilo. Kod nekih drugih, kao što je „The Fabelmans”, ta rešenost da se odgleda je isparila. Bukvalno, zašto više nemamo dobre brze filmove koji traju od sat i po do maksimalno dva sata i u njima bude sve što je potrebno? Da li ste i vi primetili da je sada standard da film traje preko dva i po sata i da se razvlači u nedogled sa scenama koje toliko traju da zaboraviš i kada su počele? Wtf is that? Skrati, pobratime!
Dok smo kod razvučenosti i fijaska biografskih filmova, da se odmah prebacimo i na izbor za najbolju glumicu i glumca u glavnoj ulozi. Šta je bre ono sa „Blonde“? Znači ne da ga nije trebalo nominovati, nego bi film trebalo zakonom zabraniti. Znate ono kad je kulturna elita 80ih na albume Šabana Šaulića i pevača narodne muzike lepila nalepnicu „šund“? E, ovde treba zalepiti nalepnicu „smrtno dosadno, run for your life“! Najveća pop ikona svih vremena je dobila film koji je verovatno najgori biografski film ikada snimljen. Bukvalno blasfemija! Elem, bilo je jasno da od toga da Oscara za najbolje glavne uloge dobije neko iz biografskih filmova, ali je isto tako i bilo prilično očekivano da u ženskoj kategoriji dobije sjajna Cate Blanchett za ulogu u filmu „Tár”, međutim i tu je nagrada morala da ode u ruke istom filmu, pa je isto kao i u kategorijama za najbolju sporednu mušku i žensku ulogu sve po redu dobili glumci iz filma „Everything Everywhere All at Once”, uz nagradu za režiju, scenario i montažu. Bukvalno je ostalo da dobiju i Oscara za najbolju muziku pored žive Lady GaGe (koja nagradu na kraju nije dobila, već je osvojila „Naatu Naatu” iz „RRR” pa će njena čuvena flaša šampanjca još malo sačekati sa otvaranjem), ili kostimografiju i efekte pored živih „Black Panthera“ i „Avatara“ – pa bi to bila kompletna smejurija. Srećom, u ovim prilično nebitnim kategorijama sve je bilo na svom mestu.
Jedina osoba koja je uspela da dobije Oscara u važnim kategorijama, a da nije glumila u pomenutom filmu je Brendan Fraser, za glavnu ulogu u filmu „The Whale”. I to je donekle bio zicer, prvo zato što je glumac-povratnik nakon duge pauze uzrokovane dugo godina guranom pod tepih katastrofalnom holivudskom situacijom sa nasiljem od kojeg pokušavaju da se operu na sve načine, a drugo zato što je Frazerova transformacija u ovom filmu neverovatna – a Akademija voli da nagrađuje dramatične vizuelne transformacije. Naravno, tu je i faktor što je ovo jedna od retkih kategorija u kojoj višestruko-pobednički film nije bio nominovan, pa je mogao još neko nečemu da se nada. Svakako, verovatno najzasluženija moguća nagrada, a film je trebalo da se nađe i u best picture kategoriji lagano. Nije da mi osvojio, ali bi bilo poštenije.
Još jedan zicer je bio i u kategoriji animiranog filma, na koju se uglavnom ne obraća previše pažnje, ali kada je u njoj nominovan Guillermo del Toro za svoju verziju „Pinokija”, da li bi iko pomislio da neće i dobiti?
Na kraju, važno je i pomenuti „Women Talking“, film koji se temelji na istoimenom romanu Miriam Toews iz 2018, koji je pak utemeljen na istinitoj priči o okrutnim serijskim silovanjima u izoliranoj, ultrakonzervativnoj menonitskoj zajednici u Boliviji. Film je bio nominovan i u kategoriji za najbolji film, što nije osvojio, ali je nagradu za najbolji adaptirani scenario osvojila scenaristkinja Sarah Polley upravo za ovo ostvarenje.
U suštini, ova godina se može opisati i filmovima koji su je obeležili… Na zapadu apsolutno ništa novo, potpuno očekivani ishod i bez nekog preteranog uzbuđenja komotno se mogla ujutru pročitati lista i ne blejati celu noć pred TV-om. Dobili smo zaista everything, everywhere i all at once – jedini je problem što je sve to ove godine bilo jedno veliko meh. Ne ceremonija, no filmovi. Bukvalno možete ih odgledati, ali i ako to ne učinite nećete mnogo propustiti. Možemo slobodno reći da je prema selekciji koja je bila pred nama, ovo možda najdosadnija godina. I verovatno ne bismo mnogo pogrešili.
Naslovna fotografija: scena iz filma Everything Everywhere All at once, printscreen
