Nedim Nezirović je naš mladi glumac koji je privukao pažnju publike ulogom Paše u seriji reditelja i scenariste Slobodana Skerlića pod nazivom “Klan”.
Nedim, koji je poreklom iz Novog Pazara i koji je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, za Zoomer kaže da mu je ovo prva uloga na televiziji, te da je, nakon početnog iznenađenja, temeljno počeo da radi na svom liku i pripremama za snimanje. Nedim nam govori svojim interesovanjima, značaju dečjeg pozorišta u Srbiji, stanju u Srbiji iz perspektive jednog glumca, ali i o slozi i međusobnoj podršci svoje klase sa Akademije, koja je, pre par nedelja, pružila javnu podršku svojoj koleginici Ivi Ilinčić.
- Kako si se osećao kada si shvatio da si dobio glavnu ulogu u seriji “Klan” Bobana Skerlića, s obzirom na to da je to bila tvoja prva televizijska uloga?
Mislim da je danas, kako u pozorištu tako i na filmu/televiziji, retko da mlad glumac bez iskustva dobije glavnu ulogu, tako da je to bilo veliko iznenađenje za mene. Smatram da se na takav rizik reditelji i producenti retko odvaže jer im „velika imena“ na neki način garantuju uspeh iako nije uvek tako. Pošto se ispred mene našao veliki zadatak, sebi sam rekao: „sad ili nikad’“, doduše trebalo mi je nedelju dana samo da usvojim informaciju da sad krećem iz „nule“ u jedan ozbiljan i temeljan rad na ulozi.
- Naveo si da je lik Paše u potpunoj suprotnosti sa tobom i da je izazov bio utoliko veći. Kako je izgledao sam proces pripreme za ulogu i snimanje?
Mi smo nekoliko meseci pre snimanja dobili kompletan scenario na čitanje. Nakon prvog čitanja smo sa Bobanom razmenili utiske i dva meseca pred početak snimnja, krenuli sa probama. One su odradile veliki deo posla: uticale su na to da se osećamo sigurno, da dogovorimo šta reditelj i mi, glumci, želimo od određenih scena i na kraju da usvojimo jezik serije i razumemo se oko stila igre. Probe su ulile sigurnost, tako da na samom snimanju nismo trošili vreme na dogovaranje oko ideje scene, već smo to znali unapred. Ostalo nam je samo da se na licu mesta dogovorimo oko mizanscena i popravimo neke stvari koje nam je nametnuo sam trenutak i prostor u kom snimamo. Ovaj proces mi je potvrdio činjenicu da su probe “majka” kako u pozorištu tako i na snimanju.
“Probe. Tačka.”
- Govoriš o tome da ova serija ne glorifikuje kriminal, te da prikazuje sve njegove negativne aspekte i pruža realnu sliku tog sveta. Koliko misliš da je važno da se mladima prikaže šta on zapravo nosi sa sobom?
Mislim da umetnost, u ovom slučaju serija, mora da nosi istinu u sebi nezavisno od žanra. Kad je kriminal u pitanju, lakše bi mi bilo da je ovo samo rekonstrukcija prošlih događaja, ali nije tako. Vi čim otvorite naslovnu stranu bilo kojih novina, videćete to o čemu govori ova serija. Manji je problem kriminal u odnosu na to da smo mi, kao društvo, u moralnom smislu malo podbacili . Poremetile su se vrednosti, postalo je lakše da lažemo, jer reći istinu – to je veliki izazov. I moraš biti spreman na izuzetnu odgovornost ako staješ iza nje. Mislim da ova serija pre govori o tome, nego o samom životu u kriminalu. Tu nema puno toga da se kaže.
Taj život je brz i kratak. To je život proveden u strahu.
- Potresen si stvarima koje se dešavaju ovih dana, utoliko više jer je Iva Ilinčić tvoja koleginica sa klase i dobra prijateljica. Koliko misliš da je važno to što su Milena i Iva izašle hrabro u javnost i motivisale sve mlade ljude koji se suočavaju sa istim problemima?
Siguran sam da je to najvažnija stvar koja se desila našem društvu u skorije vreme. To su tektonski poremećaji. Nema protesta, pobune, štrajka koji je ostavio veći uticaj od njihove istine. Daleko od toga da omalovažavam građanski bunt, ali su ove dve devojke progovorile u ime svih žena, devojčica, majki, sestara, studentkinja, profesorki… I to ostavlja nemerljiv trag. To je odgovornost prema istini o kojoj sam vam pisao u prethodnom pitanju i one su je junački ponele na svojim leđima. Ja sam im neizmerno zahvalan i sumnjam da će iko kome je ovo važno zaboraviti na njihov podvig.
- Tvoja klasa je pružila javnu podršku Ivi i poručila hrabrim devojkama da “nisu same”. Da li su ta sloga i međusobna podrška ono po čemu ćeš pamtiti svoju klasu i studiranje na Fakultetu dramskih umetnosti?
Profesor nam je uvek govorio da je to jedini način da opstanemo u surovom svetu koji nas čeka kad završimo fakultet. Sumnjam da sam ga baš razumeo o čemu to tačno govori. Kako je to važno kad ja te ljude nisam poznavao pre nego što sam upisao fakultet? Kako sam pre toga mogao bez njih i njihove pomoći a sada to ne važi? Onda se, nažalost, desi nešto ovako teško ali i važno i čovek razume neophnodnost tog jedinstva. Ponosan sam na to kako je moja klasa stala uz Ivu i ostale devojke.
- Zbog uloge u seriji “Nečista krv” krenuo si na časove jahanja, ali ti se to veoma dopalo pa si nastavio da se time baviš. Koliko ovaj sport znači u tvojoj svakodnevnici?
Marina Gunjača me je naučila da jašem zbog uloge. Nakon prvih časova sam joj obećao da ću nastaviti. Ono što me je nakon snimanja vratilo konjima je osećaj koji doživiš jašući. Koliko god da je čovek neraspoložen i nervozan, samo prisustvo konja menja energiju. Ne sećam se da sam to ikada ranije osetio na taj način. Jednom sam u šali rekao da su konji mačke od petsto kila i zaista je neverovatno koliko tako snažna i krupna životinja može da bude osećajna i nežna. Zbog obaveza nisam otišao dva meseca na jahanje i baš mi nedostaje konjički klub “MBM” u Lipovici, kao i predivni ljudi koji su život posvetili konjima: Marina, Miša, Olgica…
- Publika je imala priliku da te vidi u pozorištu “Duško Radović” i predstavama “Pepeljuga” i “Dečak s koferom”. Da li te privlači rad u pozorištu za decu i po čemu je on specifičan?
Kada igram za decu, osećam se odgovorno prema njihovoj budućnosti. I to je ozbiljan izazov. Deca ne trpe laž i ko god da misli da je igrati za decu “mačiji kašalj” nije u pravu ili se ne bavi pozorištem kako treba. Bavljenje takvim pozorištem iziskuje istu količinu predanosti kao i pozorište za odrasle. Mislim da se tome ne posvećuje dovoljno pažnje. Ljudi smatraju da je deci potrebna samo zabava, a zaborave da nudeći kvalitetan, promišljen i raznolik sadržaj za decu formiraju buduću publiku koja će znati i umeti da ceni pozorište na pravi način.
- Šta je ono što Nedim poručuje našim mladim Zoomerima koji žele da se bave glumom?
Da razmisle još jedanput. A ako to i dalje žele, onda samo napred.
