Nasilje nad prosvetarima: Sistemsko izmicanje stolice

Jedna od glavnih tema krajem prošle godine bilo je školstvo. Međutim, nije se radilo o tome da je neka od reformi iz proteklih godina dala konkretne rezultate. Radilo se, po ko zna koji put, o nasilju u školi, ali ovog puta žrtva nije bilo dete, već profesorka.

Na društvenim mrežama proširio se snimak učenika koji profesorki Tehničke škole iz Trstenika Mariji Stevanović izmiču stolicu. Upravo to što je video dospeo na društvene mreže razlog je tome što je šira javnost saznala za ponižavajuću situaciju u kojoj se našla profesorka.

„Zdravstvenih problema, o tome mogu da napišem roman“, glasio je odgovor Marije Stevanović na pitanje o problemima koje joj je izazvao snimak izmicanja stolice.

Usledila je burna reakcija i traženje kazni za nasilne učenike, ali i njihove roditelje. Tražena su brza rešenja, a delovalo je da će tako odreagovati i Ministarstvo prosvete.

Iako psihičko, fizičko, pa i digitalno nasilje u školama nije retko, nastavnici se zbog straha, ali i mnogih drugih razloga, ustručavaju da o njemu govore.

Mali broj slučajeva nasilja se prijavljuje

Gađanje papirićima, uvrede, lupanje školskih klupa ili direktno nasilje, predstavljaju „arsenal“ neprijatnih situacija koje su postale realna opasnost nastavnog kadra  u Srbiji. Premda je nasilje usmereno prema nastavnicima i nastavnicama prisutno, o njemu se govori tek onda kada neki od slučajeva dospe u medije.

U radu Nasilno ponašanje učenika prema nastavnicima u srednjoj školi iz 2018. godine, istraživanje je pokazalo da u Srbiji oko 80 odsto profesora koji rade u srednjim školama, tokom školske godine, doživi neki od oblika nasilja. Takođe se navodi da je ono najčešće verbalno, dok je u 2017. godini 15 odsto profesora pretrpelo uništavanje lične imovine, krađe pa i fizičkog napade.

Međutim, od januara do decembra 2022. godine Ministarstvo prosvete je obavešteno o samo dva slučaja u kojima su učenici bili nasilni ili su se neprimereno ophodili prema nastavnicima. Predsednik Foruma beogradskih gimnazija Aleksandar Markov objašnjava da je problem to što veliki broj slučajeva prolazi ispod radara.

„Problem je što veliki broj slučajeva nikada ne stigne do ministarstva. Druga vrsta problema je nepostojanje podataka o tome kakva je bila reakcija na pojavu nasilja, odnosno koje mere su preduzete u konkretnim situacijama. Ministar Branko Ružić je nedavno izlazio sa statističkim podacima o broju nasilnih događaja, ali nigde nije govorio o tome kakav je bio epilog istih“, ukazuje Markov.

Mehanizmi zaštite na papiru

Uprkos nedostatku podataka koji bi ukazali na (ne)učestalost ovakvih slučajeva, problem je prepoznat. Detaljna procedura kažnjavanja nasilnih učenika nalazi se u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Zaštita zaposlenih definisana je Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Prema ovom dokumentu, kada je učenik nasilan prema zaposlenom, direktor je dužan da obavesti roditelje i centar za socijalni rad. Osim toga, mora da pokrene vaspitno-disciplinski postupak, da izrekne meru i da, ukoliko postoje elementi krivičnog dela ili prekršaja, podnese prijavu tužilaštvu, odnosno prekršajnom sudu.

Jedan od brzih odgovora na nasilje iz Trstenika bile su i predložene mere usvojene na sednici Radne grupe za prevenciju i sprečavanje nasilja u sistemu obrazovanja i vaspitanja, koja je održana krajem godine. Međutim, da bi se predložene mere i sprovele u stvarnosti, neophodno je izmeniti listu zakonskih i podzakonskih akata. Markov smatra da ni najbolji zakoni nemaju nikakav efekat ukoliko ostanu samo mrtvo slovo na papiru.

„I do sada je zakonska regulativa pružala mogućnost da se reaguje na pojave nasilja, ali problem zataškavanja je sveprisutan i umesto da se postupa u skladu sa zakonom, nasilno ponašanje se gura pod tepih, a onda se kao bumerang vrati svima“, objašnjava Markov.

Ipak, nisu svi zadovoljni ni trenutnim zakonskim rešenjima. Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine zatražio je pooštravanje Zakona o krivičnom postupku tako što bi se definisala i krivična odgovornost za napad na zaposlenog u obrazovanju. Osim toga, u ovom sindikatu su se založili i za to da učenik može da bude suspendovan i upućen kući za taj nastavni dan.

„Ocena iz vladanja mora biti mnogo značajnija nego sada. Disciplinski postupci moraju biti kraći i funkcionalniji. Neophodno je posebno definisati kaznu za zloupotrebu mobilnih telefona (umesto neizvodljive kontrole donošenja u školu) ili bilo kog drugog uređaja kojim učenici tajno snimaju nastavnike, a posebno definisana kazna sledi za eventualno deljenje tako snimljenih sadržaja. Upozorenje na kaznu u slučaju zloupotrebe takvih uređaja, mora biti jasno uočljivo u svakoj učionici i drugim prostorijama ustanove, a zataškavanje takvih slučajeva, mora biti jasno i oštro sankcionisano“, naveli su u NSPRV.

Izgubljeni autoritet

Iako je škola obrazovna ustanova, često se zaboravlja na njen vaspitni karakter. Osim roditelja, profesori moraju da izgrade autoritet i postave adekvatne granice ponašanja, kaže psihološkinja i profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu Tamara Džamonja Ignjatović.

„Nastavnici treba da imaju takav autoritet da do nasilja ne dođe. Taj autoritet se zasniva na uzajamnom poštovanju i poverenju, kao i kompetentnosti nastavnika. Ako do toga dođe, nastavnik treba da deluje odlučno, ali bez agresije i vređanja, već da jasno stavi do znanja gde su granice“, ukazuje Džamonja Ignjatović.

Međutim, kada do nasilja dođe, reakcija nastavnika se razlikuje, neki deluju u afektu, a neki nastoje da smire situaciju. Aleksandar Markov kaže da, iako postoji niz obuka za reagovanje u konfliktnim situacijama, to nije dovoljno.

„Prosvetni radnici nisu u dovoljnoj meri obučeni kako da reaguju u slučajevima nasilja. Oni nemaju mnogo prostora za reakciju i sve se svodi na to da smire situaciju i da izbegnu fizički napad. Ukoliko se dogodi fizički napad, najbolje je da se udalje iz učionice ili pozovu pomoć jer svaka drugačija reakcija, prema zakonskoj regulativi, vodi ka disciplinskoj odgovornosti nastavnika“, dodaje Markov.

Odgovornost snosi čitavo društvo

Nasilje je stalno prisutno, ali je u današnjem vremenu mnogo vidljivije. Tamara Džamonja Ignjatović ukazuje na to da je agresija postala model ponašanja koji se često prezentuje mladima – od medija do donosilaca odluka. Ipak, postoji mogućnost da deca i sama trpe nasilje, da imaju druge probleme u porodici koje „maskiraju“ agresivnim ponašanjem.

Iz tog razloga, ključ je u preventivnom radu sa decu. Džamonja Ignjatović pažnju skreće na edukacije koje se bave nenasilnom komunikacijom, rešavanjem konflikata, ali bi trebalo da postoje i radionice sa školskim psiholozima. Nakon grupnog rada, sleduje individualni rad sa decom i porodicama u savetovalištima.

„Na kraju krajeva, može se raditi i na sistemskom nivou, kroz društvene promene koje ne podržavaju nasilno rešavanje sukoba“, zaključuje Džamonja.

Po svemu sudeći, sistemska promena će morati da sačeka još neko vreme. Poslednja vest u slučaju maltretirane profesorke iz Trstenika govori o tome da su nasilni učenici vraćeni u školu zbog proceduralne greške, dok je prosvetna radnica i dalje kod kuće zato što, kako je rečeno, nema snage za ulazak u obrazovnu ustanovu. U takvoj postavci stvari, postavlja se pitanje – ko zaista izmiče stolicu prosvetarima?

Autorke: Ivana Japundža i Milica Ćirić
Naslovna ilustracija: Partneri Srbija

Tekst objavljujemo u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još