Nije ga poznavao. Nisu imali nikakvih dodirnih tačaka. Ipak, javio mu se te večeri sa jasnom porukom – ako se ne smiri, Ivanov život će biti uništen. Dok je iznova i iznova čitao poruke koje mu je do tada nepoznata osoba pisala, ne pomerajući pogled sa telefona, dohvatio je cigarete koje su stajale na polici i zapalio jednu. Umesto u pepeljaru, žar sa Ivanove cigarete pao je na belu majicu koju je nosio, ostavljajući za sobom rupu.
Osetio je toplinu u predelu stomaka. Ne zbog žara od cigarete koji je pao na njega, već zbog onoga što mu se motalo po glavi. „Ako ovako prete meni, kako onda prete ozbiljnijim igračima od mene?“ – pomislio je Ivan. Ugasio je cigaretu i seo za radni sto.
„Objaviću sve.“ – odlučio je. „Snimak nije moj. Sve i da jeste, ovo nije moja sramota. Njegova je.“ – shvatio je dok je otvarao laptop.
„Ne bojim se.“ – napisao je Ivan u opisu objave na svom Instagram profilu.
Bojao se. Ne zbog sebe.
🟡 Od pobednika do bota linija je tanka
Ne tako davne 2019. godine, dok je radio na svom četvrtom romanu – političkom trileru koji paralelno prati priče jedne ukradene bebe, elitne prostitutke i gej mladića, Ivan Todorović postajao je sve svesniji da granica između fikcije o kojoj piše, i realnosti koja se dešava u Srbiji – gotovo da ne postoji.Od 2019. do 2024. godine, kao što se smenjuju godišnja doba, tako su se smenjivali i protesti u Srbiji. „Stop krvavim košuljama“, „1 od 5 miliona“, „Srbija protiv nasilja“, … Ivanu nazivi nisu bili bitni, bio je bitan povod – želja da se suprotstavi nepravdi i zlu. Zato je postao njihov redovan posetilac.
Od 2019. do 2024. godine, kao što se smenjuju godišnja doba, tako su se smenjivali i protesti u Srbiji. „Stop krvavim košuljama“, „1 od 5 miliona“, „Srbija protiv nasilja“, … Ivanu nazivi nisu bili bitni, bio je bitan povod – želja da se suprotstavi nepravdi i zlu. Zato je postao njihov redovan gost.
Kada je 1. novembra 2024. godine pala nadstrešnica na rekonstruisanoj zgradi Železničke stanice u Novom Sadu i usmrtila 16 osoba, nakon čega su počele masovne studentske demonstracije u Srbiji; Ivan je znao šta mu je činiti. Pored svog redovnog angažmana na ulici, iskoristio je i svoje znanje iz oblasti pisanja, montaže i režije pomoću čega je pravio kratke videe koje je dalje plasirao u javnost pomoću svojih društvenih mreža. Jedan takav video sa protesta iz njegovog rodnog grada Mladenovca, koštao ga je medijskog linča.
Gotovo preko noći postao je „vođa blokadera“, „glavni plenumaš“ i „porno glumac“ u očima medija bliskih vladajućem režimu. Pobeda na konkursu United Medije za najbolji scenario za TV seriju poslužila je kao savršeni „argument” da Ivana proglase „Šolakovim plaćenikom“ i „opozicionim botom“.
Nije bio iznenađen. Sedeo je na krevetu u svojoj sobi, dok su mu se epiteti kojima su ga tabloidi počastili prolazili kroz glavu. Ivan je znao kako organizovana medijska mašinerija funkcioniše: „Targetiraju pojedince koji ne mogu da se zaštite jer nemaju moć i uticaj”.
„Ćutaću. Tako ću negirati celu priču.“ – odlučio je.
Tišinu koja je vladala u njegovoj sobi naglo je prekinula škripa vrata. Dušica, njegova majka, stajala je na ulazu u sobu.
„Je l’ ovo istina, Ivane?“ – upitala je Dušica.
„Šta ti misliš?“
Uzdahnula je i nasmejala se.
„Naravno da ne.“
Iako mu je bezrezervno verovala, znala je da mu drugi ljudi neće verovati, makar ne na isti način kao ona.
„Šta će drugi reći kada ovo vide?“ – pomislila je Dušica.
Odlučila je da stane ispred Ivana i da izađe u javnost sa saopštenjem: „Ovo nije priča o nekome ko je uspeh stekao preko noći ili nezasluženo, već je trudom i talentom došao do ovoga gde je danas. Zato, pre nego što osudite, pre nego što napišete ovako nešto, moj sin nije tema za linč – on je primer onoga što sam smatrala u šta treba da izraste kada je bio dete. I ništa drugačije ne bih učinila u njegovom vaspitanju.“ – izjavila je Ivanova majka Dušica Todorović za portal Žig Info.
Nakon što je video saopštenje svoje majke, Ivan je odlučio da se i on oglasi: „Najiskreniji način da demantujem sve biće da podelim njeno saopštenje.“
Međutim, jedna objava na Instagramu nije bila dovoljna da napadi na Ivana prestanu.
Mesec dana kasnije, javio se on.
🟡 Tuđa sramota
30. aprila 2025. godine, dok je sedeo na krevetu u svojoj sobi, Ivanu se na Instagramu javio do tada nepoznati muškarac. Bio je začuđen. Ipak, iz radoznalosti ušao je u čet sa njim gde ga je dočekao eksplicitni video snimak. „Je li i ovo metoda borbe, slanje raznim ljudima? Valjda da vide odakle ti dolazi snaga?“ – pisalo je u poruci ispod intimnog videa. „Ovaj snimak apsolutno ništa ne znači, jer nije moj. Niti sam ga bilo kome slao.“ – odgovorio mu je Ivan.
„Sutra sam na jednom mediju, prekosutra na tri, u subotu na jednom. Ti si ipak vođa blokadera kod tebe. Ako nije tvoj, šta se plašiš?“ – napisao je Marko Petrović: za Ivana nepoznati muškarac, a za širu javnost vrlo poznati dugogodišnji bivši član „Srpske stranke Zavetnici“, a sada predsednik „Jedinstvene srpsko-ruske partije“.
Nije imao razloga da se plaši. Ipak, ovaj trenutak ga je zaboleo. Pozadina poruka koje je Marko slao bila je jasna, ako se Ivan ne smiri – njegov navodni intimni snimak biće objavljen na televizijama. Dok je iznova i iznova čitao poruke koje mu je Marko slao, ne pomerajući pogled sa telefona, dohvatio je cigarete koje su stajale na polici i zapalio jednu. Umesto u pepeljaru, žar sa Ivanove cigarete pao je na belu majicu koju je nosio, ostavljajući za sobom rupu.
Osetio je toplinu u predelu stomaka. Ne zbog žara od cigarete koji je pao na njega, već zbog onoga što mu se motalo po glavi. „Ako ovako prete meni, kako onda prete ozbiljnijim igračima od mene?“ – pomislio je. Ugasio je cigaretu i seo za radni sto.
„Objaviću sve.“ – odlučio je. „Snimak nije moj. Sve i da jeste, ovo nije moja sramota. Njegova je.“ – shvatio je Ivan dok je otvarao laptop.
„Ne bojim se.“ – napisao je Ivan u opisu objave na svom Instagram profilu, u kojoj je podelio printscreenove razmenjenih poruka sa Markom Petrovićem. Bojao se, ali ne zbog sebe. Znao je da je čist. „Na šta su oni sve spremni, samo da bi sačuvali svoje pozicije i moć. Moraju da izmišljaju stvari da bi mi ih nakačili.“ – izgovorio je Ivan u sebi. Opasno je bilo dokle su neki ljudi bili spremni da idu: „Na šta su oni sve spremni, samo da bi sačuvali svoje pozicije i moć“. Spustio je ekran od laptopa, prosuo pepeo iz pepeljare u kantu i legao u krevet. „Ako nije tvoj, šta se plašiš?“ – odzvanjalo je u Ivanovoj glavi.
„Ne plašim se!“ – rekao je Ivan naglas. Soba je bila prazna. Niko ga nije čuo. Čuo je sam sebe. To mu je bilo dovoljno.
Spustio je glavu na jastuk i zaspao.
Sledećeg jutra, setio se da mu je Marko u gomili poruka koje mu je uputio, najavio i svoja naredna televizijska gostovanja. Nije mu trebalo mnogo da izgugla da će tog podneva Marko biti na Studiju B. Nešto u njemu ga je teralo da se suoči sa osobom koja mu je pretila. „Uključiću se u emisiju.“ – odlučio je. Nije ga poznavao. Nisu imali nikakvih dodirnih tačaka. Ipak, želeo je da mu se obrati. Pogledao je na sat. Bilo je 11:57.
Uzeo je daljinski u ruku i prebacio na kanal Studio B. Marko Petrović sedeo je na dvosedu u studiju. Nosio je sako i košulju. Odavao je utisak ozbiljnog političkog analitičara, kako ga je voditelj i predstavio. Ivan je dohvatio telefon i pozvao broj telefona koji se nalazio na ekranu.
„Dobar dan, na vezi ste. Izvolite!“ – rekao je voditelj emisije.
„Dobar dan. Imam jedno pitanje. Čime se Marko bavi?“ – upitao je Ivan voditelja.
„Marko je politički analitičar. Šta je Vaše konkretno pitanje?“ – drsko mu je odgovorio voditelj.
„Aha, pa dobro, pošto sam ja mislio da je filmski producent.“
„Nije filmski producent. Ne, ne, nije.“
„Pitam jer je sinoć najavio premijeru mog intimnog snimka i pokušao da me uceni zbog mog učešća u studentskim protestima.“
Biiip, biiip, biiip. Veza je bila prekinuta. Ivan je bio isključen iz emisije.
„Priče rekla-kazala nas ovde na televiziji apsolutno ne zanimaju. Mi se bavimo samo objektivnim novinarstvom!“ – rekao je voditelj nakon što je Ivan isključen iz uživo emisije.
„Isključili su me. Ćutanjem štite nasilnike.“ – shvatio je Ivan. „Nasilje danas nosi odelo!“
Za Ivana, ovde je stavljena tačka. Epilog će, možda, biti na sudu.
Ovo „rekla-kazala” predstavlja kršenje nekoliko tačaka Kodeksa novinara Srbije, medijskih zakona, ali i Krivičnog zakonika koji zabranjuje snimanje i objavljivanje privatnih snimaka bez dozvole. Kako Ivan kaže, advokat već radi na tužbi povodom objavljenih tekstova, dok se slučajem osvetničke pornografije još nije bavio, „što ne znači da neće”. A toga šta mogu da „iskopaju”, ili da mu „nakače” – ne plaši se.
„Za sebe smatram da sam na dobroj strani u životu. U borbi između dobra i zla, nalazim se itekako na dobroj strani”, poručuje Ivan.
Ivanov četvrti roman, politički triler koji paralelno prati priče jedne ukradene bebe, elitne prostitutke i gej mladića, nosi naziv „Phoneutria“. Phoneutira, odnosno brazilski pauk lutalica, je najotrovniji pauk na svetu.
Phoneutria, na grčkom jeziku znači ubica.
Za aktuelni režim i generatore tabloidne mašinerije, Ivan Todorović je Phoneutria.
Otrov za „većinsku Srbiju“.
Naslovna fotografija: Ivan Todorović/privatna arhiva
Ovaj članak proizveden je uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Njegov sadržaj nužno ne odražava stavove Evropske Unije.
