Moje telo je moje – čak i kada je trans

„Moje telo je samo moje.“
„Moje telo – moj izbor.“
„Moje telo – moja pravila.“

Ovo su neki od slogana koje širom sveta viđamo iznova i iznova u feminističkoj borbi. U svom začeću, iako su sadržali lajtmotiv dominantne feminističke misli, tj. zagarantovano pravo i slobodu ženama da svojim telima raspolažu kako žele (pravo na odlučivanje o sopstvenoj reprodukciji, pravo na abortus, pitanja pristanka, pravo na život bez seksualnog uznemiravanja itd.), uglavnom su se odnosili samo na cis (ženska) tela.

Međutim, usled ekspanzije borbe za trans prava poslednjih godina, ovakve i slične parole su počele da se javljaju i u trans oslobođenju.

Bitno je zapamtiti da, iako ne uvek vidljiva, trans borba je uvek postojala i nikada nije bila jednoznačna i homogena, već je gasila požare na hiljadu frontova.

Nakon prvog i osnovnog zahteva – priznanja da trans ljudi uopšte postoje, onda kada ni medicina, ni svet više nisu mogli da nas ignorišu, usledila je decenijska bitka protiv patologizacije u želji izlaska iz kutije u koju smo ubačeni, navodno u pokušaju da nas razumeju, a suštinski, u pokušaju da nas kontrolišu.

Sada, kada su načinjeni vidljivi pomaci u depatologizaciji, iako dug put ostaje pred nama, na red je došlo ono o čemu cis (mainstream) feminizam priča najmanje pola veka. Međutim, iako je tema telesne autonomije razrađena toliko da je dosegla nivo aksioma, telesna autonomija trans ljudi, čak i u najprogresivnijim feminističkim krugovima, naprasno postaje kompleksno pitanje bez jednog, jednostavnog odgovora, nešto o čemu bi često trebalo da odlučuje i neko sa strane.

No, u kom tačno pogledu telesna autonomija trans ljudi izlazi iz okvira prava svakog ljudskog bića, apsolutno svakog, da svojevoljno odlučuje šta i kada će raditi sa svojim telom, odnosno sobom? Zapravo je vrlo jednostavno, naše telo jesmo mi, kako je to Sonja Sajzor rekla u prethodnom broju ovog magazina i tranzicija, koliko god bila epicenter raznoraznih zlonamernih debata o trans ljudima, ostaje isključivo pitanje telesne autonomije pojedinca. Štaviše, osim što je tranzicija isključivo naša, samostalna odluka, na tom dugom i pre svega intimnom putu, zaslužujemo najbolju moguću medicinsku negu, potpune i tačne informacije o svim potencijalnim procedurama i bilo kakav drugi vid podrške koji nam zatreba.

Bilo da je u pitanju takozvana gornja operacija (dupla mastektomija) za transmaskuline osobe, hormoni za rast grudi transfemininih osoba, bilo da je tranzicija „potpuna“ ili „nepotpuna“, što je sve češći slučaj kod raznih trans i nebinarnih ljudi koji se odlučuju samo za određene operacije, ta odluka može i mora biti samo naša.

Kad se sve sabere i oduzme, sve ono što čini da se osećamo bolje u svom telu, a ni na koji način ne ugrožava druge, je naš izbor koji se mora poštovati.

Nažalost, nekima je teško da ovo svare, ali svejedno da li su protivnici naše telesne autonomije desničari ili osobe koje zloupotrebljavaju ideje (radikalnog) feminizma da šire fašističke ideje, moja poruka svima njima je ista: Moje telo je samo moje, čak i kada je trans. Naročito kada je trans.

Za kraj, ostavljam vas sa parafrazom rečenice koja, barem za mene, najbolje oslikava lepotu trans postojanja: Priroda me je blagoslovila učinivši me trans, iz istog razloga iz kog je priroda stvorila žito, ali ne i hleb, grožđe, ali ne i vino – kako bi i ljudi učestvovali u umetnosti stvaranja.

*Zahvaljujem Niki Tasić na vrednim uvidima koje mi je pružila pri pisanju ovog teksta.

Autor: Marko Egon
Tekst je uz saglasnost uredništva preuzet iz magazina „Trans Feministička Platforma“ koji izdaje Trans Mreža Balkan

Ilustracija: Trans mreža Balkan

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još