Čak i da ste osoba koja gotovo nikada ne upali TV, niste mogli a da ne vidite ili ne čujete: „Katabaza“, vlaška magija, a negde čak i za „Baba Gubu“ iz Kalkanskih krugova. No, ovde nećemo pričati o tome šta zaista sve ove pojave predstavljaju, kao ni da li postoje (uopšte). Bilo da gledate ili ne gledate ove programe, sigurno se povremeno zapitate: „Zašto se baš SADA i baš sa OVOM TEMATIKOM snimaju serije kod nas“?
Iskreno, još uvek nemam precizan odgovor, i mislim da je previše rano za to, ali voleo bih da na trenutak stavimo prst na čelo i razmislimo dobro o ovom trendu (bez teorija zavera, moliću).
Odvajkada, domaće produkcije bile su poznate po komedijama, krimi i akcionim temama, a provuče se tu i poneka sapunica. Jedan od dokaza da u skorije vreme nismo imali ni jedan popularan program sa paranormalnom tematikom domaće produkcije, je i svevremenska popularnost „Leptirice“ iz 1973. Nekako se čini kao da još uvek nismo prerasli Savu Savanovića i da za nekoliko generacija unazad ovaj film predstavlja „strah i trepet“, jer ništa strašnije od toga nego kada znate da vampir živi u vodenicama (koje niko od nas ne posećuje).
Uprkos popularnosti, ova tema se nije razvila dalje u lokalnoj produkciji i onda smo za tridesetak i kusur godina kasnije, umesto svojih priča o vampirima, prešli na vampire iz inostranstva. Generacije koje su odrastale dvehiljaditih maštale su o likovima i zapletima iz „Vampirskih Dnevnika“ (2009) i „Sumrak sage“ (2008). Oni stariji, obično su se sećali „Leptirice“ i premotavali ovaj film, pričajući da strašniji horor film nikada nije ni bio snimljen. Nezasitost vampir-temama i gladna potreba za domaćom horor i sci-fi produkcijom verovatno su ključni razlozi za ovakvo ponašanje publike.
Ipak, čak i da jeste tako, čini se kao da domaća produkcija nije bila zainteresovana za ovakve sadržaje ili je smatrala da nema dovoljno sredstava (prevashodno zbog specijalnih efekata). Čisto kako bih potvrdio popularnost magijskih tematika u popularnim TV programima, možemo se podsetiti popularnosti serije „Čari“ (1998), ali čak i „Hari Potera“ (2001) koji je zaokupio pažnju različitih generacija.
Istina je da pomenuti programi stranih produkcija se ni ne bave toliko magijom i ritualima kao takvim, već su magija i paranormalno najčešće sredstvo ili povod za različite sukobe likova i razvijanja njihovih odnosa i priče. Ipak, sve je to ujedno i karakteristika domaćih serija sa magijskom i ritualnom tematikom o kojima danas govorimo. Pod aktuelne serije ubrajam: „Crnu Svadbu“ (2021) i „Pevačicu“ (2021), ali i „Kalkanske krugove“ (2021) i „Beležnicu profesora Miškovića“ (2021) u kojima su se paranormalni elementi provačili na različite načine. Bez obzira na popularnost, teško je reći da je reč o nekakvom talasu, jer „Crna Svadba“ (premijera 23.10) je praktično došla kao nastavak na „Pevačicu“ (finale 17.10) u okviru Superstar TV-a. Ipak, nesporna je nagla zastupljenost ovih tematika na TV-u. Stoga, postavlja se pitanje: „Zašto baš sad i šta je bilo popularno do sad“?
Iako se reč talas u diskusiji o domaćoj kinematografiji isključivo vezuje za „Crni talas“ filmova šezdesetih i osamdesetih godina, pokušaću da kroz svoje viđenje talasa ilustrujem trendove domaće produkcije kroz dekade nakon „Leptirice“. Ovde se fokusiramo na popuarne TV programe, koji su dolazili u talasima, imajući u vidu i da su se programi sa drugom tematikom takođe tada snimali:
- „Lake“ komedije osamdesetih, uglavnom komedije situacije (sitkomi): „Kamiondžije“ (1972), „Vruć Vetar“ (1980), „Tesna Koža“ (1982) i „Žikina Dinastija“ (1985).
- Sapunjave drame sa elementima komedije krajem osamdesetih i tokom devedesetih: „Bolji život“ (1987), „Srećni Ljudi“ (1993) i „Porodično Blago“ (1998).
- Sapunice i drame dvehiljaditih: „Jelena“ (2004), „Ranjeni orao“ (2008), „Gorki plodovi“ (2008), „Pare ili Život“ (2008) i „Sva ta ravnica“ (2010).
- Drame sa osvrtom na (kvazi)istorijske momente kolektivne prošlosti dvehiljadedesetih: „Montevideo, Bog te video“ (2012-14), „Bićemo prvaci sveta“ (2015), „Senke nad Balkanom“ (2017), „Nemanjići – rađanje kraljevine“ (2018).
Svakako mogli bismo povući paralelu i sa talasom krimi serija i filmova poput „Ubice moga oca“ (2016), „Južni Vetar“ (2018) koji se i dalje nastavlja, ali nesumnjivo je da posebnu kategorizaciju i dalje zavređuje novi talas „magijskih serija“. Ono što je posebno upečatljivo, u slučaju serija sa paranormalnim elementima, jeste da ovaj trend izgleda kao da je odjednom započeo (jer su sve pomenute serije izašle ove godine), a razlozi o potrebi (i produkcije i publike) ostaju magličasti.
Kada je u pitanju, recimo, nagli talas programa sa ratnom tematikom i devedesetim godinama poput „Lepa sela lepo gore“ (1996), „Rane“ (1998) i „Nebeska udica“ (1999), jasno je da je bila reč o nagloj potrebi za umetničkom interpretacijom aktuelnih dešavanja. Sa stanovišta, novog „magijskog“ talasa veoma je teško reći šta je tačno bio okidač za ove davno ignorisane teme u domaćoj produkciji. Često se kao povod za reaktivaciju „magije u Srba“ uzima medijski ispraćena priča o pevačici Jeleni Marjanović, koja se dodatkla vlaške magije i stereotipizacije Istoka Srbije. Sa druge strane, smatram da ovaj povod nije dovoljan i da se sa stanovišta medijske ispraćenosti više govorilo o porodičnim intrigama Marjanovića, nego o crnoj magiji. Seriju „Pevačica“ su vezivali za ovaj nemili događaj, pa ipak, sve se čini da je to manje-više korišćeno u marketinške svrhe.
Da li će popularnost tematika ovih serija ostati na nivou kratkotrajnog pljuska koji će za sobom ostaviti sušu – teško je reći. Ipak, značajna je trenutna popularnost ove tematike, kako dovodi i do širenja iste i na druge sfere života (npr. turističke ponude koje uključuju „mistične predele“ Istoka Srbije).
U slučaju da naglo prestane ovaj talas, suša koju će doneti, ostavila bi prostor za dokumentarne filmove i veća istraživanja na ovu temu. Ipak, kako to obično biva, zameniće ga drugi talas, bez nekog većeg objašnjenja. Ostaje nam da čekamo i da vidimo da li će pored katabaze i Babe Gubu, produkcija uvesti i jednog drekavca, (ponovo) vampira, a možda čak i vile Rusalke.
