Luka Rajić je nedavno izbacio novu pesmu „Časna reč“ kao i najavu svog prvog albuma. Nakon što su se slegli utisci premijere pesme i spota, razgovarali smo sa njim o kreativnom procesu iza pesme, radu sa prijateljima i ritualima pred snimanja i nastupe.
Kako teče spremanje albuma? Da li će svaku pesmu pratiti spot?
Bližimo se kraju! U studiju sam skoro svaki dan prethodna tri meseca i trenutno sam u fazi snimanja vokala, baš se zabavljam. Loša strana toga je što sam hronično bolestan i ne mogu da sastavim dva dana da ostanem kod kuće i iskuliram.
Tvoj rad ostavlja utisak da je njegov vizuelni aspekat isto toliko ključan kao zvuk.
Da li ti organski dolazi da podjednako radiš na te dve stvari?
Još pre bavljenja muzikom sam se bavio fotografijom. Pravio sam tematska fotografisanja, tražio lokacije, odeću, modele i tada sam razvio osećaj prema vizuelnom tako da mi je oduvek slika bila bitna, a sa dolaskom muzike to je samo otvorilo još više opcija za izražavanjem.
Koliko ti je vizuelni identitet bitan u sopstvenom radu? Da li misliš da bi uspeo da se dovoljno dobro izraziš bez njega?
Muzika i pisanje su za mene osnovni način izražavanja, trudim se da ono što imam kažem napišem i prenesem u pesmi, a sve ostalo što dolazi je bonus jer mislim da uvek ima prostora za neke misli da se dodatno podvuku kroz vizuelno. Mislim da bih uspeo dovoljno dobro da se izrazim ali je rad na vizuelnom mnogo zanimljiv, bilo bi mi žao da ne prolazim kroz takve procese.
Spotovi koje si do sad objavio su rađeni sa tvojim najboljim prijateljima. Kako bi opisao rad sa njima?
Rad sa njima je jedno jako oslobođeno i kreativno iskustvo i mislim da svima znači takav prostor za izražavanje. Zajedno smo veći deo godine, na svakom nastupu, snimanju, putovanju i delimo sve bitne trenutke, pa nekada granice između prijateljstva i posla izblede. Balansiraš između ljubavi i razumevanja i poštovanja rokova koji nekada znaju da budu tenzični.
Šta je inspirisalo pesmu „Časna reč”? Koliko dugo si je pisao i koliko finalni proizvod liči na prvu verziju?
U trenutku pisanja pesme postojalo je 6 pesama na albumu i tragao sam za temom koju nisam obradio. Razmišljao sam o priči albuma i shvatio da mi fali jako bitan trenutak – trenutak zavetovanja na autentično i iskreno prijateljstvo. Ukoliko bismo imali venčanja za prijateljstva, zamišljam da bi se ova pesma puštala u crkvi ili kao prvi ples prijatelja. Ne znam… jako mi je draga i svaki put kada je slušam razmišljam o svojim prijateljima i tome koliko nekada sa sobom donosim poteškoća i drame i koliko uvek to moji prijatelji razumeju. Obrnuto je isto, mogu provesti sate slušajući kroz šta moji najbliži prolaze, a volim i da dam savet ukoliko je potrebno. Veoma sam osetljiv na takve odnose, jer ih nema puno koji su na takav način bitni. Zato ova pesma i ima poseban sentiment jer sam je napisao sa Emom, koja spada u malu grupu ljudi kojima najviše verujem. U periodu nastajanja ove pesme, zajedno smo napisali još dve pesme koje su veoma uticale na formiranje priče albuma, ali o tome ćemo pričati kada dođe vreme. Iako je „Časna reč” brzo napisana, produkcija pesme je trajala neočekivano dugo. Ni sam više ne znam koliko verzija je pesma imala. Takođe je i prva koju smo napravili za album pa je verovatno zato trebalo toliko da razumemo koji je pravac i osećaj za kojim tragamo.
Da li postoje neki stihovi (možda čak i iz ove pesme) koji su ti dragi, ali nisu završili u konačnim verzijama pesama?
Tekst pesme za koji se na kraju odlučim kao finalni je naravno ono iza čega najviše stojim ali postoji toliko stihova koji nastanu i nestanu u procesu pravljenja. Na primer, postoji jedna cela tekstualno drugačija verzija „Ne izlaziš mi iz glave” koju potajno volim. „Eksplozija emocija” je imala jednu promenu zbog koje mi je i dan danas malo krivo. U refrenu, umesto „ova soba sad se sija sprema se ludilo”, prvobitni tekst je glasio „u daljini nebo sija sprema se ludilo”. Toliko mi je poetično gledanje u nebo, pogotovo kada na njemu vidiš sve promene koje se dešavaju, ali mi je tada za samu priču bilo nelogično da gledamo u nebo dok se dešava eksplozija emocija, ako me razumete…
Gde i kada si prvi put nastupao uživo? Kako se razvio tvoj odnos sa publikom od tada?
Moj prvi nastup je bio u Lazarevcu u klubu „Art”, 2016. godine. Postoji video sa tog nastupa i kad god ga pogledam bude mi smešno ali me i fascinira to da sam ja tada sebi poverovao da mogu da radim ovo ozbiljnije. Na tom prvom nastupu nije bilo nikakvog kontakta sa publikom jer sam sve vreme gledao u pod… Nikada se nisam tokom tih godina stvarno opustio, tek kada su počeli prvi nastupi sa autorskom muzikom sam osetio šta znači povezati se publikom. Sada na nastupima volim da ih teram da pevaju u horu!
Koja ti je rutina pre ulaska u studio, a koja pred početak koncerta?
Pre studija jedina rutina su mi pozitivne afirmacije jer jako kul ideje mogu da se razviju u tom prostoru i uvek idem otvorenog uma. Pre koncerta volim da se raspevam i nekoliko minuta pred početak budem sam. Sa koncertima je drugačije jer je sve što uradiš tog dana priprema te za ono što će se desiti, pa imaš utisak kao da je sve rutina.
Da li primećuješ napredak na beogradskoj muzičkoj sceni? Šta poručuješ mladima
koji počinju da objavljuju muziku?
O da! Imam utisak da je u poslednje tri godine došlo toliko novih izvođača i to ne samo u Beogradu, već širom regiona. Mislim da je svakom izvođaču koji je deo ove scene bitno i drago kada se pojavi neko nov, jer to samo dodatno afirmiše ideju koju svi mi podržavamo i gradimo. Sećam se da je pre kovida bilo jako teško napraviti plejlistu sa srpskim izvođačima koji prave savremeniju muziku i onda, nakon kovida, kao da je buknula inspiracija sa svih strana i od tada svake godine dođe neko nov. Mislim da je upuštanje u muziku jako hrabro i svako ko se bavi muzikom na ovaj način zna koje su poteškoće ali i dobre strane. Učim iz godine u godinu da niko neće obavljati posao za tebe već da moraš stajati iza svake svoje odluke i biti taj koji će inicirati i pokretati ljude. Alternativna scena je alternativna sa razlogom, to su drugačija razmišljanja i zvuk, a za bilo šta drugačije je potrebno vreme. Ukoliko se ne desi ništa u prvom periodu, nemojte odustajati i očajavati, već stvarajte, a
publika će pronaći put do vas. Mislim da alternativna scena dopušta mnogo veću slobodu izražanja nego komercijalna jer nema uklapanja u jedan kalup, jedan zvuk. Ovde ne postoji kalup i nema granica, samo kreativnost i publika koja raširenih ruku dočeka svakog novog.
Već si bio gost našeg Playera kada si napravio listu svojih omiljenih pesama. A sada imamo malo drugačiji zadatak za tebe – koje te pesme slušaš kad se spremaš za izlazak?
„Renaissance” od početka do kraja!
