fbpx

ljubba: fraza je da autor beži od sebe kada stvara

Volim da pišem uvode intervjua i kratke biografije svojih sagovornika. Skuvam sebi kafu i sastavim početak, želeći da ih čitaoci što više upoznaju već u prvim redovima. I u današnjem slučaju sam počela sa tim: krenula sam da „nabrajam nebrojene” spotove koje je kreirao i uspehe koje je ostvario moj današnji sagovornik, Ljubba Stefanović (@ljubba). A onda sam shvatila da bi to bio, verovatno neuspeli pokušaj sagledavanja sveta, razmišljanja i poimanja jednog talentovanog, mladog umetnika kao što je on. Odlučila sam da to prepustim čitaocima i čitateljkama Zoomera. Ostavljam vam da upoznate nekog ko ima nešto da kaže u sveopštoj tišini. Nekog ko ima hrabrosti. Ko je lucidan. Ostavljam vama da sami upoznate Ljubbu.

Kada si govorio o svojim počecima, spominjao si i radionicu glume i predstave koje su tada predstavljale tvoj beg iz realnosti. Koliko su svet filma, pozorišta i umetnosti generalno uticali na odluku da se baviš svojim današnjim poslom?

Za sve su krivi osećaji koje sam razvio u samoći gledajući filmove izopšten ili u socijalnom
smislu, po „novogovoru”, izolovan od većeg dela vršnjaka koji bi godinu za godinom imali
sve manje razumevanja za moju lucidnost, pa bi je uglavom površno, loše ili pogrešno
tumačili. Ono što bi me oživelo jeste ljubav prema pisanju povezujući me sa ljudima uz
koje ću kasnije, na temeljima umetnosti ili bar stremljenju ka istoj, izgraditi pre svega
sopstvenu ličnost, ali i sve ono o čemu ćemo danas razgovarati.

Kada govorimo o tvom najnovijem spotu, za pesmu „Nirvana“, uočavamo trenutke apsolutnog eskapizma, koji želiš da priuštiš ljudima. Šta za tebe predstavlja kreirani Zoeyland? Da li on, na neki način, predstavlja obrnuti, pozitivan Hakslijev  „Vrli novi svet“?

Zoeyland predstavlja poigravanje sa nevidljivom granicom između utopije i distopije, otkrivajući moju težnju ka jednom i strahu od ovog drugog. Inicijalno je zamišljen kao zabavni park, ali se pretvorio u svet za sebe, svet između Kerola i Hakslija. Spotovi ovakvog formata se kod nas ne rade iz više razloga, a bilo bi suvoparno da ih sada navodimo. U svakom slučaju, potrebna je hrabrost, odnosno ludost i par meseci života tj. odricanja od istog.

Šta te je inspirisalo da napraviš baš ovakav spot?

Suštinska inspiracija, pored jasnih referenci, jeste publika. Gledalac ima beskrajni apetit za zabavom i u ovo novo doba prilično je zbunjen usled preovladavanja površnih sadržaja. Zoi i ja smo želeli da napravimo video spot koji će biti vizuelno nadražajan i zabavan, a svaki sloj preko, posvećen je svima kojima je dosta prostačkih pojavnih oblika lake zabave i estetike „sjaja radi pukog sjaja” i sadržaja bez sadržaja. Takve publike je puno i njihova ljubav i zahvalnost veća je od bilo čega što jedan autor kao autor moze da doživi, a glad za nečim sto će gledati sa uživanjem i što će ih inspirisati da stvore nešto svoje izrazito je velika, a često neutoljena. Taj reciprocitet je tužan. Pored centralnog narativa kojim gledaoca uvodimo u sam spot, osvrćemo se na različite punktove Zoeylanda sa brojnim karakterima kroz jasne (ili na prvu loptu ne tako jasne) poruke. Svi oni učestvuju u dočaravanju ideje o „vrlom novom snishodljivom” svetu stapajući utopiju i distopiju u jedno. Kroz te junake vrisnuo sam u isti glas sve ono iza čega stojim i ono protiv čega sam. Na neki način sam pobedio sebe pomirivši želju za buđenjem u nekom svetu bez maske i strah od čoveka koji se odriče svog ljudskog zarad utonuća u obećani hipnopedijski san. Ako se dublje zagledate u početak i kraj samog spota, možete naslutiti koja strana ipak malo više preovladava i da li.

Zoeyland predstavlja poigravanje sa nevidljivom granicom između utopije i distopije, otkrivajući moju težnju ka jednom i strahu od ovog drugog.

Šta je sve Zoeyland?

Zoeyland je i žar koji se u izvođaču probudi kada nešto za njega ili nju napišem. Zoi je
prava retkost u svakom smislu. Pre svega nije rođena na otvaranju Grand produkcije i
jedan je od retkih izvođača koji bi mogli da dobace do, za naš indisponirani narod,
nesuđenih daljina. Otvoreni um, odsustvo predrasuda prema bilo čemu i dijapazon
estetika i konteksta u kojima savršeno može da odigra, čini je zaista posebnom. Zoeyland
su suze odobravanja na koje moje ideje nailaze. Naša četiri potpuno različita spota i peti u
predprodukciji, koji je kao sva četiri zajedno. Razumevanje koje imamo za uzajamnu ludost. Zoeyland su svi naši saradnici koji u svojim individualnim naporima čine kolektivni
vatromet. Zoeyland je Bassivity kao nova dimenzija i pojam muzičkog izdavaštva uzevši u
obzir način na koji brine o svojim izvođačima i autorima sa kojima neposredno sarađuje.
Kad malo bolje razmislim, ja živim u Zoeylandu.

Šta je, ovih meseci tvoja „hakslijevska“ soma koja ti, bar za trenutak, nudi beg od realnosti?

Moja soma i privremeno pribežište iz opasne realnosti jesu svetovi koje kreiram kroz
stvaranje muzičkih spotova, pa se u istu vratim bogatiji za još jedno iskustvo i spoznaju
sebe i sveta. Meni soma kao beg od zivota kontra deluje, pa me svaki put gurne bliže
svemu od čega bežim. Haksli je somu pažljivo odabrao kao sredstvo za otupljivanje
osećanja, što u neku ruku i jeste deo mog radnog procesa, ali sa jednom malom razlikom. Ta razlika je konfrontacija sa samim sobom. Uspesima, neuspesima, prolaznošću,
trendovima, „moglo je bolje” momentima, odgovornošću, percepcijom umetnosti kroz
potrošačku strast i pre svega svrhom. Tako da smo na kraju došli do toga da se moj beg
iz realnosti završava zakucavanjem u istu. Soma kao nasušna potreba modernog društva, sa druge strane i nije jedini način na koji uspevam da pobegnem. Tu su mi priroda i Bog.
Vidite, ja taj posao volim i radim sa najvećom mogućom predanošću i isključivo iz ljubavi,
ali ne mogu da kažem da je to svakodnevna potreba, niti da inspiracija dolazi tek tako.
Često boravim u prirodi i to me čini srećnim, nasmejanim, ali ne pod prisilom. Samo tada
sam suštinski slobodan. Ni šuma, ni vetar, ni voda, ni sunce, ni ptice i sve ostale lepote ne
traže baš ništa osim da se predate. To znači da priroda pruža bezuslovnu ljubav. Neretko
mi prija mi kad sam daleko od ljudi jer je toliko teško žonglirati u ovom svetu iščašenom iz
zgloba, gde je ego najviša vrednost društva, pa mi dođe da samo odem. Ali kada shvatim da
bi – i kada bih otišao tamo…. a znamo koju psovku referišem, opet bih zalutao u neko
sanjarenje usled konstantne potrebe da menjam realnost.
O Bogu ne bih puno jer je vrlo lično, a u poslednje vreme ponovo sve manje popularno i
poželjno govoriti. Dovoljno je što smo svi svesni da niko nikada nije sišao u prizemlje
duha da bi tamo nesto naučio. Uvek je suprotno od toga. Eto jedne možda i ne tako nesvesne paralele izmedju „Fordovog” sveta i rezervata divljaka, kada već razgovaramo kroz pisca, Oldusa Hakslija.

Govorio si o tome da je važno uskladiti tržišne potrebe i lične afinitete. Koliko uspevaš da postigneš kroz projekte? Da li je bilo trenutaka kada su tvoje ideja i vizija nailazile na blokadu od strane nekog drugog? Kako reaguješ u tim trenucima?

Kompromis je, na primer, društveni konstrukt u koji ja ne verujem. Sa druge strane
verujem da to i nema neke veze što mi nijedan scenario nikada nije vraćen na reviziju ili
odbijen, ali sam morao da Vam negiram kompromis, tako mi je nesto došlo. Bilo kako bilo,
od presudne je važnosti poznavanje psihologije izvođača, a umetnost nije samo lep spot
već umeće da se određeni izvođač stavi u odgovarajući kontekst. Ja kao autor imam
ogromnu odgovornost prema izvođaču, svojim saradnicima i publici, pa sam tako uvek
rastrzan na više strana kada pišem i režiram. Moguće je spojiti potrebe tržišta i ličnu viziju
samo ako je to izazov, a ne prepreka. Ljudima prosto morate naučiti da kažete „Ne” jer
samo tako možete biti sigurni da ste zadržali dostojanstvo a da opet imate za neki
pristojan zivot. Borba, šta da Vam kažem. (smeh)

Još uvek nemam autobiografski spot i svaki moj spot je autobiografski.

Pričao si o tome da su spotovi najpogodniji za kreiranje posebnog sveta. Šta misliš da je ono što ovakav vid izražavanja dopušta i spaja, a što možda nije moguće u nekom drugom mediju? Koji spot ima najviše tvog autobiografskog?

Još uvek nemam autobiografski spot i svaki moj spot je autobiografski. Verujem da će
autori razumeti jer bi napor koji bih uložio da to objasnim oduzeo želju za daljim
razgovorom (smeh). Mislim, fraza je da autor beži od sebe kada stvara. Kroz koga onda
stvara? Kroz tetku? Alter ego? To je onda manjak hrabrosti da priznaš sebe i sebi i
drugima. Muzičke spotove kao formu izdvaja travestija unutar pojedinačnog dela ili celokupnog opusa. Svi moji spotovi su različiti ali se suštinski dele na nekoliko pravaca. Ni sam još uvek nisam uspeo da dokučim šta je to, toliko posebno, u vezi sa tom kratkom formom ali je sasvim sigurno jedan od razloga taj izazov da u tri, do retko četitri minuta kažete nešto što biste pričali satima. Moguće ta trka sa vremenom. Svojim spotovima prodirem u različite svetove kroz teme koje obrađujem, to često u neku ruku i jesu razgovori sa sobom, pa je u tom smislu svaki pomalo autobiografski. Zapravo, uzalud pričam jer niko nikada nije objasnio ljubav pa neću ni ja. Volim to što radim, suštinski volim.

Kada govorimo o stranim produkcijama za koje si radio, istakao si da su tvoje umetničke provokacije i prenaglašenosti upravo dovele do toga da budeš primećen. Da li misliš da je baš ta hrabrost i spremnost na inovativnost ono što često nedostaje u balkanskim spotovima? Kako ti se čini tok kojim su krenuli muzički spotovi kada sagledamo period u proteklih dvadesetak godina?

Izdvojilo me je ludilo. A moje ludilo ima svoj metod. Uvek sam bio hrabar da odem tamo
gde se u tom trenutku ne ide i povučem za sobom. Postoji jos nekoliko autora koji vuku
dok ostatak kasni li kasni: ali mora neko i da kasni, šta sad… Meni, na primer odluka da usred krize, kada se novac doslovno bacao na koještarije ili se ništa nije radilo, snimim stop motion spot – nije ništa drugo nego hrabrost i bunt, ali i dokaz da moje ludlo ima metod. Ogromne stvari nastaju iz razumevanja poslovnih okolnosti i života u istini. Izvođači to cene, publika to oseti. Svaki spot je dobar spot ukoliko je minimum iole promišljen i nije delo autora sa
tendencijama masovne proizvodnje. Sa jedne strane imamo nedopustivi da-je-sreće-kič
već samo marifetluk odnosno jedno veliko ništa, a sa druge prave bisere autorstva.
Toliko je mladih i talentovanih, predivnih bića koja stasavaju ili ce tek stasati u ozbijna i
velika imena, ali maniju veličine na stranu – ima ih! Ta bića odišu nekom novom energijom i nadovezuju se na ono što nekolicina nas sve ove godine gradi. Miris svežih autorskih ideja je poput najlepše bašte koja zavodi i svojim mirisom i spektrom boja, oblika… Nedostaci se javljaju tamo gde je hiperprodukcija sadržaja i gde se preokupiranost pojedinca fokusira na glumatanje Holivuda: u blatu do guše. Prosečnoj pašteti je danas duži put od klanice do prodavnice nego li što se nesto snimi i objavi. A pašteti je, spram tih sadržaja i rok trajanja duži. Lično, ne tolerišem ispade kao sto je autorski sebičluk.

Prosečnoj pašteti je danas duži put od klanice do prodavnice nego li što se nesto snimi i objavi. A pašteti je, spram tih sadržaja i rok trajanja duži.

Zamislite da se ne bavimo adaptacijom slike i teme na melodiju i tekst već samo nešto
snimamo i snimamo za sopstveni ceif. E to bi bilo ružno. Smatram da je odgovornost na
autoru slike malo veća jer se današnja muzika više gleda nego sluša – još jedan od
oksimorona – pa još jednom zamislite da izvođača uvalite u neodgovarajući kontekst u
kome bi, hipotetički naravno, napravili toliki propust da ga kontrola medijske štete košta
više od samog spota. Ili da prodajete maglu samo zato što ste se obukli kao Mildred
Ratched
? Hipotetički gledano, zamislite da se desi da izvođač ne objavi spot jer nije
zadovoljan ili da se bavimo preprodavanjem ideja, kupljenim nadahnućima i plagiranjem.
Plejbekovi na roze pozadini? Tverkovanje ispred skupih, a po svim estetskim normama,
ružnih automobila oko kojih su poređane, pazite sad – neonke! Serijska proizvodnja
spotova po istim lokacijama? U istoj svetlosnoj postavci, često nepismenoj? A da se niko
ne seti praznih hangara! E to bi bilo ružno i za moj pojam daleko od svakog cilja i namere.
Ali to se, kod nas, hvala Bogu ne dešava. Svi domaći spotovi su predivni jer je sve sto
sam prethodno rekao, naravno – hipotetički.

Jedan od najzapaženijih spotova je spot za pesmu 2000s Elene Kitić u kom si uspeo da pružiš „dah detinjstva“ svim Milenijalsima. Takođe si uspeo da pružiš alternativni kraj, koji je nešto novo, a posebno na Balkanu. Koliko je bilo drugačije predstaviti jedan period koji smo živeli u odnosu na rekreiranje drugih epoha, poput šezdesetih ili sedamdesetih?

Sviđa mi se ovo „dah detinjstva”. Bila je to, pre svega moja,a potom i Elenina želja.
Pre svega smo zajedno iskomponovali pesmu sa genijalnim Lacom Radulovićem, tako da
je spot nastavak te nostalgije i u neku ruku sete za vremenom koje se nikada neće vratiti, a
opet i radosti što je ikada postojalo. Sećam se koliko je bila srećna kada sam doneo
scenario. Tu radost ne kupuju ni novac ni poluautori već srce i posvećenost. Na taj spot gledam kao na Eleninu potpunu katarzu i oslobađanje svih stega. Mislim da je to njen magnum opus i drago mi je što smo zajedno ostavili trag u tom smislu. Milenijalsi su zdušno prihvatili spot koji je vratio i dah detinjstva i duh MTV-a. Usrećile su me reakcije jer je jako važna identifikacija publike sa delom. Bila to identifikacija sa temom, epohom, likovima, društvenim statusom, emocijama, političkim stavovima – identifikacija je presudna. Ovde se radi o emotivnoj reakciji na epohu što obuhvata toliko toga. Zato sam u spot i utkao sve te detalje od starog Mac-a i Myspace-a gde smo se ukrcali u ovaj simulakrum u kome danas živimo, preko Bratz Lutki, Moćnih rendžera ali i mali omaž čuvenoj greški iz spota „Dilemma” u kome Kelly Rowland kuca poruku u Excellu. Mislim, ima toliko toga da i ne mogu sada da se setim. Ljudi su ko ludi lovili detalje i suštinski prepoznali moju nameru da ih vratim u neka bezbrižna vremena i to kad sada pogledam tajming, na korak od svega što nas je posle toga snašlo… Alternativni kraj je takođe moj bunt jer smo obrađivali epohu koja je vizuelno
prenadražljiva ali dramaturški jako naivna, pa nisam mogao da odlučim kako bih da završim spot. Rešenje je došlo na izazov mog direktora fotografije, Igora Lazića koji mi je pred celim autorskim timom odbrusio da reditelj ne moze da bude nesiguran, a ja sam bio nesiguran jer ne volim direktnu, još linearnu naraciju. Onda sam ih odvojio na stranu i rekao „Ok, imaćemo dva kraja, biće interaktivno: eto nek sam neodlučan, ali sam genjalno neodlučan”.
Moram da napomenem da je spot sniman u maju a objavljen krajem decembra. Niko osim
Elene i Igora nije znao da će publika moći da bira kraj. Sećam se da ljudima na setu nije
bilo najjasnije šta radim, pa sam se vadio na osećaj koji svaki reditelj itekako sme da ima –
nesigurnost. Još interesantnije je da je i ta forma kao i svaka koju donesem na sto momentalno replicirana ali kad može Jessy Terrero (reditelj spota Pa’Ti + Lonely) mogu i domaće huje i mesetari.

Ti si i autor teksta za pesmu Ane Nikolić „Bilo je lepo“, koja je svojom specifičnošću melodije i spota doživela veliki uspeh za kratko vreme. Svedoci smo toga da je ona, najblaže rečeno poslužila kao inspiracija za kasniji spot Dženifer Lopez. Kako si se osećao kada si uočio ove sličnosti? Da li to znači da svetski reditelji i producenti prepoznaju talenat mladih iz Srbije? Šta treba da se desi da bismo dobijali više pravog angažmana, ali bez amaterskog, neprofesionalnog plagiranja?

Nisam siguran odakle da krenem jer tu ima toliko toga za reći, ali pamtim taj osećaj straha
i uznemirenosti kada sam video spot Dženifer Lopez. Prvi put u životu sam osetio da je
nešto veće od mene i da ne umem da se nosim sa tim. Bio sam i ponosan i ljut i malo se
pravio važan jer ko ne bi (smeh) ali da Vam kažem, na kraju dana, kakav god epilog ta
priča imala na sudu, meni je najvažnija potvrda da je način na koji ja razmišljam slici praksi
autora vodećih internacionalnih zvezda u ovom poslu. Onih od kojih većina ovde
pozamljuje ideje. Posle toga zaista nije potrebno podcrtavati ni dovoditi u pitanje moje
umeće i želju da publiku stalno iznenadim sadržajima koje nekad, eto ni u svetu, ne
proizvedu. A šta treba da se desi da bismo dobili vise angažmana bez amaterskog plagiranja? Pa možda jedan zemljotres.

Govorio si o priželjkivanju autorskog filma. Da li je to ono što možemo da očekujemo od tebe u budućnosti? Koliko bi akcentovanje stilizovanog dokumentarizma u Srbiju otvorilo publici nova, da se ponovo referišem na Hakslija, „vrata percepcije“?

Ponovo Vi na Hakslija. To je zaista Vaša karta za najiskrenije odgovore koje sam do sada
dao, bio to deo taktike na koju nasedam evo već sat ili delimo iste damare. Svakako bih
ovim pitanjem završio intervju, odnosno diskurs na momenat prebacio na Vas
konstatacijom da svojom retorikom i blistavim umom uveliko otvarate vrata, bilo ona
„percepcije” ili ona Kerolova koja se ne stvore bas ispred svakog.

Hvala ti na ovim rečima i ovako spontanom i divnom prebacivanju diskursa (smeh). Volela bih da, zbog naših Zoomera, koje to itekako zanima, dobijemo odgovor vezan za tvoj potencijalni autorski film, naravno ako želiš da to podeliš sa nama.

Da ne bude da sam to izbegao, trenutno radim na velikom igranom projektu i to je sve što
smem da kažem. Mogu da dodam da je u pitanju serija. Stilizovani dokumentarac je
rezervisan za tridesete koje su tu iza ugla i to ćemo snimati kad Dženifer Lopez plati šta je
dužna (smeh).

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Joxi Jankov: Volonterski rad nije „rad za džabe”

U susret projekciji filma „Draga deco budućnosti“, koja će biti održana nakon ceremonije zavaranja ovogodišnjeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, 16. septembra...

US Open: Sve što se dogodi po prvi put je posebno

Finala US Opena ove godine mnogo su obećavala. Prvo, finale ženskog singla, bilo je istorijsko i pre rezultata: poslednji...

Šta se dešavalo na ekološkom ustanku i zašto nam je to važno?

U subotu 11. septembra u Beogradu održan je drugi po redu ekološki protest, kako su ga organizatori nazvali, „Ustanak za opstanak"....

Vlatko Sekulović: Kako sam postao producent Reflektor Teatra

O poverenju, empatiji i pozorištu kao sistemu smisla i vrednosti VLATKO SEKULOVIĆ, advokat, kolumnista i antifašista, učestvovao je...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još