Lana Nikolić: Najviše na svetu verujem u moć razgovora i moć slušanja

Kultura krhkosti, burnout i važnost odmora i terapije samo su neke od tema o kojima je Lana Nikolić (@lanushhh i @existential_flower) vokalna na društvenim mrežama i u svom radu kao novinarka i aktivistkinja. Imala sam priliku da sa Lanom razgovaram baš o ovome, ali i o drugim temama koje se tiču pritiska koje kapitalistički sistem nameće mladima na tržištu rada. Na mene je ovaj razgovor imao terapeutski efekat, tako da preporučujem da ispratite tekst ako ste jedna od žrtvi january blues i muči vas povratak produktivnom životu.

foto / Milena Popović

Koliko dugo se baviš novinarstvom i aktivizmom? Da li postoji jasna prekretnica u tvom životu koja te je odvela u aktivizam, ili je to nešto što te je pratilo kroz odrastanje?

Nisam sigurna kada tačno mi se desio aktivizam, mislim da je to došlo spontano kada sam osetila potrebu da progovaram o stvarima koje vidim, posebno ako sam smatrala da su na neki način nepravične. U suštini i danas najintenzivnije reagujem na nepravdu, nejednakost, predrasude, i na situacije u društvu koje dodatno  obespravljuju osobe u kompleksnijim životnim okolnostima. Vremenom se naravno pojavilo još stvari kojima sam počela da se bavim, pa je tako došlo i pitanje medija, i značaja kako prenosimo određene poruke javnosti, kako na poruke reagujemo kao primaoci, kakva je uloga društvenih mreža, ili pitanje značaja dostupnog obrazovanja koje se tiče celog društva. Mislim da moj aktivizam dolazi iz subjektivne i vrlo lične želje da svet bude pravičnije mesto gde ima mesta za brigu za druge, za nežnost, radoznalost i otvorenost.

Veoma cenim teme kojima se javno i često baviš, poput neophodnosti odmora, kulture hitnosti i burnout-a. Šta bi poručila mladima, prevashodno devojkama, koje imaju potrebu da doprinesu društvu na ovaj ili onaj način, i osećaju teret toga da ne rade dovoljno, uzevši u obzir da su to mladi_e koji su najčešće i dalje u školi/na fakultetu, možda rade, ali svakako svi_e nose sam po sebi težak teret odrastanja?

Odrastanje je teško za sve nas, a ja sam sada shvatila da kad odrastanje prođe, onda dođe vreme da radimo sa emocijama koje tada nismo mogli da dotaknemo. Nikad kraja zabavi. 🙂 Čini mi se da svaka generacija za sebe otkriva svoja pitanja i odgovore, i načine da nosi teret odgovornosti. Mislim da je taj teret još teži za mlade koji dolaze iz osetljivih drušvenih grupa, ili su na drugi način suočeni sa težim životnim okolnostima. Volela bih da mladi koji daju sve od sebe u kakvim god da su okolnostima, znaju da su dovoljno dobri, da ne moraju da budu bolji, da je samo važno da polako nađu svoju brzinu i meru, i ono što im je suštinski važno. Da budu hrabri u tome da ne dozvole da ih kultura hitnosti ubedi da moraju još bolje i brže. Da vežbaju kako da nežno vrate sebe na trenutak „sada i ovde”. Što više razmišljam, više mi se čini da je u svoj toj strogoći koju ispoljavamo pre svega prema sebi, gde ništa nije dovoljno dobro, najpotrebnija nežnost, a njoj većinu nas niko nije naučio, zato moramo da govorimo o tome, i da razumevamo kako da je razvijemo. Rekla bih, “samo nežno i polako”. Jedino ako smo dobro, možemo da učinimo okruženje i svet boljim.

Kako bi starijoj generaciji objasnila razliku između pronalaženja posla danas i u njihovo vreme? Takođe, kako bi mladim generacijama objasnila da ne treba da porede svoj karijerni uspeh sa ranijim generacijama, budući da je tržište rada apsolutno promenilo svoj izgled, dinamiku i koncept?

Kad razmišljam o ovom pitanju pomislim prvo na svoju mamu — vidim koliko je njoj teško da razume prekarnost naših života, neprekidno usavršavanje, to što nemamo siguran krov nad glavom. Ta opšta nesigurnost i jeste karakteristika kapitalističkog društva koje podstiče osećanje nedovoljnosti, a istovremeno proizvodi želju, da budemo “više” šta god to više bilo, i da nam treba još novih stvari, novih kurseva, još novca. Nikad nije dovoljno, a istovremeno, ništa nije stabilno, niko nam ništa ne garantuje, za većinu mladih danas ne postoji osećaj sigurnog mesta, karijere, budućnosti. To stvarno jeste teško razumeti, teško je i meni da razumem šta živim, a ne mojoj mami, i njenim vršnjacima i vršnjakinjama. Mislim da je važno da im polako objašnjavamo stvari, sa razumevanjem da se svet zaista mnogo promenio, i da se i dalje ubrzano menja, svima je izazov da se u tome snađu. Jednako je važno da imamo razumevanja i za sebe i svoju generaciju, za mlađe od nas, i za starije od nas. Ne verujem da je ikome lako, jedino otvorenom komunikacijom, koja opet, ima svoju meru, možemo da premostimo jaz u iskustvima i da prenesemo jedni drugima stvarno dragocene uvide. Najviše na svetu verujem u moć razgovora i moć slušanja, tako je i u ovom kontekstu.

foto / Milena Goševski za Plezir magazin

Imaš li neki savet iz ličnog iskustva o tome kako se nositi sa realnošću koja nas dohvati onda kada nesvesno prihvatimo rad na nekoliko različitih projekata, koji se pritom mešaju sa već postojećim obavezama? Tačnije, govorim o onom trenutku u kom zaista shvatiš koliko si opkoljen sa svake strane, i zbog te opkoljenosti se zamrzneš i nisi u mogućnosti da se nosiš sa jednom po jednom obavezom, već prestaneš da radiš sve i živiš svaki dan razmišljajući kako ne radiš ništa.

To je moj život ukratko 🙂 Šalim se, ali mislim da sam provela celu ranu mladost prokrastinirajući u totalnoj panici i osećanju da sam zamrznuta, i da ne mogu da se pokrenem, a obaveze me samo pritiskaju. U vreme kada mi je bilo najizazovnije nisam imala novca za podršku psihoterapeuta/terapeutkinje, a verujem da bi mi to zaista promenilo život. Zato sada toliko govorim o značaju psihoterapije i podstičem sve koji osećaju potrebu da krenu, da tom procesu daju priliku. Stručna podrška je po mom mišljenju neophodan korak, a uz nju naravno i podrška bliskih ljudi. Nevolja u odnosu na ovo što si opisala jeste o tome što društvo glorifikuje „multitasking”, rad na hiljadu projekata, ljude koji „stižu sve”. Okej je biti radoznao/ la, ali nije okej kada je ceo naš život samo vrtlog straha da ćemo pogrešiti, da nećemo stići, napora da budemo bolji, i stresa da sve stignemo. Iz mog iskustva zatrpavanje obavezama i projektima znači da bežimo od susreta sa samima sobom, kad je u pitanju emotivni deo, a takođe znači da verovatno živimo prekarijat i pokušavamo da platimo račune. U svakom slučaju jedino što smem da preporučim je traženje stručne podrške, planiranje i organizacija vremena uz pomoć nekoga kome verujemo, i oslanjanje na sve resurse koje imamo (prijatelji, porodica). Samo polako, i nežno. Sve može da se popravi, osim našeg zdravlja ako ga ozbiljno narušimo, i nema greške koja je toliko ozbiljna da se ne može ispraviti (sem u retkim slučajevima). Već mnogo radimo na dnevnom nivou bili toga svesni ili ne, i možda nije loša ideja povremeno popisati šta smo sve radili tokom dana (čak i sitnice), a takođe i na kraju dana napraviti listu šta smo sve dobro i lepo uradili.

Verujem da te ovo svi pitaju nakon gostovanja u Tampon zoni, ali objasni našim čitaocima ukratko kulturu krhkosti o kojoj si razgovarala sa Ivom.

Kultura krhkosti je nešto što je nastalo baš u Tampon zoni i uvek kažem da smo Iva i ja to zajedno patentirale. Za mene je to jednostavno sposobnost da prigrlimo sebe, da učimo kako da volimo sebe, kako da budemo nežniji prema sebi, umesto da tražimo savršenstvo u svemu što radimo i dozvolimo da nam strah od greške oblikuje život. To je takođe negovanje nežnosti prema drugima i izlaženje iz okvira kulture individualizma koja promoviše samo „ja”/ „moje” narative. Mene zanima zajednica, kako da podržimo jedni druge, nežno, i kako unutar toga da podržimo sebe. Takođe, ta ideja o krhkosti jeste nešto što se suprotstavlja ideji kako moramo sve da izguramo, da budemo jaki, da ne pokažemo slabost. Krhkost nije slabost, ona je snaga. Sposobnost da osećamo sebe i svet, da se brinemo za sebe i svet, da negujemo otvorenost i nežnost je zaista dragocenost. Volela bih da kultura krhkosti postane nešto što nam je drago i blisko, nešto sa čime većina može da se poveže. I da nađemo načine da rastemo u svojim krhkostima, kao pojedinci i kao društvo — zajedno.

Videla sam tvoj Tiktok čiji je narativ dogovor za intervju 3. decembra povodom dana osoba sa invaliditetom. Da li je to situacija koja ti se zapravo dogodila, i koliko često se susrećeš sa takvom vrstom neosetljivosti od strane medija? 

U ovom trenutku u životu mnogo sam više orijentisana na govor o medijima i komunikaciji nego na govor o osobama sa invaliditetom, prosto zato što ako osobe sa invaliditetom ili nekom drugom različitošću pričaju samo o tome, onda ih društvo samo kroz to percipira. Uspeh za društvo bi bio kada bismo osobe sa invaliditetom zvali da govore u odnosu na svoje profesije, i da daju stručna mišljenja u odnosu na svoju ekspertizu, a ne da daju stručna mišljenja o invaliditetu, jer u pitanju su pre svega osobe prepune kapaciteta, i to treba da dođe u prvi plan, a tek onda neka različitost.

Taj video je bio šala koja nije šala — to se dešavalo mnogo puta, ne samo meni nego i drugima. Zapravo sam htela da ilustrujem ponašanje medija koji najčešće reaguju samo kada je taj datum u pitanju, i tada kontaktiraju osobe sa invaliditetom, a tokom godine ima malo ili nimalo govora o tome. To dodatno doprinosi osećanju isključenosti i osećanju eksploatisanosti, jer me neki medij zove samo tada i to da čuje moju “životnu priču” i prepreke, a onda se nikad više ne javi. U suštini je poenta da se o svim vrstama različitosti govori svakog dana, a ne samo u danima koji su određeni za to, i da se ne govori samo o preprekama, nego i o potencijalima ljudi. Takođe je važno da mediji nauče da ispričaju objektivnu priču, a ne da daju portret heroja ili heroine, ili portret jadne, nesamostalne osobe koja je teret društvu.

Uloga medija stvarno jeste neizmerno bitna, i trebalo bi da bude ozbiljnije shvaćena. Ako smo novinari i novinarke, trebalo bi da znamo da ne pričamo “tamo neku priču o nekome” pričamo o ljudskim životima, i utičemo na to kako će ta osoba biti doživljena od strane društva. 

foto / privatna arhiva

Kada si počela da objavljuješ svoje radove na mreže, i šta je taj vid umetničkog izražaja doneo za tebe?

Počela sam da crtam kada sam bila uveliko u osećanju burnout-a, ali ga tada još nisam jasno prepoznavala. Kroz crtanje sam u stvari pokušavala da „zalečim” neke delove sebe i ispoljim stvari koje nisam umela da kažem rečima. Crtam praktično oduvek, tako da ovo nije novo iskustvo za mene, ali jeste nova ta komunikacija koja se formira između mene i zajednice. Važno mi je da govorim o mentalnom zdravlju, gubicima, strahovima, smrti. To su stvari bez kojih ni ne možemo da vidimo ljubav i lepotu do kraja. Volim da ukažem na oba, ali čini mi se da je najvažnija poruka tih ilustracija duboka iskrenost, koliko je važno da je negujemo, uz nežnost prema sebi i drugima, uz podršku. Važno mi je i da oni koji gledaju te ilustracije znaju da nisu sami, da makar mogu da nacrtam kako se osećamo, i da nas to povezuje.

Za kraj, šta bi poručila svima nama koji smo jedva preživeli january blues zbog vraćanja na posao i/ili škole/fakultete nakon godišnjih odmora? Kako se postepeno vratiti u majndset rada i pristupiti obavezama koje su stavljene na čekanje, bez da ih zatrpamo pod tepih zbog, kako si i sama jednom rekla, terora produktivnosti?

Nemam pravi odgovor jer se i sama često osećam kao da ne znam kako na najbolji način da susretnem sve svoje obaveze. 🙂 Mislim da je svakako dobro makar minimalno planiranje i postavljanje rokova, ali da je najvažnije ostavljanje vremena za pravi odmor (ne skrolovanje mrežama, iako najčešće baš to radimo), za neku šetnju, slušanje muzike (preporučujem klasiku), čitanje. Bez odmora nema kreativnosti, opuštenosti, niti energije za bilo šta. Takođe, za sve nas je važno da u kulturi koja promoviše neprekidnu produktivnost i uspeh, ne zaboravimo da redovno pohvalimo sebe upravo jer smo se — odmorili!

Ina Stanković
Ovo ćete srediti u montaži.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još