Klub 27: Ivo Lola Ribar i mart

Verovatno je taj 27. mart u Beogradu osvanuo kao i svaki drugi četvrtak, ljudi koji su imali privilegiju da imaju posao su verovatno otišli na svoje radne zadatke, a vreme je bilo možda sunčano, možda hladno, najverovatnije nemirno i neizvesno. Jer tog dana su na ulice izašle hiljade demonstranata i demonstrantkinja, sa jasnom porukom vlastima i svetu da je bolji rat nego pakt, i da im je draži grob nego činjenica da neko tako lako može da postane rob. Ne znam za vas, ali ja se svaki put naježim kada čujem ove parole, sklopljene sa savršenom razmerom očaja i neustrašivosti.

Početak kraja

Pakt na koji su referisali transparenti bio je Trojni pakt, a njegovim potpisivanjem, Kraljevina Jugoslavija stala je jasno i nedvosmisleno na stranu Trećeg Rajha, Kraljevine Italije i Japanskog carstva, ili drugim rečima – na stranu fašizma. Antifašisti i antifašistkinje, studenti i studentkinje, komunisti i komunistkinje, i verovatno još hiljade ljudi koji nisu stigli da razmišljaju o bilo kakvim identitetima, izašli su na ulice i odredili svoju budućnost. Ta budućnost možda nije bila najsrećnija, ali je bila – antifašistička.

Da bi se razumeli važnost i značaj ovog dana i njihovog dela, neophodno je podsetiti se na činjenicu da je antifašizam u svojim početnim fazama bio pacifistički pokret, sve dok nije postalo jasno da „mir mora da bude totalan, ili ga neće biti“. Takođe je važno da razumemo da se u tom trenutku u okupiranoj Evropi već primenjuju rasni zakoni, već rade fabrike smrti a hiljade i hiljade Jevreja, Roma i Sinta nestaju iz komšiluka pod nerazjašnjenim, ili kristalno jasnim okolnostima. Da li biste vi okrenuli glavu i nastavili mirno sa ručkom da vaša prva komšinica, ona sa kojom inače pijete kafu, od koje pozajmljujete šećer ili delite šifru za internet samo nestane i nikad se više ne vrati? Neki mladi ljudi u Kraljevini Jugoslaviji znali su da ih svakako očekuje taj scenario, i odlučili da, po cenu svega, budu na ispravnoj strani istorije. Ako će već ginuti, bolje je da poginu dostojanstveno i boreći se, nego mirno i kolaboracionistički (tako se nazivaju i oni koji samo okrenu glavu od zla koje nadolazi). Jer, jasno je da nacistička Nemačka ni u jednom slučaju ne dolazi da sadi cveće i obezbedi bolji život.

Među tim mladim ljudima, stajali su rame uz rame Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković.

Ivo Lola nije sam

Ivo Lola Ribar je u tom trenutku već bio iskusni mladi komunista, popularan u društvu, ali ne i u državi, koja ga je upoznala sa tamnicama najozloglašenijih zatvora za komuniste i progresivnu omladinu – Glavnjačom i Bilećom. Rođen u Zagrebu, školovan u Beogradu, zatvoren u Bosni, Lola Ribar bio je odgajan, i porodično i politički, kao Jugosloven. Sloboda Trajković, drugarica iz pokreta i studentkinja, provela je svoj život u Beogradu, baveći se revolucionarnim političkim radom, uglavnom ilegalnim. U tom istorijskom trenutku, njih dvoje paralelno planiraju proteste i objavu veridbe, zakazanu za 6. april koja se, zapravo, nikada nije desila. Jer, istorija je imala druge planove, a njih dvoje su, umesto u idiličan (ili neidiličan, nikada nećemo saznati) bračni život, pošli u rat. On u partizane, ona u ilegalke –  da spašavaju živote i bore se za slobodu. I Slobodu.

Koliko god herojski i jednostavno zvučalo, mogli su da naprave neke druge izbore. Budu neki obični, mladi ljudi koji piju kafu u Beogradu dok preko reke ljudi završavaju svoje živote u gasnim komorama logora Staro Sajmište, da žive neki svoj život kroz pukotine okupacije, zaborave, namerno ili slučajno, na ideale, vrednosti i pravdu, i pokušaju da budu srećni. On bi igrao fudbal, verovatno loše, kako kažu njegovi savremenici, ona bi radila u očevoj apoteci. Međutim, zajedno sa hiljadama hrabrih ljudi, odabrali su znatno teži put, verovatno jedini mogući. Kada su pitali Lolu zašto ide u rat, kad ima sve – materijalnu sigurnost, obrazovanje, lep život i voljenu Slobodu, navodno je rekao „zato što želim da svi ljudi žive ovako kako ja živim“. Jasno je da izbora nije bilo.

„Bolje grob, nego rob“.

U partizanima, Lola je, kažu, bio popularniji od Tita. Pametan, ispravan i častan, harizmatičan i lep, drugi među jednakima. Imao je samo 27 godina kada je poginuo, 27. novembra 1943. na Glamočkom polju. Avion za Kairo, u kome je bio Lola, šef prve vojne misije, oboren je samo dva dana pred zvanično osnivanje potpuno nove Jugoslavije, izgrađene na hrabrosti partizana i partizanki. Lolinom ocu vest o smrti oba sina (jer i brat Jurica je poginuo, a kasnije će saznati da je izgubio i ženu) saopštena je pred zasedanje kojim je trebalo da predsedavava. Dostojanstveno i hrabro, Ivan Ribar je otišao na radni zadatak i učestvovao u osnivanju države za koju su mu oba sina dala život. Jer, da nije tako postupio, možda bi izgledalo kao da su poginuli uzalud.

U smrt, kao u šetnju

Sloboda Trajković svoj život završila je u Banjičkom logoru, 9. maja (datuma koji će kasnije postati poznat kao Dan pobede) 1942. u gasnoj komori, nakon što je njeno učešće u ilegalnom pokretu otpora otkriveno. Navodno, presreli su čuveno Lolino pismo, u kome, između ostalog, Lola piše:

„U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba prema našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi…

…Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći, onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti“.

Zajedno sa ostalim ilegalnim političkim radnicama, komunistkinjama i neustrašivim, imenovanim ili bezimenim heroinama, Sloboda Trajković upisala se u antifašističku istoriju ne kao nečija verenica, već kao hrabra mlada žena koja je žrtvovala sve što je imala, pa i sam život, za slobodu mnogih koji su došli posle nje. Ne verujem da je ime znamenje, ali u ovom slučaju jeste.

Tog 27. marta 1941. ovo dvoje mladih ljudi ostavili su po strani sve svoje nade, želje, sitnice, lepe ili manje lepe uspomene, planove i strahove. I nisu bili jedini. Stotine hiljada Lola i Sloboda borilo se u partizanskim jedinicama, za jednakost i slobodu. Ne postoji način da im se odužimo, niti bi im išta značila naša zahvalnost, ako predstavlja prazne reči bez dela. Danas smo i mi na straži, mada nam je uloga mnogo lakša. Mi danas imamo odgovornost – da ne nasednemo na savremeni fašizam, da mu jasno i nedvosmisleno kažemo istorijsko ili neistorijsko ne, i da branimo i ne damo slobodu. I Slobodu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još