Osim što je sjajna književnica, Jasmina Tešanović je takođe i jedna od istaknutih političkih aktivistkinja i feministkinja što je postalo nezaobilazan deo njenog stvaralaštva. Kroz intervju saznajemo koji su događaji i situacije bili podstrek za njen aktivistički angažman i kako on trenutno izgleda.
Pokrenuli ste projekat Casa Jasmina. Odakle je došla ideja za taj projekat?
Casa Jasmina je krenula kao moja privatna ideja da napravimo drugačiji stan u Torinu, zajedno sa Bruce Sterlingom i Massimo Banzijem. Inače sam oduvek bila i kroz moje umetničke performanse neko ko voli i koristi tehnologiju. Moja ideja je bila da s obzirom da se tehnologija toliko razgranala, da je koristimo i u domaćinstvu, u najbolje svrhe. Imali smo veliku podršku čuvenih dizajnera i inžinjera i cela priča postala je umetnički i naučni projekat. Međutim, primetila sam da ima jako malo žena u toj sferi pa sam zato organizovala grupu IoWT, Internet of Women Things.
Jedna ste od učesnica pokreta „Ružičasti kod“. Ko su osnivači tog pokreta i šta je njegov cilj?
Osnivači su Jodie Evans i Medea Bejamin, žene iz Kalifornije. Ja sam se priključila 2005. godine kad sam otišla da živim u Los Anđeles. Učestvovala sam na javnim pacifističkim akcijama protiv Buša..CNN-a izveštavanja u ratu u Iraku itd… Povezivale smo se sa drugim pacifističkim grupama i ličnostima širom sveta.
Šta podrazumeva termin globalizacija balkanizacije u eseju „Balkan ne postoji“?
Taj esej sam napisała kada su me pozvali da učestvujem u proslavi čuvenog fakulteta Bocconi 2001. godine. Ja sam inače studirala u Italiji. Primetila sam da se reč Balkan olako koristi sa stereotipima, bilo da podržavaju ili ne taj koncept. Tada sam smislila termin globalizacija balkanizacije i u tom eseju objašnjavam kako je Balkan zapravo svuda, jedna metafora, a reč balkanizacija odavno to znači. Na žalost, istorija je vrlo brzo posle potvrdila moju tezu.
O čemu govori „Dnevnik političkog idiota“ koji je preveden je na 12 jezika?
To je dnevnik jedne „anonimne žene pacifistkinje” za vreme sankcija Srbije i bombardovanja Beograda. Pisala sam od početka sukoba na Kosovu kad sam znala da ce doći do rata i na našem tlu i bombardovanja. Pošto sam bia jedna od retkih sa portabl kompjuterom, slala sam svakodnevno dnevnik online (na mejlinng liste i B92) i dnevnik je postao viralan. To je inače prvi ratni dnevnik u istoriji online dnevnika.
Kako izgleda Vaše trenutno aktivističko angažovanje?
Kurator sam tech art festivala u Torunu „Share”, od 2008. godine, internacionalnog festivala gde takođe imam i žensku grupu koja svake godine diskutuje i prezentuje radove na festivalsku temu: ženski pogled na novu tehnologiju. Ove godine tema je „artifical intelligence”. Inače moje primarno aktivističko angažovanje je uvek bilo kroz pisanje i umetnost. Izašao mi je novi roman Klandestina nedavno, i na srpskom gde govorim o ubijenim ženama kroz istoriju, od kraljica do prostitutki, žene čija se priča falsifikuje i prećutkuje.
Kako je došlo do pokretanja Feminističke 94?
Kao što stoji u naslovu, 94. godine, kada je srpsko izdavaštvo palo u bedu i nacionalizam, rešila sam zajedno sa Slavicom Stojanović da pokušam da nađem drugačiji način objavljivanja knjiga i distribucije. Za početak smo imale moj novi roman „U egzilu” i moj prevod priča Karen Bliksen. Pozajmile smo novac, štampale, distribucije smo same radile preko ženskih grupa i ručno po knjižarama . Zatim smo štampale niz drugih pacifističkih i feminističkih književnih i istorijskih dela sa sve većim uspehom i pomoć nam je stizala sa svih strana. Bile smo prva feministička izdavačka kuća na Balkanu. Tadašnji režim kao i pisci nacionalisti su nas napadali, ali smo takođe bile i događaj koji su posle mnogi imitirali. Objavile smo Hanu Arent, Taslimu Nasrin (ja sam dobila fatvu kao i autorka od ekstremista ) Itala Kalvina, Nedu Božinović, itd…
Autorka: Danijela Čorbić
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons
