Iskvirena ljubav

Nek bude svetlost.
I bi svetlost.

Dok sveta još nije ni bilo, velika svetlost je krivila ravan određenu koordinatama vreme i prostor. Usamljena, tako uglavljena u to veliko razapeto platno, obitavala je i pre početka vremena. Kada bi se to prevelo u jedinice vremena, ne znam kako bi se moglo izraziti.

Stvoritelj nije obraćao pažnju na svetlost, samo ju je upalio i stvorio plamen koji će značiti život za ostale stvari koje svojim rečima: „Nek bude..“ kreira.

Počela je biti nemirna. Njene vatrene suze, koje kada bi se merile trenutno, bile bi veličine Jupitera, stvarale su oluje u reakciji sa vrelinom na platnu i cepale ga.

Ipak je ona bila samo dete željno pažnje svoga oca. 

Pre sveta i veka, daddy issues postoje, očigledno. 

Svevišnji otac je napokon obratio pažnju na svoje prvenče, i stvori on skroz suprotno. 

Hladno, sitno telo, bez svetla. 

I svetlost se zaradova. 

Fizički hladno, a emotivno toliko ljupko, milo, drago, samo pozitivne epitete mogu dodavati.

Blizanački plamen se sam zapalio i platno je celo bilo obasjano.

Hladnoći novorođenčeta, bar naizgled tako, ali ne znamo koliko to traje, pretpostavljam hiljadama godina, je prijala iskrivljenost platna jer ga je spuštala u topli zagrljaj svetlosti. 

Zajedno su na ivici platna gledali u beskraj, mnogo drugih malih svetlosti i smišljali priče, jurili se po platnu i tako izazivali poremećaje u gravitaciji, rotaciji i revoluciji. 

Tokom tih silnih razgovora, malo hladno telo je postavilo filozofsko pitanje roda.

– Kako mi da imamo rod, kako da osetimo pripadnost?

– Ne znam… Odakle ti to pitanje, da li si okej? – upitala je svetlost dok je svoje nogice koje su visile preko koordinate prostora visile.

– Ja želim da budem Mesec. Hladan sam, emotivan, večita inspiracija kreacija iz 6. tatinog radnog dana. I biću Mesec. Taj Mesec.

– Ti nisi normalan, Meseče. – nasmejala se svetlost.

– A ko si ti? – upitao je, sada poznati kao Mesec.

– Hm… Ja ću biti Sunce. Biću simbol života, to je moja poenta postojanja, dok ne umrem. To Sunce. – zagledalo se sada, poznato Sunce, u druge male neimenovane svetlosti.

– Drago mi je, Sunce.

Da li je to, zapravo, nastanak kvira? 

-A… Šta misliš… Da mu kažemo to? – upitao je Mesec Sunce

– Pa hajde, želim da me svi zovu tako, želim da NAS zovu tako. – reče Sunce.

Otišli su ka Stvoritelju koji je gledao sa uživanjem na svoje kreacije i saopštili mu svoje nove identitete i rodove.

Očekivali su da će se taj osmeh još više raširiti, i da će ih zagrliti, kao jedini entitet koji može da podnese tu vrelinu i tu hladnoću.

Osmeh je nestao, a munje su sevnule. 

– Zar moje prvo dete i njegov blizanac to da urade? Zar ste prijateljstvo uništili abominacijom?

Svetlosti… – počeo je rečenicu veliki otac.

– Ja sam Sunce. – dobio je odgovor, a platno je počelo da progoreva od vatrenih suza.

– Zovi sebe kako hoćeš, ali nećete više biti blizu. – završavajući rečenicu, Svevišnji je hvatao u svoje ruke Sunce i Mesec i bacio ih na različite delove platna, tako da Mesec više ne može da oseti onaj topli zagrljaj u kojem je uživao.

– Viđaćete se, ali vašu radost niko neće videti.

Okrenuo se i nije ih više nikad primetio.

A Sunce i Mesec? Oni su dobro.

Ipak se nisu rađali iz vode, niti se Mesec ženio munjama.

Izumeli su nešto što je danas poznato kao veza na daljinu. Gledaju se, razgovaraju, vole se. Živeće srećno dok Sunce ne odsija svoje, a kako je ono izvor života, do kraja njihovih, i svih drugih života. 

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još