Kako bi se najbolje razumeli trenutni sukobi na istoku Demokratske republike Kongo, neophodno bi bilo razumeti istoriju događaja koji su doveli do trenutnih dešavanja. Ne samo da su uticali jedni na druge, već su mnogi važni akteri u ovoj, ali i u susednoj zemlji Ruandi, upravo isti ljudi koji su učestvovali u prethodnim događajima.
Ovo naravno nije čudno jer je veći razvoj događaja došao 90-ih godina prošlog veka, te je normalno da je dosta istih ljudi tu, međutim to nam ukazuje i na ne promenljivost odnosa unutar ove dve zemlje i ne zalečenje rana istorije.
GENOCID U RUANDI
Trenutni konflikt koji se događa unutar DR Kongo, posledica je mnogih dešavanja koja su sledovala nakon I svetskog rata, tj. za vreme i posle kolonijalnog doba. Takođe, istorija ove zemlje ispredana je zajedno sa istorijom susedne države Ruande. U Ruandi su živele tri grupacije, etničke grupe ili plemena, Tutsi, Huti i Tva. Razlike između ove tri grupacije donekle su postojale i pre dolaska Nemaca, a zatim i Belgijanaca, međutim, segregaciona politika koja je preferirala Tutse, manjinu, izazvala je ono što će se dešavati u narednim godinama.
Huti su činili veliku većinu stanovništva (oko 85%), dok su Tuci činili oko 15%. Tva su bili manjinski sa oko ispod 1%. Tutsi su i pre dolaska Evropljana držali glavne administrativne poslove, a čak je i tadašnji kralj pripadao ovoj grupi. Nemci su samo pogoršali segregaciju, smatrajući ih „rasno superiornijim“, a Belgijanci su nastavili trend, zvanično odvajajući grupe.
1930-ih hrišćanski misionari u Ruandi su dodatno doprineli „mistifikaciji“ Tutsija. Promovisali su njihovu „stranu“ prirodu i izgled, što je kasnije iskorišćeno kao argumentacija i dokaz za genocid.
Šta se u zemlji dešavalo od trenutka kada je Ruanda dobila nezavisnost, do trideset godina kasnije kada se dogodio genocid? Najpre, nakon II svetskog rata, počeo je da raste pokret za nezavisnost Ruande. U to vreme je i određeni broj Huta počeo da se obrazuje i zauzima više statuse u državi, naravno opet ispod Tutsa. Jedan takav čovek, po imenu Dominique Mbonyumutwa, napadnut je od strane pro-tutske grupe 1959. godine. Vrlo brzo su se proširile neistine da je ubijen.
Ovaj događaj bio je katalizator Ruandske revolucije, koja je trajala tri godine. U pogromu koji je usledio iz Ruande oko 300 000 Tutsija pobeglo je u susedne zemlje, Burundi, Ugandu, Tanzaniju i Zair (današnji DR Kongo). Nakon ovog događaja Tutsiji koji su ostali u Ruandi su trpeli nasilje od strane autoritarnog hutskog vladara, nakon kog je došao još jedan koji je bio malo umereniji.
Sada u suštini sleduje komplikacija događaja. Naime, jedna grupa Tutsija koja je pobegla u Ugandu, osnovala je pobunjeničku grupu nazvanu Nacionalna armija otpora (National Resistance Army ili NRA). Vodio ih je Fred Rwigyema, koji je do 1990. predvodio vojsku od oko 4000 vojnika. Takođe je od ove grupe nastala i partija Patriotski front Ruande (RPF), koja je i trenutno na vlasti u Ruandi.
1991. i 1992. vođen je rat između NRA i ruandske vojske, ali sukobi su završeni primirjem. To se međutim, nije sviđalo sve više radikalizovanim Hutima, čiji se deo privrgavao ekstremnoj anti-tutskoj ideologiju zvanoj Hutu Power. Ekstremisti su postojali i u okviru same vlade i vojske koji su se spremali da ubiju umerenog predsednika Juvenala Habjaramu.
6. aprila 1994. Habjarama je i ubijen, međutim ni tad, a ni sad se ne zna ko je bio počinilac. Mogao je da bude ili RPF ili Hutu ekstremisti. Usledila su ubistva i svih ostalih umerenih političara, a zna se da su počinioci bili Huti.
Između 7. aprila i 19. jula 1994. godine u Ruandi je ubijeno između milion i 500 000 ljudi (većinski Tutsija). Brojevi su ovoliko oprečni zato što s jedne strane RPF vlada, koja je došla na vlast nakon genocida govori da je ubijeno više od milion ljudi. S druge strane Human Rights Watch navodi podatke bliže 500 000.
Ovaj događaj je pored ubistava obeležilo i sistematsko silovanje Tutsi žena. Human Rights Watch navodi podatke prema kojima je silovano negde između 250 000 i 500 000 najviše žena. Takođe su i namenski puštani muškarci koji su HIV pozitivni i naterani da seksualno zlostavljaju žene.
U ovim zločinima nisu učestvovali isključivo pripadnici brojnih hutskih ekstremističkih grupa, već i obični građani i članovi vojske. Neki od građana koji bi se usprotivili, takođe bi bili ubijeni kao tutski simpatizeri. Za ovih oko 100 dana koliko je genocid trajao, strane službe koje su se i nalazile u Ruandi (UNAMIR) nisu gotovo ništa uradile.
Genocid je završen tako što je Ruandski patriotski front uspostavio vlast u zemlji, nakon čega je ubijeno oko 30 000 Huta, a oko 2 milina ljudi, prema pisanju AL Jazeere, je iz straha od odmazde pobeglo iz zemlje. Najviše njih se našlo kao izbeglice u susednoj zemlji Zairu, današnjoj Demokratskoj republici Kongo.
I KONGOANSKI RAT
Borba je gotovo odmah nastavljena, samo unutar DR Kongo. Često su lokalna plemena iz Kongoa dolazila u sukobe sa izbeglicama, češće Tutsima nego Hutima. Hutu ekstremisti koji su se našli u Kongou regrupisali su se i cilj im je bio da ponovo uspostave vlast u Ruandi. Ubijali bi Tutsije unutar DR Kongo, a kao odgovor Tutsi vlada iz Ruande bi naoružavala Tutsi gerile u Kongu.
I rat u Kongu dešavao se u periodu između 1996. i 1997. godine. Do tada je na vlasti u DR kongu bio autoritarni vladar Mobutu Sese Seko, koji je vladao više od 30 godina. Za razliku od Ruande koja je podržavala Tutsije, Mobutu je pomagao Hutu izbeglicama. Mobutuu se suprotstavio Loran Kabila, vođa Alijanse demokratskih snaga za oslobođenje Konga. On je podržan od strane drugih afričkih zemalja, Ugande, Ruande i Angole.
Uz podršku stranih sila, Kabila je pobedio. Mobutu je pobegao iz zemlje i ubrzo nakon toga umro, a Kabila sebe je proglasio novim predsednikom DR Kongo. Međutim, upravo je prisustvo stranih vojnika i savetnika prouzrokovalo II kongoanski rat.
II KONGOANSKI RAT
Samo godinu dana kasnije desio se II kongoanski rat, rat kojem je drugo ime „afrički svetski rat“, jedan je od sukoba sa najviše žrtava još od II svetskog rata. Prema pisanju Council on Foreign Relations-a, ubijeno je oko 3 miliona ljudi u periodu od 1998. do 2003. godine. Kako smo spomenuli, spor je počeo zbog prisustva stranih savetnika i vojnika u Kongou, prevashodno iz Ruande.
Predsednik Kabila je najjednostavnije rečeno počeo da tera pre svega pripadnike Tutsi grupe iz Kongoa, vojničke trupe i ostale. Ovo je alarmiralo i sve ostale Tutsije u državi, te je konflikt samo nanovo rasplamsan. Ruanda je tada finansirala pobunjeničku grupu „Rally for Congolese Democracy“ (RCD), grupu pobunjenih Tutsija koja je u avgustu 1998. i započela II kongoanski rat.
Još jedna grupa koja je učestvovala bila je Pokret za nezavisnost Kongoa (MLC), koju je podržavala Uganda (po rečima zvaničnika DR Kongo), a čije su aspiracije bile takođe smaknuće Kabile. S druge strane Kabila je odlučio da podrži hutske izbegličke grupe na istoku Kongoa, kako bi se borili protiv Ruande i RCD-a. Takođe, Kongo nije bio sam u ovom ratu, već je pomoć došla i od Zimbabvea, Namibije i Angole.
1999. i 2002. potpisani su mirovni sporazumi između DR Konga, Ruande i Ugande, a Ujedinjena nacije su poslale MONUSCO (Organizovanu misiju UN-a zaduženu za stabilizaciju DR Kongo). Međutim, bez obzira na to donekle možemo reći da se „proxy“ rat nastavlja, pogotovo u regiji Itori, na istoku Kongoa. Neki teoretičari bi čak rekli da se zapravo II kongoanski rat i nije završio 2003. već da traje, u nekakvom obliku, do današnjeg dana.
ŠTA SE DEŠAVA NAKON 2004. GODINE?
Na istoku Kongoa su sukobi nastavljeni, bez obzira na to što je zvanično završen II kongoanski rat. Prema pisanju Al Jazeere, u tom području je od 2004. do danas aktivno između 120-140 militantnih grupa. Sve ove grupe finansirane su ili od strane kongoanske vlade ili drugih zemalja. Takođe, godinama se na različite načine pokušava stabilizacija odnosa u ovom području međutim još uvek ništa nije urodilo plodom.
U junu 2005. Human Rights Watch je objavio tekst pod nazivom „Prokletstvo zlata“, u kojem navode slučajeve kršenja ljudskih prava u upravljanju rudnicima na severu Kongoa, koja su izvršile internacionalne kompanije zajedno sa paramilitarnim grupama.
Prvi u nizu Kivu (istočna regija u DR Kongo) konflikta, vodio se između dve paramilitarne grupe. Prva se zvala Demokratske snage za oslobođenje Ruande (FDLR), grupa koju čine etnički Huti. Ova grupa je čak imala i ulogu u genocidu 1994. Druga grupa se zvala Nacionalni kongres za odbranu ljudi (CNDP), čiji je vođa bio Laurent Nkunda, dezerter kongoanske vojske. Ovu grupu većinski su činili etnički Tutsi.
Sukobi između ove dve grupacije, vojske Kongoa i međunarodnih medijatora, trajali su od 2004. do 2009. godine. 2009. godine Nkunda je uhapšen, a Ruanda je uhapsila Huti ekstremiste. Tada je došlo do manjeg zatišja sukoba. Kongoanska vlada je 23. marta 2009. godine potpisala mir sa CNDP-em. U primirju je stajalo da bi CNDP trebalo da postane politička partija, a da će se članovi ove paramilitarne grupe integrisati u kongoansku vojsku.
Nekadašnji članovi CNDP-a već su u aprilu 2012. godine napustili vojsku DR Kongo, što je rezultiralo u stvaranju nove pobunjeničke grupe Mart 23 ili poznatije M23, upravo po datumu kada je mir potpisan. Ova grupa je i glavni akter trenutnih sukoba u DR Kongo, koji su počeli u 2022. godini.
Period između 2017. i 2021. obeležen je sa brojnim civilnim žrtvama i više od milion raseljenih ljudi, samo u 2017. godini. Jedan od glavnih aktera u ovom periodu bila je grupa Savezničke demokratske snage (ADF), islamistička paramilitarna grupa koja je aktivna na polju Ugande i DR Kongo. Ova grupa je osim sukoba sa vojskama ove dve zemlje i direktno napadala postrojenja međunarodnih vojski koje se dugo godina nalaze na ovom području kako bi održavale mir.
Grupe koje su danas, pored M23, takođe aktivne u istočnoj regiji DR Kongo su: CODECO (The Cooperative for Development of the Congo), Mai Mai grupe koje sarađuju sa vojskom Kongoa, a takođe su i dalje tu članovi FDLR-a i ADF (Savezničke demokratske snage).
