Hristina Cvetinčanin Knežević: Različita tela tolerišemo samo dok mogu da izazovu erekcije

Naš serijal tekstova povodom kampanje 16 dana aktivizma otvorila je priča o digitalnom ubistvu Minje Marđonović. Digitalno nasilje često doživljavamo manje ozbiljnim nego nasilje koje se dešava u fizičkom obliku, a o oblicima nasilja sa kojima se susreću žene i aktivistkinje na internetu danas razgovaram sa jednom od najvećih stručnjakinja u ovoj oblasti kod nas Hristinom Cvetinčanin Knežević.

Kako komentarišeš ovaj najnoviji slučaj organizovanog pokušanja ućutkivanja feminističkih glasova?

Kada govorimo o onome što se desilo Minji, prvo moram da se osvrnem na zabludu da je onlajn nasilje manje stvarno i da nasilje koje preživljavamo u digitalnom okruženju i posredstvom tehnologije nije „pravo” nasilje, iako su njegove posledice više nego stvarne. Podsetiću da do pre 20-ak godina, vladalo je mišljenje, koje u nekim slučajevima vlada i danas da, na primer, silovanje u braku nepostoji, i da to nije „pravo” seksualno nasilje, jer partner ima pravo na seksualni pristup. Bez obzira na to da li govorimo o digitalnom ubistvu, koje ima ozbiljne psihološke i ekonomske posledice, jer je reč o ućutkavanju žena, ovde konkretno žene koja svoje mreže koristi kao megafon i kao mesto umrežavanja za svoj posao koji joj obezbeđuje egzistenciju, ili o zlostavljanju posredstvom vizuelnog sadržaja, što je iskustvo koje verovatno deli svaka druga žena na Internetu, nasilje je nasilje. Nešto što nije dozvoljeno u oflajn svetu ne sme biti dozvoljeno ni u digitalnom. I tačka. Nema dalje diskusije. Mi živimo i oflajn i onlajn i nemoguće je ove dve realnosti danas odvojiti, sve je jedna ista realnost – naš život.

U svom intervjuu Minja je govorila i o nedostatku podrške od strane upravo onih krugova od kojih bi se očekivalo da podrška stigne?

To je druga važna stvar koju želim da naglasim, to odsustvo empatije o kome je i sama Minja govorila a koje se nadovezuje na nedostatak znanja koji sam upravo spomenula. To se vidi u okrivljivanju preživele da je ona to sama svojim javnim delovanjem izazvala, i to je nešto sa čim se susreću sve žene koje su vidljive javno, koje istupaju i govore stvari koju određene grupe ne žele da čuju, poput aktivistkinja, novinarki pa čak i političarki. U ovom potonjem slučaju, meni je sasvim jasno kako se digitalne tehnologije koriste za zastrašivanje i delegitimizovanje žena, i ovde imamo jasnu rodnu odliku, jer se to mnogo ređe dešava muškarcima, ako i uopšte, kada govorimo o nekim oblicima nasilja u digitalnom okruženju. A kada se neverovanje i okrivljivanje preživele udruže i dođu iz određenih progresivnih, pa i feminističkih, krugova, ovo biva posebno bolno, ne samo za pojedinku koja kroz sve to prolazi, već i za sve nas koje se protiv toga borimo. Feminizam je za sve, ne samo za one žene koje su nam simpatične i sa kojima se slažemo.

Bez obzira na to da li govorimo o digitalnom ubistvu, koje ima ozbiljne psihološke i ekonomske posledice, jer je reč o ućutkavanju žena, ovde konkretno žene koja svoje mreže koristi kao megafon i kao mesto umrežavanja za svoj posao koji joj obezbeđuje egzistenciju, ili o zlostavljanju posredstvom vizuelnog sadržaja, što je iskustvo koje verovatno deli svaka druga žena na Internetu, nasilje je nasilje.

Hristina Cvetinčanin Knežević

Iako maltene živimo na mrežama, izgleda da o njima ipak ne znamo dovoljno. Kako zapravo funkcionišu naši online svetovi?

Rekla bih da društvene mreže funkcionišu kao paralelna realnost, ali to zapravo ne bi bilo tačno. Ne postoje dve paralelne realnosti. U 2022. godini, kada se upoznajemo, umrežavamo, zabavljamo, studiramo i radimo onlajn, ne može se povući jasna granica između oflajn i onlajn sveta, sve je jedan svet. I nažalost, ovo važi i za nasilje – nasilje iz onlajn sveta se često preliva u oflajn svet, i obrnuto, nasilje u oflajn svetu često prethodi nasilju u onlajn svetu. U tom smislu, naši onlajn avatari, naše onlajn prisustvo, jeste deo nas, i ako nasilnici udare u njih, to nas boli. 

Koje su najčešće zloupotrebe društvenih mreža kod nas i kako se možemo štititi?

Kada je reč o zloupotrebama, mislim da su i u Srbiji najčešći govor mržnje, koji često prate pretnje ili doksovanje, kao i zlostavljanje posredstvom vizuelnog sadržaja (na primer, dikpikovi, dipfejkovi ili pretnje deljenjem pornografije bez saglasnosti). Strategije zaštite nam ne trebaju biti fokus za sad, barem ne van svetog trojstva 2FA, čuvanja i pravljenja pametnih lozinki i proveravanja s vremena na vreme da nismo negde ostale ulogovane. Zašto? Zato što odgovornost za nasilje svaljuje na nas, a ne na nasilnike – „zašto se nismo bolje zaštitile na internetu?“ je previše slično onome „zašto je izašla noću sama i pila?”. Potrebna nam je funkcionalna legislativa, a ne još jedna bezbednosna strategija. Naravno, ovo je dodatno otežano i činjenicom da mreže funkcionišu kao privatna preduzeća, i da kapital ovde vodi glavnu reč – bezbednost žena nije prioritet ni državi ni kompanijama. Kako je reč o internacionalnim kompanijama, sve i da Srbija uvede odgovarajući zakonski okvir, što uskoro nadam se i hoće, problem nećemo rešiti u potpunosti sve dok mreže ne preuzmu deo odgovornosti koji je njihov, a leži u upornom odbijanju da nasliničko ponašanje prema ženama sankcioniše i pravovremeno ukloni.

Šta trenutno vidiš kao najveću pretnju ženskoj vidljivosti i ženskim glasovima u digitalnoj sferi?

Na prvom mestu, u činjenici da je digitalna sfera privatizovana i u rukama onih koji zastupaju ili zarad profita podržavaju one koji zastupaju anti-ženske politike. Na drugom mestu, u tome da ni mi same nismo svesne šta sve nasilje u digitalnoj sferi jeste, imamo tendenciju da neke oblike relativizujemo, kao i da dovodimo u pitanje samo iskustvo nasilja druge žene. Digitalni oblik tvrdnje da jedan šamar nije nasilje je da „jedan udruženi digitalni napad nije nasilje”, čak iako govorimo o napadu koji je organizovan sa ciljem da se žensko i aktivističko prisustvo izbriše, da se žena ućutka i da trpi i ekonomske posledice s obzirom da je prisustvo na mrežama sastavni deo njenog posla.

Foto: Vojislav Vojnović

Tvoje online prisustvo je dosta primetno preko stranice Feminizam iz teretane koju vodiš. Na njoj otvaraš mnoga važna pitanja, ali i sam naziv stranice otvara jedno od njih – kako se oseća žena u teretani (opšteg tipa)? Koliko je teretana frendli prostor za devojke i žene?

Kao i u bilo kom drugom prostoru koji se tradicionalno smatra muškim – „nepoželjno“. Ako se i oseti da je dobrodošla, to će biti delovi teretane koji su fokusirani da mršavljenje, poput kardio zona. Naravno, ovo ne važi za sve teretane, ne važi za teretanu u koju ja idem, ali u razgovorima sa pratiteljkama, potvrdila da sam da ovo važi za većinu. Većinski diskurs je da žene nemaju šta da traže u delu sa tegovima (iako se medicina ne slaže sa tim uopšte!) već je za njih rezervisan nadozor tela i pokušaji da se smanjimo, da zauzimamo što manje prostora. Pored neumesnih komentara i seksističkih šala i opaski, tu je i seksualno uznemiravanje sa kojim sam se i sama susrela. Ali, da ne bude da samo mračim, postoji razlog zašto se stranica zove tako kako se zove – zaista verujem da su teretane još jedan prostor koji nismo osvojile i koji ćemo tek osvojiti, i proterati iz njih seksizam i mizoginiju. Jer u teretani kao teretani nije problem, odnosno, nije prostor problem, problem su ljudi u njemu koji zastupaju određene stavove kojima nije mesto u 21. veku.

Šta su očekivanja od žene u teretani i postoji li nešto što se smatra neprihvatljivo za žene, ili prostor u teretani u kome žene nisu poželjne?

Očekivanja su bazirana na rigidnim patrijarhalnim rodnim ulogama da muškarci trebaju da budu snažni, a žene slabe, kako bi bile pokorene ili osvojene. Mi nismo slabe, i ovde mi ne pada na pamet da se pozivam na trudnoću i porođaj, jer nismo sve majke niti to želimo, već na činjenicu da od malih nogu koračamo ovim svetom koji je neprijateljski nastrojen prema nama na nivou da stalno imamo u pozadini mozga procene rizika naše bezbednosti u tom svetu – da li nas neko prati, da li je ulica dovoljno osvetljena, zašto taksi ima child lock bravu i drugo. U tom smislu, vladajući narativ je da žene u teretanu idu isključivo da bi bile seksi i privlačne muškarcima, a ne da bi, što je meni sasvim logično, kao i medicini, jačale svoje mišiće i kosti jer će se u menopauzi susresti sa gubitnom i mišićne i koštane mase, što u poznijim godinama može dovesti do osteoporoze i preloma kostiju pri najbanalnijim padovima. Mentalno zdravlje, menadžment stresa, samopouzdanje, osnaživanje široko shvaćeno, dobra slika o sopstvenom telu, sve to je takođe nevidljivo kada govorimo o treningu za žene, fizičkoj aktivnosti i teretani, iako je važno za svaku od nas.

Često govoriš o nametnutim idealima ženskog tela,  posebno je zanimljiv način na koji govoriš o konceptima body positivity i body neutrality. Šta je problem sa pristupom koji ima body positivity koncept?

U suštini, sve je bolje od ovog koncepta koji sada imamo, a koji se bazira na idelanim tipovima, ali za mene lično ni body positivity nije bio rešenje. Ni politički, jer mislim da nije u redu da se ponovo svodimo na skopofilične objekte za muški pogled, jer je svaka od nas mnogo više od seksi ikebane, a ni lično, jer za sve one koje imaju iskustvo seksualnog nasilja bilo kakvo potenciranje fizičkog izgleda kroz prizmu seksipilnosti, pa čak i u pozitivnom ključu, može imati retraumatizujući efekat. Moje telo – to sam ja, i ono je van bilo kakvih vrednosnih okvira, jer nisam 60, 70 ili 90 kila mesa za gledanje, ja sam osoba. I kao osobi, važno mi je da moj fokus u vezi mog tela bude na onome što moje telo može, jer me ono nosi kroz život, a ne da li je lepo, seksi ili šta god za nekog drugog, uprkos tome što se ne uklapa u ideal, što, između ostalog, samo ojačava već postojeće ideale.

Često se taj koncept kritikuje da „promoviše gojaznost“ i lukizam i fet-šejming pakuje u oblandu „brige za zdravlje“. Kako ovo komentarišeš?

Ekstremna gojaznost, kao i ekstremna mršavost, jesu ozbiljni zdravstveni problemi. Ali, mi ovde govorimo o društvenim problemima, a način na koje se ovo pitanje vezano za BP pokret i njegovu kritiku svelo na pitanje težine upravo ukazuje na jedan takav problem. To je, u najboljem slučaju samo pretpostavljana, mada mislim da je više od toga, isključivost mejnstrim BP pokreta za sva ona tela koja ne mogu biti predstaljena kao mejstrim seksi – za tela sa invaliditetom, za tela sa ožiljcima, za tela sa kolostomskim vrećicama, tela u poznijim godinama, tela sa ožiljcima od potpunih ili parcijalnih mastektomija i još mnogo mnogo drugih tela… Čak i ta „debela” tela koja vidimo da se mejstrimuju kao BP, ona su često u donjem vešu, sugestivnim pozama, savršenih proporcija iako su plus size, obično u prodajnim kampanjama donjeg rublja, i predstavljena kroz pornofikovano sočivo, što može biti osnažujuće za pojedinku, ali je uvređujuće za žene u celini. To je društveni problem koji kao društvo treba da rešimo, da se zapitamo zašto pod maskom prihvatanja tela tolerišemo različita tela samo dok imaju mogućnost da izazovu erekcije, dok sva druga tela, na kojima je ispisana istorija borbe, poput mog tela, sa ožiljcima od operacije tumora dojke, ignorišemo u meri da su nevidljiva u sadržaju koji BP pokret mejnstrimuje, a da medicinske probleme i brige ostavimo stručnjacima i stučnjakinjama i osobama o čijem zdravlju i telima se tu radi.

Šta je ono što je najvažnije što treba svaka žena da zna kada odluči da krene u teretanu?

Da stavi sebe, svoje fizičko i psihičko zdravlje na prvo mesto i da sve što čini čini zbog sebe, a ne zbog drugih i njihovih ideja šta ona treba da bude, kako treba da izgleda i slično. U suštini, nema neke velike razlike između treninga ili bilo čega drugog u životu. Moramo da naučimo da čujemo sebe i svoje potrebe i poštujemo se i vrednujemo van tuđih nametnutih referentnih sistema. Ovo, kao i konkretne savete za koncepciju treninga i izbegavanje čestih grešaka koje pravimo, može naći na stranici Feminizam iz teretane. Malo digitalne feminističke edukacije o badass ženama, ženskim borbama i feminističkoj teoriji će dobiti gratis jer osnaživanje ide i iz glave i iz tela!

Foto: Nemanja Knežević

Naslovna fotografija: privatna arhiva

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još