Nakon jednog feminističkog protesta – Minja je ućutkana i obrisana sa svih digitalnih platformi. Jedni pokretom ruke hakera. Za feministkinju čiji je aktivizam pretežno na mrežama – to je digitalna smrt. Za četiri nedelje agonije ruku joj nisu pružile ni one koje su se njenim perjem okitile, ali ne bi ona bila stoglava aždaja kad se ne bi sto puta vratila! O digitalnom nasilju, ali i licemerju u aktivističkim krugovima, razgovaram danas sa Minjom Marđonović, digitalno vaskrslom feministkinjom.
Za početak, šta se desilo sa tvojim mrežama i koje su ti mreže blokirane?
To što se zbilo s mojim socijalnim mrežama zapravo zbilo se direktno i s mojim životom. Nakon protesta protiv senzacionalističkog intervjua Informera sa serijskim silovateljem, polupanih 20 jaja na pragu tabloida (koje sam lično kupila u Nušiću, u Maksiju, s verom kako su transparenti šminka za Instagram i medijsku reprezentaciju pojedinki i pojedinaca) i nakon moje vrele kolumne za ELLE portal na ovu temu, nakon dva dana probudila sam se i imala što da vidim – Fejsbuk mi je hakovan vrlo perfidno i smišljeno – preko maila. U roku od tri minuta oboren mi je kako Fejsbuk tako i Instagram. Zapravo, hakeri nisu poželeli da otmu moje platforme već da mi ih zauvek ugase. Kako? Pa vrlo lako. U moje ime je na mom zidu okačena dečija porngorafija, jer je to jedini brzi put gašenja platformi, s obzirom da algoritam Meta Universe automatski prepoznaje dečiju pornografiju i reaguje u momentu tako što zauvek gasi osobu koja je to okačila. Nakon nedelju dana ugašen mi je i Whatsapp. Marđonović Minja, književnica i feministkinja, doktorantkinja Fakulteta političkih nauka, je 4. oktobra 2022. dobila večnu zabranu u META svetu, i tako je ugašena na svim levelima ove kompanije. Što bi Bojan Perkov, iz SHARE fondacije rekao „do sad nisam video ovakav „meta blackout“ slučaj, odnosno gašenje naloga na praktično svim servisima jedne kompanije„.
Nisu dva šamara, slomljeno rebro, ili metak u čelo jedina smrt. Nije filologija bukvalna, pa tako kad kažem da sam preživela digitalno ubistvo ja stojim iza toga.
Šta je tome prethodilo, koji su to postovi koji su isprovocirali prijave i ko je prijavljivao?
Ne znam sta je sve ovome prethodilo. Možda moj desetogodišnji angažman. Moj ćosavi jezik i moj antisistemski život. Kad pojedinka iskoči, bez kolektivne podrške, samoinicijativno, je vrlo rizično. Em što grupa ne stane iza pojedinke (što je bilo u mom slučaju), em što pojedinka upada u jedan psihološki vrtlog beznađa i pored svih parola NISI SAMA ona ipak ostane sama. Jer, šta mi uopšte znamo o digitalnom nasilju? Nisu dva šamara, slomljeno rebro, ili metak u čelo jedina smrt. Nije filologija bukvalna, pa tako kad kažem da sam preživela digitalno ubistvo ja stojim iza toga. Te četiri nedelje mog mraka, otkinutog jezika, prepuna straha i paranoje, upala sam u agoniju. Zapravo, shvatila sam zahvaljujući sopstvenom iskustvu da je digitalno nasilje jedan od najčešćih i najzlokobnijih vidova psihološkog nasilja. To mu dođe ko crna magija. Neko ti baje, neko ti zagorčava život, neko te razluđuje, plaši, paranoiše, a ti ne znaš ko je. Pritom, male su šanse i da saznaš ko je. Mada, koga briga ko je. Svi znamo ko nam to baje.
Kako je tekao proces povratka, šta si sve morala da uradiš da bi se vratila?
Uh. To je lutrija. Ko sedmica na lotou. U tom očaju shvatila sam da ne volim da odustajem i da je moj strah moje najjače političko oružje. Iako sam ostala bez podrške onih od kojih sam podršku i pruženu ruku očekivala, jer u kačenju dečije pornografije i ućutkivanju feministkinje čak ni mnoge feminsitkinje ne vide problem, ipak je najvažnije reći veliko hvala svim onim ženama koje su me iz mrtvih dizale tih nedelja – Hristini Cvetičanin, ženi koja je jedna od retkih ekspertkinja na ovu temu, ali i BeFem-u i Milici Batričević koja me je dizala iz pada, bodrila i navigirala. Nekoliko žena, a mnogo akcije. Kako nisam noćima spavala, a ni jela, jer su mi se po glavi motale raznorazne stvari, slala sam bezbroj mailova na adrese koje su iznikle ne samo iz mog socijalnog kapitala, već iz nesebične podrške pomenutih žena. Tako sam u moru poslatih mailova dobila najvažniji odgovor – svetske organizacije APC koja se bavi digitalnim nasiljem naročito prema ženama i aktivistkinjama. Veliko hvala Flaviji i Vale, koje su mi ne samo pružile tehničku podršku, već i psihološku. Ne zaboravimo da je „Kako si?” zapravo revolcuija. APC je stao iza mene, znajući da Marđnović Minja ima kredibilitet i da ono što ona radi, piše i govori jeste i može biti meta hakerskih napada. Naravno, ni bez Share fondacije, kao i Media diversity, ja ne bih danas bila među živima u digitalnom svetu. Sa svih strana se lobiralo i pisalo Meti kako bi ljudska ruka preuzela slučaj, uradila review i shvatila da je moja platforma hakovana, i da sam s intencijom ugašena.
Kako si se osećala u tom trenutku, kao neko čiji je aktivizam u velikoj meri na mrežama?
Najgore od svega mi je pao izostanak podrške onih koji su se dičili tim preskupim, a GMO jajima ubirajući medijsku pažnju, dok ja ležim, plačem i strahujem u svom mraku. Tada sam shvatila da se ne bojim države nego ljudi koji javno zagovaraju ono što iza kulisa nimalo ne žive. Tada sam shvatila zašto je ženska solidarnost vekovima ideal poput hrišćanskog – o njoj se razglaba, peva, popuje, piše, a vrlo malo se životom praktikuje. Mislim da me je to satralo, ali i učinilo još jačom i odlučnijom da živim svoj feminizam, do kraja. Do realne i svake naredne digitalne smrti!
Kad pojedinka iskoči, bez kolektivne podrške, samoinicijativno, je vrlo rizično. Em što grupa ne stane iza pojedinke (što je bilo u mom slučaju), em što pojedinka upada u jedan psihološki vrtlog beznađa i pored svih parola NISI SAMA ona ipak ostane sama.
Šta je pozadina svega, imamo li sad ućutkivanje ženskih i feminističkih glasova na ovaj, navodno legitimni, način i brisanje žena i manjina iz javnog prostora?
Pozadina je bezočni patrijarhat! Žene se zlostavljaju svakodnevno. U svim svetovima koje živimo mi smo ugrožene, ućutkane i zaplašene – psihički, fizički, ekonomski. Da sam skočila s terase za te četiri nedelje pitam se bi li tada moj leš bio zabeležen kao suicidan ili nasilno ubijen? Bojim se da psihičko zlostavljanje, koje sam jedva preživela u svojim dvadesetim, jeste siguran put do ženske smrti. Poželela sam više puta da me nema. Čega je to posledica? Imam li na to pravo? Taj što nam zlostavlja um i dušu, olako će nam pucati u glavu. Stoga, duševna smrt postoji. Nisu sve smrti fizičke. Neka feministkinje posete npr. mentalne ustanove pa neka čuju, vide i zapišu da je duševna ženska bol siguran put ka smrti. Sistemsko nasilje i porodično nasilje jesu jedan te isti kancer našeg društva. Nema slobodne žene. Nema nenasilnog života. Nema jedne smrti. Nema te modrice koja bi mi teže pala od vitljanja pištolja pored mog nosa, pretnji smrću, vređanja, nipodaštavanja, ponižavanja, ucenjivanja, zastrašivanja, kontrole, zabrane…. Preživela sam sve i najmanje čega se plašim jeste da dostojanstveno umrem. Stoga, hajde da kad pričamo o nasilju pričamo o svim njegovim oblicima, bez deljenja žrtvi na idealne i nepodobne.
Da sam skočila s terase za te četiri nedelje pitam se bi li tada moj leš bio zabeležen kao suicidan ili nasilno ubijen? Bojim se da psihičko zlostavljanje, koje sam jedva preživela u svojim dvadesetim, jeste siguran put do ženske smrti. Poželela sam više puta da me nema. Čega je to posledica?
Kolika je odgovornost platformi i šta je rešenje za ovo?
Algoritam nema odgovornost, ali mislim da će META poraditi na tome da u tom svom najvišem sudu ipak odstrani mašinu kao glavnu i odgovrnu i da će uvesti ljudsku ruku kako ne bi došlo do ovakvih zloupotreba.
Šta je tvoj savet svim aktivistima/kinjama ukoliko se nešto slično desi?
Da ne odustaju, da veruju da put postoji, i da i na lutriji uvek neko lako može osvojiti sedmicu. Gore sam navela neke adrese na koje svako može i mora da se javi, kako bi ne samo vratio/la sebe u digitalni svet, već kako bi najzad počeli da promišljamo digitalnu pravdu kao jednako potrebnu i dostižnu kao onu u realnom svetu. Uostalom, koja je to granica između realnog i digitalnog sveta danas?
Fotografije u tekstu: Marina Bugarčić / ELLE / Minja Marđonović
