Danas mi je prijatelj poslao link tvita nekog neimenovanog naloga koji je ponovo, zarad lajkova, odlučio da me maltretira. Napisao je da sam gadan i da su mu gadne stvari koje radim za novac.
Nije pojasnio da li je gadljiv na ljudska i građanska prava, žene žrtve seksualnog zlostavljanja ili ratne zločine devedesetih, samo je gadan na mene. Taj profil, koji se krije iza pseudonima, i inače maltretira ljude zarad lajkova – nije bitno ko je. Njemu je zlostavljanje ljudi na internetu fetiš.
To je pokazao i ranije pišući i o meni i o drugima, privlačeći pažnju homofoba i ultradesno nastrojenih građana koji nisu propustili priliku da u komentarima izmišljaju stvari iz mog privatog života. Deo tih uvreda je i politički obojen, što se da zaključiti po onome što piše.
I ne znam zašto me je taj specifični tvit iznervirao i naterao da napišem ovaj tekst, jer sam tokom protekle dve i po godine pročitao na stotine takvih, a dobio i na hiljade komentara i privatnih poruka na svojim društvenim mrežama koji su bili i mnogo gore sadržine – od ubićemo te, raspadni se od raka, i slično – ali valjda zato što mi je muka da se pretvaram da je to normalno i da je okej.
Nije normalno trpeti bilo kakav vid nasilja. Nema veze da li on dolazi u pravom životu, ili na internetu, od ljudi koje poznajete, ili od anonimnih profila na Tviteru i Instagramu. Imate prava da povučete crtu, da kažete dosta je i da prijavite nasilnike, ma ko god oni da su. Nema veze da li su političari, državni funkcioneri, botovi Srpske napredne stranke, perverzni glumci, pevači, poslodavci, roditelji, mediji. Niko nije dužan da trpi bilo čiju verbalnu dijareju, a ne nešto drugo.
Izraziti svoje mišljenje, u zemlji koja pretenduje da bude demokratska i u kojoj je sloboda govora i mišljenja Ustavom zagarantovano pravo – nikome ne daje za pravo da poziva na vaš linč, ubistvo ili histerično vređanje. Ako iznesete svoj stav ne tražite da vas vređaju, isto kao što ne tražite da budete silovani ukoliko na ulici nosite mini suknju.
Neki ljudi rade svoj posao i primaju platu, a neki uznemiravaju druge mlade ljude zbog lajkova. Neki leče frustracije baveći se izmišljotinama o tuđem seksualnom životu, jer verovatno nemaju svoj.
Nije problem raditi za novac, ružno je ne raditi ništa i uzimati novac iz državnog budžeta bivajući bot na Tviteru. Nije sramota ni biti u vezi, ali je sramota pričati stvari koje veze s mozgom nemaju da bi nadoknadio manjak svog samopoštovanja.
Jer, ne pišu ljudi gadosti zato što imaju malu pišu, nego zato što ih niko ne voli.
I ne znam šta su ti ljudi u mojim godinama radili, ali ja u njihovim sigurno neću uznemiravati druge ljude na Tviteru. Nikada neću uznemiravati druge ljude, nigde. Ako sam u svom profesionalnom radu napravio neku grešku, recite mi – ispraviću je, ali ako sam uradio nešto što je vas trigerovalo – recite svom psihologu, a prekinite da pljujete druge na internetu krijući se iza tastatura i pokušavajući da nadoknadite to što u svom sopstvenom životu niste imali muda da kažete šta mislite, ili živite kako želite.
Kolumna je autorsko delo i predstavlja isključivo stavove autora
Naslovna fotografija: Shamia Casiano / Pexels
