Ona sa dečacima igrama fudbal od šeste godine, a sada je profesionalna fudbalerka Crvene Zvezde. Šta motiviše devojke da budu istrajne u sportu u kom će uvek morati da se dokazuju sa muškarcima i zarađuju manje od njih – govori nam SUPERŽENA Teodora Stojaković.
Kako si razvila ljubav za fudbal i počela da treniraš?
Imala sam tu sreću što dolazim iz malog mesta gde su deca stalno igrala fudbal na ulici. Ja sam sa bratom izlazila na ulice, igrali smo se loptom i tu sam razvila ljubav prema sportu još u predškolskom periodu.
Kako ljudi reaguju na devojku koja igra fudbal?
Bilo je komentara jer sam bila jedina devojčica u klubu. Često su roditelji govorili sinovima – kako devojčica da te predibla i da ti uzme loptu i slično. Mene je sve to podstaklo da još jače i brže napredujem. U kasnijem periodu nije bilo loših komentara, uglavnom su svi bili pozitivni i podržavajući.
Kako si došla do kluba u kom igraš danas?
se moja ljubav prema fudbalu razvijala moj otac je prepoznao talenat i sa šest godina je odveo mene i brata na trening u obližnji klub gde sam bila jedina devojčica, što mi je dosta značilo jer su dečaci bili snažniji i brži i to mi je pomoglo u razvitku. Međutim, brzo sam se uklopila i dostigla njihov nivo i postala kapiten. Na utakmici između našeg kluba i Zvezde me je spazio trener Darko Stojanović iz Zvezde i pozvao u ženski fudbalski klub Crvena Zvezda.
Dečaci traže uzor u fudbalerima. A devojčice?
I devojke traže uzore u fudbalerima, ali imamo zaista i fudbalerke koje su rame uz rame sa najboljim fudbalerkama sveta. One su u velikim klubovima, sa velikim karijerama. Tako da imamo uzore i u našem klubu, ali i na svetskoj sceni.
Ni u jednoj profesiji nije očiglednije da su muškarci plaćeniji i cenjeniji. Kako ti to posmatraš?
Nažalost, muški fudbal jeste više ispraćen i nadam se da će se i u ženski fudbal više uložiti u skorije vreme i da ćemo se ugledati na svetske klubove. Ima dosta talentovanih igračica koje se mogu izgraditi u našoj zemlji.
Dečaci sanjaju o svetskoj slavi, a šta motiviše devojke?
U suštini isto – veliki klubovi, veliki uspesi, ostvarivanje snova. Kod devojaka je uključena najviše ljubav prema tom sportu, što ih vodi ka ostvarenju svojih snova.
Kako reaguješ na mansplaining fudbala?
Saslušam šta neko ima da kaže, važno je da iskažu svoje mišljenje, ali sa tim mogu i ne moram da se složim. Imam svoje mišljenje, ali nemam problem da neko iskaže svoje. Nama su treneri muškarci čije mišljenje svakako uvažavam.
Tvoj stav o stereotipu da su fudbalerke muškarače?
Za fudbal je dugo važilo da je muški sport i ženski fudbal je slabije razvijen, pa je normalno da se razvijaju i ti stereotipi. Ali kada nas vide kao tim svi komentarišu kako smo ženstvene i fine i ne mogu da povežu fudbal sa takvim ponašanjem. Mislim da uspešno razbijamo te predrasude.
Razlike između ženskog i muškog fudbala?
Razlike nisu velike. Pravila su pravila, fudbal je fudbal. Tu se igra 11 na 11 i svako daje sve od sebe da pobedi njegova ekipa. Što se tiče razlika, jedino je u snazi i brzini i eksplozivnosti kod muškaraca koji su tu malo superiorniji. Međutim, na taktičko-tehničkom predelu je isto. I u ženskom fudbalu može da se uživa, žene umeju da prave lepe poteze i uživanje je gledati ih. Razlike su i u tome što je muški fudbal više propraćen, profesionalniji i ulaganje novca igra veliku ulogu – dok je kod žena to isključivo ljubav.
U tradicionalnom vaspitanju se ne ohrabruje preterano takmičarski duh devojčica. Kako se to kod tebe razvijalo?
Takmičarski duh sam razvijala još u muškom fudbalskom klubu gde su nas učili i timskom duhu i tome da budemo ljudi. Moj tim je i sada jedinstven, ima koheziju, borimo se jedna za drugu i verujemo jedna drugoj i gradimo to poverenje jer tim bez toga ne može ništa.
Kakva je publika ženskog fudbala kod nas?
Kod nas je slabije ispraćeno u odnosu na svet. Naša publika su roditelji, prijatelji, porodica i neko iz okruženje ko uživa u tome da pogleda ženski fudbal. Nema puno ljudi, ali nadam se da će se u budućnosti to promeniti.
Kakva je situacija u klubu u kom trenutno igraš?
Od svoje 12-13 godine sam u Crvenoj zvezdi i moj tim odlikuje velika kohezija i timski duh. Nije uvek najbitnija pobeda, pobednik si ako imaš timski duh. Gol je trenutak, a timski duh je večnost i to krasi jedan tim.
Šta bi poručila devojčicama koje hoće profesionalno da se posvete fudbalu?
Svakome savetujem da ostvaruje svoju ljubav i svoje snove, da veruju u to što rade, da budu hrabre i istrajne i da marljivo rade.
