Na književnoj večeri koju je grupa Snaga organizovala u baru Mornar pisac Stefan Mihajlovski premijerno je pročitao odlomak iz neobjavljenog romana „Seks-dejt aplikacije i druge devijacije“ koji čitaoci iščekuju duže od tri godine. Novo delo kvir tematike pored već postojećih „Ispod grla“ i „14 dana karantina“ koji su govorili o nasilju u istopolnim vezama, kao i o građenju emotivnog odnosa bez mogućnosti socijalizacije, otvoriće kroz dvanaest poglavlja temu o oženjenim homoseksualacima.
Pravo na medijsku premijeru dobila je naša redakcija.
Koleginica Miona je, sada već po navici, petkom sekla nokte na nogama. Na zvuk grickalice odavno sam navikao. U početku nisam mogao baš najbolje da se skoncentrišem na razgovor sa klijentima, ali tokom druge nedelje, naučio sam da mozak uposlim toliko dobro da ne reaguje na zastrašujući prizor.
Zahvalio sam na razgovoru poslednjem smaraču i odložio slušalice kada je isekla domali. Čulo se još samo kratko ck kada je prešla preko malog. Svaki put se setim koliko sam se plašio kada mi mama priđe sa tom odvratnom spravom uz neopisivu želju da mi skrati jedan po jedan. Postoji čak i snimak na nekoj VHS kaseti. Bizarno je što stvarno voli to da radi, pa i dan danas, ponekad ima naviku da mi priđe sa istom namerom. Kune se da ih i tati redovno skraćuje. „Ne palac, ne palac!’’, urlao sam tada. U kasnijem periodu ne toliko iz straha, koliko iz razloga što sam shvatio da će učiniti sve da ne bih vikao, a ona potpuno uživala u naizgled običnom činu koji je deo odrastanja svakog deteta. Tu vrstu manipulacije uglavnom sam koristio kako bih dobio flašicu sa šest godina. Veliki dečko, a još bi da sisa.
Sinoć sam pored Tindera, Badua i Romea instalirao još jednu seks dejt aplikaciju – Grindr. Dugo sam odbijao da joj se prepustim, iako sam bio upućen u sva blaženstva koja pruža. Postavio sam korisničko ime Devijacija. Sa oko desetak neuspelih veza i dalje tražim ljubav. Prokletstvo je kad ne znaš sam da zaspiš.
„Ej, i moj sin igra tu igricu’’, oglasila se Miona kada je čula zvuk aplikacije.
„Kakvu igricu?’’, upitao sam je.
„Pa tu. Stalno se čuje trn, trn, trn. I kad ga pitam koja je, nervozno kaže da nije za mene. Ne bi trebalo toliko da ga smaram.’’
„Zove se Grindr.’’
Da li sam joj ja to upravo autovao sina?
„Jebem vas u nazive, šta sve nećete da smislite. Mladi, ludi… Možda ste i generacija! Koliko ti beše imaš?’’’
„Dvadeset i dve.’’
„E, a moj Milan ravno dvadeset. Spreman za ženidbu!’’
Nisam ništa odgovorio.
„Ali nema devojku. A ni ti nemaš devojku?’’
„Nemam.’’
Istresla je isečene nokte u pepeljaru koja mi je služila za odlaganje nesagorevajućeg duvana na koji sam prešao od danas, jer se ovde svaka puš pauza graniči sa smrtnom presudom. Svima, sem Mioni, koja je tu od osnivanja firme. Stekla je jake klijente pa joj je oprošteno.
„Daj tu jednu da probam, ajde.’’
Pružio sam joj aparat i cigaretu.
„Jebem ti, žickam se za cigare od studenata’’, pravdala se.
„Držite ovde i sačekajte tri sekunde. Kad zavibrira pustite i možete da uživate u konzumaciji’’, profesionalno sam joj predstavio proizvod i ustao.
„A gde ćeš ti?’’
„Da dam otkaz.’’
„A?’’, zapanjeno me je pogledala.
„Da dam otkaz’’, ponovio sam.
„A bre, kako i da imate devojku kad ste na svakom poslu po nedelju, dve. Čime na večeru da je izvedete?’’
Sigurno ne parama iz kol centra, Miona.
Sačekao sam lift. Aplikacija je ponovila svoje trn, trn, trn, kako bi to Miona opisala. Iz lifta je izašao nepoznat dečko.
„E, izvini. Gde je kancelarija 12?’’
„Prva vrata desno.’’, pokazao sam mu rukom, kao da sam opis nije bio dovoljno jednostavan.
Novi kolega se nije zahvalio. Sladak je, možda da razmislim o tom otkazu.
Umesto razgovora sa direktorkom, ipak sam rešio da uzmem kafu iz aparata i malo iskuliram na terasi.
„Je l’ imaš ti posla?’’, pitala je gospođa direktorka koja je nenadano ostala nakon četiri popodne.
„Stresan dan, zaista.’’
„Ma nemoj? Preslušaću snimak da vidim šta te je toliko uznemirilo’’, rekla je cinično.
Nastavio sam da pijem kafu.
„To možeš i gore da odneseš. Nisi ni blizu zadatog broja za ovu nedelju.’’
Mazohista nije dao otkaz kada je imao idealnu priliku. Samo se ljubazno nasmejao i rekao „izvinite.’’
Pri povratku u kancelariju, Miona se baš prisno zapričala sa novim kolegom. Ponudila mu je i semenke. Telefoni su neprestano zvonili, ali mene nije bilo previše briga. Očigledno ni nju.
„Ej, Luka!’’, radosno je uzviknula.
„Taman ste našli zamenu. Hoćeš ti kafu?’’, ponudio sam novajliju.
„Ma koja zamena! Ovo je moj sin, pre pet minuta sam ti ga pomenula.’’
„Izvini, nisam se predstavio. Milan, drago mi je’’, pružio mi je ruku.
„Luka’’, nasmejao sam se i ponovio „hoćeš kafu?’’.
„A ne, samo sam došao da vidim mamu. Vratio sam se sa razmene studenata, bio sam van zemlje, pa se nadam da ti ne smeta.’’
„Ljubi ga majka, skoro sve desetke!’’, pohvalila se.„„Svaka čast, samo vi uživajte’’, nasmešio sam se i seo za radno mesto.
Čavrljali su nešto oko Švedske, Španije i ostalih destinacija koje Milan planira da obiđe tokom narednih razmena. Ja sam za to vreme primetio da se na aplikaciji pojavio neko ko mi je baš, baš blizu i zlobno poslao poruku, čekajući reakciju.
„Evo opet trn, trn, trn! A gle, sad čak i ne igraš a upozorava te!’’, uzbuđeno je uzviknula Miona.
Milan se zbunio i pogledao me, a ja sam imao neku blesavu facu.
„I Luka to igra’’, dodala je.
Očiglednu neprijatnost prekinuo sam savršenim pitanjem – „na kom si nivou?’’
Fotografije u tekstu: Luka Pekić
