Ekonomski tigar je pojeo svoje studente

Na Međunarodni dan studenata u Srbiji je studentima na umu samo jedna stvar – da li će imati krov nad glavom u toku studiranja. Stanodavci su podigli cene čak i više nego duplo, država se pravi slepa dok tržište nekretnina divlja, a ni studentske organizacije ni predstavnička tela mladih ne oglašavaju se na ovu temu.

Za to vreme, cena života ako si student u Beogradu ili Novom Sadu više se nego udvostručila. Skočile su cene ne samo kirije, već i računa usled poskupljenja struje i drugih dažbina, poskupele su školarine, a nisu pošteđeni čak ni budžetski studenti jer su porasle cene smeštaja u studentskim domovima, a za obroke u menzi od ove akademske godine treba da izdvoje čak 67% više nego prošle godine.

Dokaz ovoga vidljiv je svuda oko nas, a ako kojim slučajem niste osetili na svojoj koži podizanje cene života – sigurno neko vama blizak jeste. Ili je dovoljno pogledati studentske grupe, u kojima je sve više ovakvih poruka.

Nedavno sam video izjavu poznanika za jedan tabloid za koji je rekao: „Povećana mi je kirija sa 180 na čak 400 evra, uz obrazloženje da je sve poskupelo i da su nam Rusi došli. Zbog ovakvog bezobrazluka moram da izađem iz stana, koji je bukvalno dva sa dva. Taj stan ne vredi ni 200 evra, a kamoli 400“.Pozitivno me je iznenadilo da u tabloidu vidim vest koja je zapravo tačna, pa sam kopao malo koliko još takvih slučajeva imam u svojoj okolini.

Mini istraživanjem koje sam sproveo među svojim prijateljima i kontaktima na društvenim mrežama, koje zasigurno nije reprezentativno, ali jeste slikovito – saznao sam da gotovo 60% studenata u određenoj meri plaća skuplju stanarinu, iako doduše njihova iskustva nisu ovoliko dramatična – u 80% slučajeva poskupljenje je do 30% prethodne cene. Ipak, svakako, ima i drastičnijih slučajeva.

Kirija mi je povećana sa 200e na 250e ove jeseni. Nije nešto što nisam očekivala jer je svuda poskupljenje, a kako vidim kretanje cena stanova ja sam još i dobro prošla. Ne živim sama, pa će se nekako podeliti“, rekla mi je Marina koja živi u dvosobnom stanu u širem centru grada. Ona ima podršku roditelja, a i sama radi, pa joj to neće mnogo uticati na budžet.

Međutim, mnogo je mladih koji se samostalno izdržavaju i koji su zaposleni, sa malim platama, na koje će ova bahatost stanodavaca vrlo uticati. Takav slučaj ispričao mi je Slobodan.

Plata mi je 40.000 dinara, a stanodavci su nam podigli kiriju sa 200e na 300e! Tražili smo da bude bar 250e, ali nisu pristali jer „prvo su hteli da podignu na 400e”. Cimer i ja se grejemo na struju, koja je takođe poskupela, tako da će mi ove zime cela plata otići na kiriju i račune. Od čega ću plaćati hranu i ostalo – ne znam“, kaže on i dodaje da će morati ili da traži dodatni posao, ili da traži drugi stan. Ako je to uopšte moguće naći jer i oglasi divljaju.

Ako ste nedavno ispratili slučaj Ruskinje koja presrećna deli sa svojim pratiocima da je iznajmila stančić u Beogradu za 900e, to zasigurno nije izolovan slučaj jer to da stanodavci izbacuju iz stanova studente i građane Srbije koji nisu platežno sposobni kao stranci – čak se i ne krije. Tako je vlasnik stana u Krnjači koji izdaje za 700e u samom oglasu naglasio „prednost imaju Rusi”. I ovo nije ni ksenofobija, a ni rusofilija (zavisno sa koje strane „kritika” dolazi) – već vrlo jasna računica ratnih profitera. Rusi koji su od rata pobegli u Srbiju imaju novca i spremni su da plate više nego prosečan srpski student ili porodica iz radničke klase. Stanodavci su vrlo svesni zakona ponude i tražnje – tražnja je sada ogromna i platežna moć onih koji traže je velika, te mogu da ponude tu cenu. I uradiće to, jer je ta grupa ljudi koja je napravila tražnju i podigla cenu sada tu, a kada se rat u Ukrajini završi više neće biti. Tako sada maksimizuju profit, bez ikakvog obzira na to da li na ulici ostavljaju studente, ili porodice sa decom ili bilo koju drugu ugroženu kategoriju – a danas su to u Srbiji gotovo svi.

Ovo je naravno moguće jer država na to žmuri i to već godinama. Izdavanje stanova je siva zona i stanovi se izdaju „na crno” – bez ugovora, bez prijavljivanja stanara i bez mogućnosti da se prati cena po kojoj se izdaju. To niko ne kontroliše kao i mnoge stvari kada je siva ekonomija u pitanju jer i to ima svoju logiku – i siva ekonomija doprinosi opštoj ekonomiji i u nekim situacijama je bolje jednostavno zažmuriti. Međutim, u ovoj situaciji se ne radi o popunjavanju kućnog budžeta, već o bahatom bogaćenju na račun najugroženijih. Radi se bukvalno o ratnom profiterstvu i država je dužna da reaguje i onemogući divljanje cena zakupa nekretnina.

U ovom trenutku smo mogli da čujemo da o tome govori Seka Aleksić, ali ne i državni vrh koji je više zainteresovan da se bavi time kome je potreban „consultant for humornego kako žive građani i građanke ove zemlje.

U Skupštini je ovo pitanje pokrenuo jedino Ne davimo Beograd na čiju inicijativu je više opozicionih grupa podnelo zahtev za sazivanje vanredne sednice Skupštine grada Beograda zbog rasta cena nekretnina, problema sa zagađenjem vazduha i energetske krize u Beogradu.

Ukoliko brinemo za naše građane, moramo reagovati na rast cena stanova u Beogradu, i za izdavanje i za kupovinu. Postavlja se pitanje za koga se grade ti stanovi, ako naši ljudi ne mogu da ih priušte. Ovo je važno i hitno pitanje, a naš pokret je pripremio i novi zakon o stanovanju i set mera za priuštivo stanovanje koji će omogućiti dugorošnu sigurnost onima koji izdaju stanove, kao i dostupnost onima koji iznajmljuju”, rekao je Dobrica Veselinović.

Ono što je možda još više zabrinjavajuće jeste što omladinske organizacije, kao i predstavnička tela mladih na ovu temu ćute. Iako su istraživanja još letos pokazala da je ovo goruće pitanje. Prema anketi Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, u kojoj su učestvovali u najvećoj meri (53% i 41%) studenti koji studiraju u Novom Sadu i Beogradu, čak 53% je procenilo da neće biti u mogućnosti da izdvoji više novca od onog koji je do sada bio predviđen za zakup nekretnine u kojoj stanuju, dok će 38% morati da se vrati u mesto prebivališta koje je van grada u kojem studiraju.

Prema istoj anketi, maksimalno prihvatljivo povećanje bilo bi do 50e, što je, kako vidimo, u velikom broju slučajeva odavno pređeno.

Onda se otvara pitanje – šta je za omladinske organizacije u ovom trenutku važniji problem mladih nego njihova elementarna egzistencija i šta će po ovom pitanju da uradi novoformirano Ministarstvo turizma i omladine? Ili će primarni fokus biti na ovom delu turizma?

Foto: George Becker / Pexels

Nemanja Marinović
Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Studentski život u realnoj priči – borba za opstanak ili najlepše životno doba?

Poslednjih nekoliko meseci svet je suočen sa različitim krizama. Možda je bolje ne navoditi sve, jer sve to stvara određenu dozu mučnine,...

Kolin Farel rasprodao otvaranje FAF-a

Ulaznice za projekciju filma Duhovi ostrva kojim će u petak, 25. novembra u 19 časova u Velikoj sali mts Dvorane svečano biti otvoren 28....

Minja Marđonović – Doživela sam digitalno ubistvo

Nakon jednog feminističkog protesta - Minja je ućutkana i obrisana sa svih digitalnih platformi. Jedni pokretom ruke hakera. Za feministkinju čiji je...

Kad opskurni rijaliti bude edukativan

liti kako mi se u prvih 24h u Londonu dopao samo goli rijaliti Juče sam sleteo u London...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još