Blagostanje.
Mir.
Ali, ipak, pre svega, raj.
Najbolja reč kojom bih mogao da opišem period od kad sam otišao sa kontinenta i sleteo na Bogolezbos.
Svaki dan mi je bio isti, a to mi nije smetalo. Okružen svaki dan ženama koje u seksualnom smislu nisu osećale prema meni ništa osim frigidnosti, a na prijateljskom i familijarnom nivou su me gledale kao nekog njihovog.
Nisam se previše opterećivao oko postojanja drugih plemena, jer moje žene su meni bile sve.
Kao i svakog četvrtka, okupili smo se oko starateljke, da sumiramo nedelju, da čujemo nove, meni lično nebitne, vesti sa kontinenta.
Ovog četvrtka, bilo je, malo drugačije.
Starateljka nas je obavestila da se dešava kongres tri plemena.
Tri???
– Stigle su vesti. Došlo je vreme da sednemo posle toliko godina svi.
– Ali ko je treće pleme? – pitao sam se dok je govorila o samitu, ali nisam smeo to da izustim jer nije volela da je prekidaju.
– A ti, dečko, ideš sa mnom kao pratnja.
– Ja?!
– Ti, ti. Ostale, slobodne ste, vratite sve svojim aktivnostima. A ti, ostani, vreme je da nešto saznaš.
Osećao sam se u trenutku kao da mi neko sedi na grudima. Cupkao sam dok su se žene lagano vraćale svojim aktivnostima i izlazile iz drveta gde je starateljka boravila.
– Podji za mnom. Vreme je da te uputim u politiku i istoriju.
Došli smo do kore drveta gde je ucrtano nešto nalik ratovanju.
– Ranije, svi smo bili na kontinentu, ili, kako je danas nazvan, Bogostrejtos.
– Haha, Bogostrejtos – promrmljao sam kroz podsmeh, ali me je svevišnja sasekla pogledom kao mačetom.
– Živeli smo svi u skladu, dok se mi, ženke koje nismo želele da ubijamo nismo pobunili protiv krvopija…
– MATORKE?! – presekao sam je
-… Ako ti je tako draže… – pogledala me je i nastavila predavanje – i nismo im objasnile da mi volimo isti pol, a naša pobuna je povukla i muškarce kao što si ti da isto podignu bunu.
-čekaj, nisam jedini gej u svojoj vrsti?
Brojčano smo bili i mi i vi nadjačani. Proterani smo sa kontinenta na mala ostrva i sada se delimo na te tri celine.
-ali ko je treća celina???
-Primirje smo kasnije tek sklopili i sada je ponovo sazvan samit. Verovatno zbog tebe. – gledala je u veliko plavetnilo i moje žene kako tračare bez mene…
– A da… Treća nacija… Pa to su, muškarci poput tebe i žive, kao i mi, na ostrvu. Zovemo ga, Bogogejos.
Osetio sam toplinu u sebi, pritisak je krenuo da skače, počelo je da mi se manta.
Radost?
Sreća?
Rušenje iluzija da ipak nisam unikatan?
– Krećemo uskoro, nalazimo se na ničijoj zemlji.
Ubrzo je tako i bilo. Odleteli smo ubrzo na samit, ona kao starešina, i ja, kao pratnja, i kao potencijalni razlog samita.
Stigli smo.
Delegacije druge dve nacije su isto stigle u, otprilike, isto vreme kao i mi.
Troje starešina su se smestili, a mi, pratnje, stajali smo iza njih i pratili svaki pokret drugih pomno. Kao da smo u Hladnom ratu koji se dešavao medju džinovima, pa treba da srušimo onaj zid.
– Biću kratak. – oglasio se staratelj Bogogejosa. Visok, prezgodan, prošaran raznim nijansama zelene boje, bez ijedne tačkice na telu.
– Stanovnik Bogolezbosa treba da krene sa mnom, mesto mu je medju svojima.
– Ja idem odavde, ne znam što ste me uopšte zvali, nakaze. – oglasio se predstavnik strejtaša i napustio zasedanje.
– Ja sam svesna toga, ali ako mu je lepo sa nama, zašto bi išao?
– Bolje mu je sa nama, svi ga čekaju, čuli smo za njega.
Podelio sam se na pola. Jedna strana mene je želela da ostane sa ženama i tračari u prazno, a druga strana ne želela da bude medju svojima. Ćutao sam i gledao u pod dok su njih dvoje raspravljali o mom mestu prebivališta.
– Navikle smo se na njega…. Nemoj da nam ga vodiš. – prvi put sam tada čuo nežniji ton staratelj, pomalo tužan.
– Ja nisam fanatik. On će vas posećivati, a možete i vi kod nas da dodjete u posetu, uvek. Ne znam zašto nam i sada ne dolazite. – staratelj je omekša ton i pokazao saosećanje, ali opet i čvrstu odlučnost da moram da krenem sa njim.
– Pa mislila sam…. Mislila sam da smo previše različiti, a to nije istina… Možda je i bolje da krene sa vama, da nas ponovo spoji. – prelomila je.
Došlo je vreme da krećemo. Gledao sam je nemo. Ponovo bih zaplakao da mi priroda to nije oduzela. Samo sam je čvrsto zagrlio i zahvalio joj se za sve.
– Dolazim vam uskoro u posetu, ipak ne možete sve da mi dodjete – glas mi je bio drhtav.
– Važi, mili moj. – samo me je pomilovala i nasmejala se blago.
– Ajde, ne umirete. Krećemo. – novi staratelj mi se obratio.
Tokom leta, toliko je brbljao da sam ostao u šoku. A ja sam mislio da ja mnogo pričam…
Kako smo sletali, okupilo se gomilu muškaraca, inače, ne zna se koji je od kojeg lepši, da nas dočekaju.
Tu brzinu pričanja sam sad čuo na najmanje 50 različitih mesta.
ALI SE SVI ONI RAZUMEJU.
Nisam izdržao a da ne raširim osmeh preko celog lica.
Smestio sam se i odmah izleteo napolje.
A šta oni rade preko dana? Pa isto. Čajanke na plaži, a preko dana ništa bitno.
To je ta neka, kvir stvar. Sem što sada imam partnera sa kojom sam srećan. I onda sam preko dana sa njim, popodne čajanka, legnem sa njim, budim se sa njim.
Mislio sam da mi je sa lezbejkama lepo, ali ovde mi je još lepše. Ipak sam, otkrio svoje prebivališta koje mi se neće menjati doveka.
