Na skupu „Ne damo Srbiju“, održanom prošle subote, predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da će se “demokratski boriti za očuvanje države od onih koji je ruše”. Iako nije precizirao na koga konkretno misli kada govori o „rušiteljima“, metode koje se koriste u obračunu sa neistomišljenicima teško da se mogu okarakterisati kao demokratske.
U teoriji, demokratija predstavlja oblik vladavine u kojem vlast proističe iz naroda, a politička prava i građanske slobode su zagarantovani. Međutim, u praksi, često dolazi do formalnog očuvanja demokratskih institucija, dok se njihova suština urušava kroz manipulaciju sistemom, medijima i javnim prostorom. Koji su to ključni demokratski principi koji se danas u Srbiji krše?
Sloboda medija pod pritiskom
Televizije sa nacionalnom frekvencijom, koje bi po svojoj prirodi trebalo da predstavljaju javni servis građana, neretko se pretvaraju u propagandna oruđa. One promovišu političke pokrete koje osniva predsednik, dok istovremeno demonizuju opozicione lidere, političke aktiviste i studente u blokadi. U tim emisijama se, direktno ili indirektno, poziva na nasilje, ili se ono opravdava.
Tokom gostovanja na televiziji „Pink“, predsednik Vučić je čak najavio da će lično podneti krivičnu prijavu protiv tužioca koji je odbio da hapsi novinare “blokaderskih medija”. U javnim nastupima, često imenuje i verbalno napada novinare koji mu nisu naklonjeni. Dok prorežimski tabloidi dobijaju milione iz javnih budžeta, istraživački mediji se suočavaju s tužbama od funkcionera vladajuće partije. Određenim medijima se onemogućuje pristup događajima od javnog značaja, ili nadležni organi ne žele da odgovaraju na njihova pitanja. Novinari ne mogu adekvatnu zaštitu da dobiju ni na protestima, te tako kada je, po navodima BIRN-a, aktivista SNS-a napao njihovog novinara Sašu Dragojla, policija je odbila da legitimiše napadača.
Sužavanje slobode govora
Aktivisti i studenti koji ukazuju na zloupotrebe vlasti redovno postaju meta kampanja blaćenja u režimskim tabloidima, gde se nazivaju “stranim plaćenicima” i “rušiteljima države”. Pored medijskog linča, suočavaju se i sa represijom državnog aparata — privođenja, nelegitimna hapšenja i direktno targetiranje od strane najviših funkcionera.
Prošle nedelje, uhapšen je i kolumnista Peščanika Dejan Ilić pod optužbom za “izazivanje panike i nereda” – praktično, zbog javno izrečenog mišljenja. Hrvatskoj državljanki Arien Stojanović Ivković zabranjen je ulazak u Srbiju na godinu dana, navodno zbog “neprihvatljivog bezbednosnog rizika”. Ona je za N1 izjavila da jedino što vidi kao mogući razlog za ovu situaciju jeste odlazak na studentske proteste. Navela je da je njihove zahteve podržala i na društvenim mrežama, a na Instagramu je i, kao lekarka, osudila ulazak predsednika u jedinicu intenzivne nege i dodirivanje bez rukavica povređene u požaru u Kočanima. Slično je prošao i italijanski pijanista David Martelo, koji je deportovan iz Srbije nakon što je svirao klavir na protestu u Nišu. On je na svom Instagramu naveo da je dobio zabranu ulaska u Srbiju na godinu dana jer je, kako su mu objasnili policajci, u pasošu imao pogrešan pečat „tranzit“ umesto onaj za posetioce.
Između demokratije i autokratije
Prema oceni organizacije Freedom House, Srbija se danas nalazi među “delimično slobodnim” zemljama. Ova klasifikacija označava države koje imaju određene demokratske mehanizme, ali u kojima su političke i građanske slobode ozbiljno narušene.
Autoritarni režimi često nastaju postepeno, unutar postojećih demokratskih okvira, dok građani, često uplašeni ili obmanuti propagandom, gube sposobnost otpora. Jedan od najozloglašenijih primera je nacistička Nemačka, gde je Adolf Hitler legalno došao na vlast 1933. kao kancelar. Ubrzo nakon toga iskoristio je požar u Rajhstagu kao izgovor za donošenje Zakona o omogućavanju (The Enabling Act) koji je ukinuo je niz ustavnih zaštita i otvorio put nacističkoj diktaturi. Režim Adolfa Hitlera označio je više grupa (Jevreje, Rome, slovenske narode…) kao „neprijatelje države“ i „neprijatelje nemačkog naroda“, što je poslužilo kao izgovor za progon, diskriminaciju i masovna ubistva.
Ovakvi režimi u ime „stabilnosti“, „bezbednosti“ ili „zaštite naroda“, ujedinjavaju građane u borbi protiv zamišljenih neprijatelja. Demokratija se tako ne ukida preko noći – ona biva oslabljena iznutra, dok se građanima i dalje nudi iluzija izbora i slobode. Dakle, ko ruši Srbiju, kome je “ne damo” i ko su neprijatelji?
Naslovna fotografija: Canva
