Jugoslavija, nakon svog raspada i dan-danas živi u lepim i pozitivnim sećanjima svojih stanovnika. Radne akcije, druženje i zajedništvo je nešto što će pomenuti svako ko je živeo u Titovoj Jugoslaviji. Takođe, veliki broj demonstracija u Jugoslaviji ujedinilo je mlade i pokretalo ih na akcije, a poznate su one iz 1968. godine kada Tito (ni)je rekao STUDENTI SU U PRAVU.
Koje su sličnosti i razlike između mladih u Jugoslaviji i danas, da li su mladi tada bili angažovaniji i organizovaniji u društvenim promenama?
Na to pitanje tražili smo odgovor na ulicama Beograda, gde smo razgovarali sa našim starijim sugrađanima, koji su savremenici sva tri studentska pokreta, o tome kako oni vide današnji angažman mladih.
Oni najstariji će se složiti da je u vreme Jugoslavije bilo sistemski podržavano i održavano to da mladi budu uključeni u zajednicu i rade za dobrobit celog društva.
„u moje vreme su mladi bili aktivniji, i te kako. Bez ikakvih nadoknada, bez ikakvog plaćanja. Mi smo bili pioniri, ali stvarno smo imali odrešene ruke. I u školi, učitelji su bili drugačiji, nastavnici su bili drugačiji. Samim tim i deca su bila drugačija.„
Razlog tome leži u centralizaciji sistema. „Pre svega, u Jugoslaviji je postojala akcija, postojala je organizacija koja je bila centralizovana, pa je imala svoje sedište i sve je odatle dolazilo. Dakle, nije bilo dugih razmišljanja.“, seća se jedan sagovornik. Danas, kažu sagovornici, sve je mnogo šire i fluidnije, ne zna se ko akcije pokreće, a mladi su mnogo više okrenuti društvenim mrežama.
„Mislim da mladi nisu više aktivni sada, već baš mnogo manje nego u Jugoslaviji, a razlog je verovatno virtuelni život koji žive.“ , tvrdi jedan sagovornik.
Oni malo mlađi sećaju se protesta 1996. godine, ali i onih 1991. godine… smatraju da je energija mladih tada bila mnogo veća:
„Da, jesu mladi bili aktivniji. Mladi su izneli sve one proteste 1991. sa Vukom Draškovićem. I sam sam tu učestvovao 9. marta, tada sam imao 20 godina. Definitivno jesu mladi bili aktivniji ranije.“
Međutim, važno je pomenuti da smo ove razgovore vodili u novembru, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, ali pre pokretanja studentskih protesta i blokada. Možemo slobodno reći da ono što je donela druga polovina novembra i decembar, pa i prvi minuti nove godine, demantuju ove stavove.
Međutim, šta je ono što povezuje ove velike studentske proteste koji se, izgleda, dešavaju na svakih 28 godina? Šta je slično bilo 1968, 1996 i 2024 godine, pa su studenti masovno ustali?
Idemo na kratak put kroz istoriju.
RADNE AKCIJE U JUGOSLAVIJI
Da bismo razumeli 1968. godinu, moramo bolje razumeti socijalističku omladinu. A jedna od glavnih stvari koja je odlikovala jesu omladinske radne akcije. Omladinske radne akcije u Jugoslaviji bile su veoma popularne, one su služile da da obnove i izgrade privredu, infrastrukturu, naučne, sportske, zabavne i kulturne objekte u državi. Milioni omladinaca su učestvovali u izgradnji auto-puteva, pruga, fabrika, pa čak i u izgradnji čitavih gradova. Najveće omladinske radne akcije su bile tokom 40ih i 50ih godina prošlog veka. Najveća radna akcija u Jugoslaviji je bila izgradnja auto-puta „Bratstvo i jedinstvo“ u kojoj je učestvovalo više stotina omladinaca koji su sa velikim oduševljenjem prihvatili Titov poziv. Njegova izgradnja trajala je godinama od 1946. do 1963. Sama ta omladinska radna akcija, kao i druge takođe, stvorila je velika poznanstva i prijateljstva širom čitave države, lepe uspomene i nezaboravna sećanja. Na radnim akcijama omladinci su prvi deo dana bili radno angaživani, dok je drugi deo dana bio predviđen za slobodno vreme i razne aktivnosti kao što su sport, kulturne i idejno-političke aktivnosti, takođe su imali mogućnost pohađanja raznih kurseva kao što su kurs za fotografiju i radio, kursevi kozmetike, cvećarstva, saobraćajne kurseve kao što su vožnja automobila, motora, traktora, kursevi za sportske sudije i mnogi drugi za koje bi dobili sertifikat. Danas ovakve akcije postoje samo u jednom gradu u Srbiji, u Novom Pazaru, gde se radne akcije organizuju već šest godina i gde je sve isto kao u vreme Jugoslavije.
STUDENTSKI PROTESTI 1968. GODINE
Šezdesete godine prošlog veka obeležene su velikim pobunama omladine u celom svetu. Omladina nije bila zadovoljna uslovima života, tradicijom i kulturom, mladi su želeli promene i nove ideje. U većini zapadnoevropskih zemalja jedan od razloga za proteste bio je i rat u Vijetnamu.
U Jugoslaviji 1965 počinje privredna reforma koja je imala neočekivane negativne posledice. Firme u državi su zbog neefikasnog poslovanja propadale, radnici mesecima nisu primali platu, nezaposlenost i cene su konstantno rasle. Veliki broj radnika odlazi u inostranstvo, dok u samoj zemlji nezadovoljstvo i tenzije rastu.
U celom svetu pa i u Jugoslaviji 1968 godine kreće globalni bunt u okviru kog do izražaja dolaze studentski protesti koji su bili rasprostranjeni širom sveta.
2. juna 1968. godine zakazuje se manifestacija „Karavan prijateljstva ’68“ i „Mikrofon je vaš“ , organizatori ovog događaja bili su Večernje novosti i Dom omladine Beograda. Zbog vremenskih neprilika manifestacija je morala da se održi u zatvorenom prostoru u kom su prednost za ulazak imali brigaderi, dok za zainteresovane studente nije bilo mesta. Sukob je eskalirao, sudenti su ostali napolju da protestuju, letele su kamenice i došlo je do tuče studenata i brigadera u koju se umešala i policija, koja je došla u sukob sa studentima pokušavajući da uspostavi red. Nemiri su se 3. juna pretvorili u masovne studentske demonstracije. To su bile najveće demonstracije u socijalističkoj Jugoslaviji od Drugog svetskog rata. Hiljade studenata je krenulo ka Beogradu sa parolama i slikama Josipa Broza Tita, policiji je bilo naređeno da studenti nikako ne smeju da prođu, te je policija upotrebila i vatreno oružije. Studenti su tražili demokratizaciju društva, ukidanje birokratskih privilegija i rešavanje ekonomskih pitanja, takođe su tražili da niko ne odgovara za učešće u demonstracijama i da se smene policijski šefovi zbog brutalnog prebijanja studenata. Jedan od vođa studentskih protesta bio je Dragoljub Mićunović poznati političar i filozof, koji je kasnije bio predsednik skupštine SCG, narodni poslanik i predsednik Demokratske stranke.
9. juna javnosti se obraća predsednik Josip Broz Tito i javno podržava studente i njihove zahteve, što dovodi do zatišja i prestanka nemira.
„Veliki broj, 90% studenata, je poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, u koju smo mi gledali samo kao u učenike, đake u školama, a kojoj još nije vreme da se uključi u društveni život naše socijalističke zajednice. To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same“ rekao je tadašnji predsednik Tito. On nije izgovorio rečenicu „studenti su u pravu“, ali se to moglo zaključiti iz rečenog.
Posledice učestvovanja u protestima su krenule brzo da se osećaju, dogodilo se raspuštanje Saveza komunista na odeljenju za sociologiju i filozofiju, a kasnije je usledilo izbacivanje profesora sa Filozofskog fakulteta koje je Tito označio kao pokretače protesta. Najoštrije su kažnjavani oni studenti koji su pozvani na razgovor u Upravu državne bezbednosti, neki od njih su kažnjavani zatvorom, izavivani su sa fakulteta i iz organizacija, nisu samo studenti tako osuđivani, već i ljudi iz sveta kulture i umetnosti.
DEMONSTRACIJE 1996. GODINE
Od polovine novembra 1996 izbijaju građanski protesti protiv vlasti Slobodana Miloševića, građanski protesti su trajali 88 dana, dok su studentski 117 dana. Povod za proteste su bili pokradeni lokalni izbori 1996, ali takođe i teška socio-ekonomska situacija, izolacija zemlje, ali i želja ljudi za promenom. Nezadovoljstvo građana, kao i sami protesti krenuli su u Nišu, velika pogođenost sankcijama, uticaj politike u fabrikama, kao i mali kapacitet zaposlenosti izazvali su nezadovoljstvo koje eskalira u masovne proteste. Informacija o lokalnoj krađi izbora u Nišu se proširila u celoj Srbiji te koalicija „Zajedno“ poziva sve građane na demonstracije. Studenti i srednjoškolci se ubrzo pridružuju protestima, sindikati su se distancirali i nije bilo velikog opterećenja na institucije, već su se protesti sveli na šetnje. Studenti organizuju akciju pod imenom „Osvajanje vrha Srbije“ u kojoj su se uputili u 48 časovnu šetnju od Niša do Beograda gde su primljeni kod predsednika Miloševića.
24 decembra 1996 godine SPS i JUL organizuje kontramiting na Terazijama, koji je za ljude na ulicama bio ništa više nego provokacija. Na ulicama do početka kontramitinga nije bilo policije, situacija je bila sve napetija. Incidenti praćeni bacanjem kamenica, pucnjima i prebijanjima su se završili tragično, pogibijom jednog i teškim ranjavanjem drugog pristalice koalicije „Zajedno“ . Srbija je tada bila na ivici građanskog rata.
2 februara 1997 godine Koalicija je pozvala svoje pristalice na Trg Republike u Beogradu, pristalicama sa Novog Beograda koje je predvodio Vuk Drašković nisu mogle da prođu Brankov most koji je bio blokiran kordonom, demonstranti koji su stigli na Trg republike su se uputili ka mostu, nakon izvesnog vremena policija je krenula da napada demonstrante vodenim topovima, te sve to eskalira u prebijanje demonstranata od strane policije.
Nekim delom ovi protesti su postigli uspeh – SPS priznaje pokradene izbore, Miloševićev režim je bio poljuljan, ali na kraju opozicija doživljava neuspeh, jer Srpski pokret obnove stupa u koaliciju sa Miloševićem te se njegov režim nastavlja.
STUDENTSKI PROTESTI 2024. GODINE
Blokade fakulteta su ujedno i najveći protesti u istoriji Srbije, jos od protesta 1996/7. Otpočeli su kao deo akcije „Zastani Srbijo“ kojom se odaje počast nastradalima padom nadstrešnice u Novom Sadu. Nakon fizičkog napada na studente Fakulteta dramskih umetnosti studenti stupaju u blokadu fakulteta i rektorata. Zahtevi studenata su: objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu ali i otkrivanje odgovornih za napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti, odbacivanje optužbi protiv uhapšenih studenata i građana privedenih tokom protesta, kao i povećanje sredstava za državne fakultete za 20%. Studenti su dobili podršku svojih profesora sa fakulteta, takođe iz dana u dan dobijaju podršku od građana iz raznih oblasti, poljoprivrednika, advokata, ljudi iz sveta kulture i umetnosti, sportista, kao i učenika srednih škola i njihovih profesora. Studenti su jasni da neće odustati dok se zahtevi ne ispune, uz napomenu da su blokade mirna okupljanja studenata. Mnogi vide povezanost ovih protesta sa protestima ’96, s tim što se na blokadama i protestima 2024. godine nije istakao ni jedan političar kao predvodnik.
Istorija se ponavlja, mladi imaju veliki uticaj u našem društvu i mogu veoma uticati na društvene promene. Postoji ogromna sličnost i povezanost kod svih ovih protesta kao što su, masovnost, istrajnost, intenzitet. Mladi danas su pokazali da su spremni na akcije i da žele promene, da nisu nezainteresovani, da ne žele da ćute i trpe, iz dana u dan pokazuju svoju istrajnost, moralna načela i da nisu potkupljivi, održali su duh borbenosti i postoje i te kako sličnosti sa mladima u Jugoslaviji.
Naslovna fotografija: Gavrilo Andrić
