Ivan Radojičić je bio prva osoba u Srbiji i na Balkanu koja je javno govorila o tome da je HIV pozitivna. Bio je saradnik Radija 202, predsednik nevladine organizacije Generacijski odgovor drogama, edukator i aktivista.
„Zovem se Ivan Radojičić. Rođen sam 1.12.1970. godine, dakle baš na dan koji je kasnije proglašen za Svetski dan borbe protiv SIDE”, rečenica je kojom je Radojičić počinjao tribine i predavanja u organizaciji Omladine JAZAS-a. Povodom jučerašnjeg Candlelight Memorial dana organizacija Kompas razgovarala je sa ćerkom Ivana Radojičića, a ovaj intervju vam prenosimo u celosti.
Da li nam možeš reći nešto više o svom ocu i uspomenama koje imaš s njim?
Moj tata je Ivan Radojičić, prva osoba koja je na Balkanu javno progovorila na temu AIDS-a na osnovu ličnog iskustva. Svoj život je posvetio aktivizmu, novinarstvu i pomaganju zavisnicima. Kao tata, bio je pun smešnih fora i zabavnih ideja. Kada se nije šalio uvek je imao nešto duboko i značajno da kaže. Imao je taj pogled i stav – da kada priča, ljudi pomno iščekuju svaku njegovu sledeću reč. Mnogo sam ponosna što je baš on moj tata. Bio je drag, smešan i čojstven do samog kraja. Legenda ukratko, da ne dužim.
Kako je na tebe i tvoje odrastanje uticao gubitak oca zbog posledica side?
U ranom detinjstvu recimo do moje pete godine života na svakih nekoliko meseci smo morali da dostavljamo moj HIV negativan rezultat u vrtić (po zahtevu tuđih roditelja), iako ni moja mama ni ja nismo bile HIV pozitivne. Neki roditelji su doprinosili stigmatizaciji i na druge načine. Na primer, sećam se da nisam smela da se kupam u istom bazenu na naduvavanje jer nekim majkama to nije bilo prijatno. Osećala sam se šugavo i tužno zbog toga. Nekako mi nije bilo fer. Takođe, moj otac nikada nije dolazio na roditeljske sastanke jer je ceo moj blok znao ko je on i većina ga je tretirala kao da ima ebolu, a ne AIDS. Neka deca su me, isključivo zbog toga ko mi je otac, izbegavala, a neka su me i ismevala. Iskreno, nije me toliko doticalo sve to jer sam znala ko je moj tata, kakav je čovek i šta njegova bolest znači, samo mi je bilo pretužno što svet oko mene to nije mogao da vidi.
Kakva je bila reakcija okoline kada je saznala da je tvoj otac preminuo od posledica side? Da li si se susretala sa neprijatnim komentarima i predrasudama?
Okolina je, na moje iznenađenje, zaista bila tu za mene. Moji nastavnici su bili puni podrške i razumevanja, kao i moje odeljenje. Osećala sam njihovu empatiju.
Kako se tvoja porodica podržavala međusobno tokom teškog perioda nakon smrti tvog oca i šta vam je dalo snagu da nastavite dalje?
Porodica se podržavala na svaki mogući način i sa svih strana. A snagu nam je dala ljubav, naravno, lepe uspomene i trag hrabrosti koji je Ivan ostavio u svima nama.
Koju poruku bi povodom Candlelight Memorial dana želela da pošalješ svima onima koji su izgubili svoje voljene osobe od posledica side, a koju svima ostalima?
Dok se prisećamo naših voljenih gore, moramo se setiti da smo i mi voljeni ovde dole. Neko misli o nama i raduje se našem duhu. I ja mislim na vas i radujem se vašem duhu! Ipak smo tu da ostavimo lepršav trag i sjaj, zato budimo tu uvek i za nebo i za zemlju.
