Će da prođe

„Brankić, hoćeš da idemo na koncert Ide Prester u subotu?“, pitao je Đio dok je držao palac na ekranu androida da zaustavi pevačicin story.

„Video sam to malopre, na instagramu.“, odgovorio je Branko dok se mrštio laptop-u na kom je radio.

„Pa, je l’ hoćeš?“

„Ne ide mi se nešto, iskreno. Brate, dojadila je u poslednje vreme. Morao sam da je otpratim. Ne moraš da nam pokazuješ šta radiš u svakom trenutku – i muž, i deca, i rodjendani, i klubovi, i didek, i babek… Čekam sa WC šolje da snimi story. A i ova poslednja pesma joj je sranje.“

„Žena je malo ekstrovertnija, zašto da ne. Pratiš i druge ljude koji izbacuju po ceo dan. A pesma joj je divna. Tema je važna. Niko ne peva o starosti, pogotovo ne na taj način. Stari ljudi su potpuno marginalizovani.“

„Samo Kirka i ti možete da se primite na to. Riba napravila spot gde je pozvala elitne babe iz kruga dvojke, u Pradi i šljokicama. Što nije zvala neku Miroslavu iz Cerovca koja rilja svaki dan, da se ona malo zajebava, nego je zvala bivše dizajnerke i stjuardese koje žive top?“, Branko je gledao u ekran, ljutito skrećući pogled iznad, u nepoznatom pravcu.

„Prvo, razgovarali smo na temu tvog ponižavajućeg tona kada mi se nešto dopadne, a tebi ne. Postoje drugačiji načini da izraziš to što želiš. A drugo, zvala je žene koje su vizuelno i idejno bile u skladu sa spotom, sa temom, a na neki način i sa njom samom. Verovatno je želela da prikaže verzije sebe kada bude bila u tim godinama. Ne moraš u svakoj situaciji da projektuješ nešto negativno. Nije svaka situacija pogodna da ubaciš ljude sa teškim životima na periferiji. Žena nije Crveni krst.“ Đio je uvek gledao u Branka dok je govorio.

„Brate, ne projektujem, samo sam rekao svoje mišljenje. Zovi Kirku ili Magdalenu, pa, idi sa njima. One vole da trče za Lunama Lu, Idama i Zipa Jomama.“

„Ne dešava se ništa konsktruktivno u ovoj raspravci, a nije nam prvi put. Hoćeš da popričamo kasnije, hladne glave, kad se vratim iz grada i probamo da vidimo u čemu je problem?“

„Brate, nemam nikakav problem. Ne mora sve na ovom svetu da se analizira i rešava.“, Branko se nasmejao, iako mu je iskočila vena na čelu od frustracije.

„Nemamo ništa od guranja pod tepih. Tj. imamo – sve grublji i grublji odnos. Neće proći samo od sebe, bez razgovora. I ne volim kad me zoveš “brate“, ali hajde da ostavimo ovo za kasnije. Odoh da prošetam sa Kirkom, čeka me.“

„Jebote, sve ti smeta. Je l’ ima nešto dobro da sam rekao nekad?“

„Izdvojio sam šta mi je zasmetalo, nisam rekao da mi sve smeta. Kasnim, moram da izadjem. Ćao.“ , izgovorio je Đio dok je oblačio teksas jaknu na teksas košulju.

Nije dobio otpozdrav.

Branko je bio solidno mišićav i lepuškast dečko, crnokos, sa jakim, crnim obrvama (skoro kao angry birds ili krem-bananice, mada sad sigurno postoje neka nova poređenja). Bio je obrazovan, sa upornom tendencijom da zadrži veliki deo svoje ličnosti stvorene u domovini – i dalje se glasno smejao, vikao i bacao forice u gradu i u većem delu života govorio je kosovsko-resavskim. U kraju, iz kog je otišao pre 7 godina za Beograd, još uvek niko nije znao da je gej (ili je barem tako mislio),pa, je lako mogao da okreće prase i peče ribu sa ocem u dvorištu. Ponosno je šepurio svoja ramena sina jedinca, a kukove držao mirnim u Puma šorcu. Seksualno je bio vrlo aktivan, a svoj nagon je dopingovao pornićima i only fans-om. Istraživanje se proširivalo velikim brzinom, ali se u sto posto slučajeva završavalo grižom savesti. Do skoro je smatrao da nebinarne osobe ne postoje i da na prajd na Malti nije ok ići gologuz sa andjeoskim krilima. Istovremeno, nije znao šta će s tim što mu je kul kada vidi dobro našminkanog dečka na tik tok-u. Content sa procesom šminkanja ga je smirivao. Kroz odnos sa Điom, uspeo je da razbije neke od tih kvrga, do mere da je krenuo da gleda Drag Race.

Đio je svoje telo opisivao kao konfuzno, kako bi izazvao po neki smeh u društvu i “odbranio se” od navale prelepih tela koja su ga okruživala (offline i online). Problemi u percipiranju svoje anatomije sastojali su se od manjih ramena, keloida po grudima, stomaka za nijansu većeg od dupeta i blage kifoze. Bila je tu još po koja neravnina, ali ovo su mu bile najbolnije tačke. Nije uspevao da isprati trend, odnosno reinventovani kult tela. Moglo bi se reći da je takodje bio lepuškast, svakako ne na konvencionalan način, sa plavim očima i polomljenim nosem. Đio je, takodje, bio obrazovan, ali karijerno izgubljen, na pragu svoje dvadeset i devete godine života. Svoju depresiju i dalje nije uspevao da obuzda bez SSRI i tricikličnih antidepresiva sa kojih je povremeno silazio. Nije razumevao gde je tačno zapeo, iako su ideje, komentari i kritike dolazile sa svih strana – od roditelja, brata, terapeuta i Branka. Njegov veliki strah je bio da je pokupio neki baba-Budin gen (baba sa očeve strane) za koju su govorili da je bila luda. U srednjoj školi je mislio da je na korak od ogromnog uspeha s obzirom na prepoznat talenat za pisanje. Deset godina kasnije radio je nižerazredni, korporacijski posao kojim je uspevao da plati kiriju i malo boljeg psihijatra. Diploma završenog Filološkog fakulteta selila se sa police na policu, iz stana u stan. Voleo je iznova i iznova da gleda seriju Girls na telefonu.

Brankov i Điov poznanik, neviralan influenser na instagramu, i polu-marketinški stručnjak, nazvao ih je Brađi (po uzoru na Branđelinu, naravno). Nekad ih je zvao Đibra, a nekad Đanko. Dao im je marfketinški stamp na vezu i svima u društvu je to bilo simpatično. Đio i Branko su postali Brađi, Đibra ili Đanko, kada se jedne noći, ne mogavši da izdrži više, Đio vraćao iz punog kluba (pomoć eksera nije bila opcija zbog lekova). Ponekad je napaljenost uspevala da ga održi budnim. Uzeo je telefon i prst je sleteo na žutu ikonicu Grindr-a. Znao je da neće imati seks ni sa kim te noći. Nije umeo, mogao ili želeo (a ko će ga znati) da se opusti i uživa sa nepoznatim telom, iako je često imao takve fantazije. Branko je, u to doba, bio kod kuće. Nije izašao u grad. Istog dana je saznao da postoji mogućnost da ima Kronovu bolest. Opsesivno je guglao i pio borovnica-votku. Iako je znao šta su posledice guglanja bolesti, nije se zaustavljao. U jednom trenutku, da bi presekao prejak protok misli, pomislio je na seks i ušao na Grindr. Tačnije, pomislio je na scenu porno zvezde Tima Krugera, kao svog najvećeg top uzora u tom trenutku. Nekad je uspevao da se smiri jednočasovnom seansom Xvideos materijalima, ali ovog puta mu je trebalo nešto konkretnije (da se grajnderski izrazim). Branko je pisao Điu, koji je već imao svoje fotke na profilu.

„Ćao.” poslao je Branko uz album golih fotki, a na kraju albuma nastanila se i jedna fotka lica.

„Ćao.” odgovorio je Đio bez dodatnih slika, ali je lajkovao album.

„Šta ima? Imaš ti neke fotke?”

„Vraćam se iz grada. Kod tebe? Imam, na profilu su.”

„Sladak si. Je l’ imaš xxx?”

Đio je imao gole fotke i to u raznim pozama. Slao ih je samo perverznim, daddy profilima, ili aktivnim muškarcima koji su se predstavljali kao strejt, kako bi ulazio u seksualne uloge. To ga je uzbudjivalo, ali se sa takvim muškarcima nije vidjao. Disonanca mu je stvarala grižu savesti. Ostalim profilima nije želeo da šalje dupe u ogledalu i kurac iz žablje perspektive. U ovom slučaju se razmišljao.

„I ti si. Nemam.” odgovorio je Đio.

Branko nije odgovarao. Đio se nije uvredio. Osetio je malu uznemirenost. Takvih konverzacija imao  je desetak nedeljno i znao je da ga ovo neće značajno poraziti. Medjutim, Branka nije bilo desetak minuta jer nije želeo da prekida youtube video o čoveku koji je izlečio Kronovu bolest sirovom ishranom. Sabrao se, pritisnuo pauzu i odgovorio Điu.

„Hoćeš kod mene?” pitao je Branko.

„Baš si brz. Gde si?”

Điu je stigao pin. Prošlo mu je otprilike četrnaest stvari odjednom kroz glavu: „Umoran sam. Na lekovima sam, neće moći da mi se digne. Uplašiću se od nepoznatog tela. Ne znam ništa o liku. Ma, dobro, idem samo da zablejim, uvek mogu da odem. A šta ako bude dobrovoljno silovanje? Šta ako pomisli da sam na slikama sladak, a uživo depresivni grbavac? Šta ako zaspim kod njega, sanjam da pišam i upišam mu se po kauču kao Magdaleni prošle godine?” Setio se i da je Triksi Metel jednom rekla: „Ja ne volim kako izgledam, ali ja ne moram sebe da jebem.”, ali to nije pomoglo. Međutim, uvek je imao nekoliko rečenica koje su mu brujale glavom i koje je pokupio sa kognitivno-bihevioralne terapije. Okuražio se i uputio ka lokaciji.

Iako je bio na sasvim solidnom broju dejtova, Đio je imao veliku tremu. U jednom trenutku poželeo je da blokira profil i da ode kući, sažvaće Belbien i zaspi kao čovek. Dve stvari su presudile da ode – kako su godine išle, sve više je osvešćivao potrebu za konekcijom i potrebu da nešto razbije krug depresije u koji je upao, iako je znao da su loši dejtovi sa Grinder-a doprineli osećanju izolovanosti.

Kada je pozvonio na interfon i čuo odgovor, Branko mu je delovao nadrkano, kao jedan od onih autohomofobičnih likova koji te pozovu na dejt i ljuti su što su tu (a tu su i dalje). Ipak, Đio je znao da uvek postoji mogućnost da projektuje.

Branko je teško izlazio iz krugova opsesivnih misli. Umeo je da stvori priču na osnovu svojih “činjenica” što ga je činilo, posle će saznati iz veze sa Điom, pogodnim za kategoriju delusional queen. Opsesivnost je bila najjača pod uticajem velikih stresnih dogadjaja. U njegovoj prvoj ljubavnoj vezi, posle nekoliko meseci odnosa, u sred normalne konverzacije, tadašnji dečko mu nije odgovorio na poruku i nije se javio narednih deset dana. Branko nije mogao da prestane da rovari po tami napuštenosti. Izmišljao je scenarija gde ga sreće, o čemu razgovaraju, zamišljao njihovu svadju i pomirenje, reči podrške koju je želeo da pruži… Plakao je, pio, provodio vreme sa društvom, ali retko kad je zaustavljao to što se rojilo po glavi. OKP je takodje bio problem. Pre nego što bi izašao negde, desetinama puta je proveravao da li je isključio sve ringle, da li su štekeri prazni, da li je nešto dovoljno daleko od pegle koja je do skoro bila uključena… Više puta je proveravao da li je česma zatvorena, a često bi, pre napuštanja stana, fotografisao kritična mesta.

Iako mu je Đio nekoliko puta zvonio, Branko je morao da tapne televizor više puta, da krene ka vratima, a onda da se vrati da ga opet lupne. Glavom mu se vijorilo – Kron, Kronova bolest, Morbus Crohn, tanko crevo…

Đio je stajao ispred Brankovih ulaznih vrata i čuo hod, nekakvo lupkanje, pa opet hod. Branko mu je otvorio, rekao: „Ćao.”, i nasmejao se. Đio je pomislio da je Branko još lepši i zgodniji nego na fotkama. Pročitao je razočaranje u crnim očima i bio uveren da je to zbog izgleda. Branko je pomislio kako se prevario što je pozvao nepoznatog lika u stan. Smatrao je da nema kapacitet da glumi da je sve ok, ali je primetio da Đio ima lepe oči, nos i usne. Branko je ponudio votku i Đio je seo na kauč.

„Je l’ si rekao da se zoveš Đio?”

„Da, da.”

„Otkud to ime?”

„Majka mi je Italijanka.”

„Aha, lepo. A otac Srbin ili?”

„Srbenda.”

„Ha-ha. Očigledno nije toliki Srbenda čim je dozvolio da se zoveš Đio.”

„Srbenda koji je bio lak na svoju ženu, ‘ajde tako da kažemo.”

„Ha-ha.”, Branko se malo opustio.

„Lep ti je stan.”

„Nije moj, cimerkin je. Ona je na moru.”

„Verujem da, onda, privodiš.”, čim je izgovorio rečenicu, Đio se pokajao i shvatio da mu ne stoji.

„Ponekad.” , odgovorio je Branko kroz osmeh.

Razgovor je od uobičajenog išao ka kompleksnijem, intimnijem. Dugo su razgovarali i pili. Ređale su se teme – muzika, gej izlasci, roditelji, fakulteti, politika, seks, hitovi Dragane Mirkovic, blamovi Nade Macure… Đio se, u jednom trenutku, uplašio kombinacije lekova i alkohola. Istovremeno, osećao se sve opuštenije. Kao što to obično biva na dobrom dejtu, slagali su se oko većine tema, a kada se nisu slagali, bili su fini jedan prema drugome i iskazivali razumevanje prema suprotstavljenim argumentima.

„Imaš lepe usne.” , niotkuda je izgovorio Branko.

Đio je pomislio kako je to lažan kompliment, i zamalo da izgovori kroz šalu i pripit: „Ma, jebi se bre.”, ali je rekao: „Hvala. Ti imaš lep…stan.”

„Ha-ha. Jebi se.”, rekao je Branko, naglo se približio i poljubio Đia. Poljubac nije trajao dugo, ali je obojici prijao.

Na spotify listi koju je pustio Branko na početku večeri, sada je išla Lollobrigida i pesma Sutra. Branko je pevušio.

„Slušaš Lollobrigidu?”, pitao je Đio iznenađeno.

„Gotivim bend. Ne mogu da kažem da ga i dalje aktivno slušam, ali mi je Ida Prester super likuša. U mojoj biseks fazi, bio sam u fazonu: „Ovakvu ženu bih oženio.” Slušao sam ih na Exit-u jedne godine.”

Điu je deo sa ženidbom zvučao previše heteronormativno. Prećutao je jer mu se Branko dopao.

„I ja je mnogo volim. Skoro je započela solo karijeru.”

„Da, znam, super je prva pesma, ali izbacivaće sigurno još bolje stvari.” , rekao je Branko.

Điu je sve postajalo lepo i tečno, kao da je progovorio, nasuprot svakodnevnici u kojoj je mucao. Poljubio je Branka. Rasklonili su jastuke sa kauča. Ležali su i ljubili su se obučeni. Niko nije započinjao ništa što bi išlo ka seksu. Možda zbog opsesije svako svojim problemom, a možda im je ovako bilo lepo.

„Super si, Đio. I sladak, mnogo.”

„I ti si.”

„’Aj’ reci mi neku svoju tajnu.”

„Ma, daaaj.”, Điu je sve ovo zvučalo patetično, ali ispod toga vrlo prijatno. Zapravo se bojao da bude ono što jeste – patetičan.

„Ha-ha, pa, šta je? Stvarno ‘oću da znam.”

Đio se uozbiljio i zapravo je želeo da kaže nešto.

„Što buljiš tako? Kaži nešto, plašiš me.” , rekao je Branko.

„U depresiji sam. Pijem antidepresiv.”

„Nemoj da zezaš, koji?”

„Seroksat.”

„Brate, majke mi moje i ja pijem Seroksat, pola doze. Evo, ako mi ne veruješ, pokazaću ti kutijicu. Uzimam ga zbog opsesivnih misli.”

„I ja, trenutno, pijem polovinu leka!”

„Ha-ha, ne zezaj?”

„Majke mi. Ovako zagrljeni smo ceo jedan Seroksat!”

„Ha-ha. Do jaja!”

„A, dobro. Proći će nas.”

„Će da prođe. Tako meni moji kažu.”

„Ha-ha, slatko. U pravu su. Će da prođe. Sve prođe.”

Đio je uživao na dejtu, ali je imao osećaj da mu se Branko sutra neće javiti. Shvatio je da je zaboravio da misli na depresiju, i za trenutak se uplašio. A onda je pomislio, prvi put stvarno, da će, možda, nekada, proći.

Branko je pomislio kako mu je lepo sa Điom, pa se setio Kronove bolesti. Smorio se za trenutak. Laknulo mu je što grli nekoga njemu tako simpatičnog. Kroz misli mu je prošao i čovek koji se izlečio sirovom ishranom. Pitao se da li je to stvarno moguće.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još