Britni Spirs, Amar Moštrokol, Milan Stanković… gde je veza?

Poslednjih dana tabloidi od još jednog života prave „mentalni rijaliti“. I nemaju nameru da stanu. Naime, nova glavna tema je to što će Milan Stanković, navodno, da se zamonaši i što ga Rada Manojlović moli da to ne čini. Naizgled, treš tema iz treš rubrika treš medija. Bojim se da je mnogo više od toga.

Milan Stanković je postao mim. 2007. godine nije bilo mimova, ali je Britni Spirs bila mim. Mnogo godina kasnije, „kad je Britni mogla kroz 2007-u mogu i ja kroz ispitni rok“ još uvek je mim. Godina „kada je Britni obrijala glavu“ legitimno je pitanje na beogradskim pab kvizovima i prati ga uvek salva smeha. Do #freebritney pokreta, Britni Spirs je bila samo mim. „Sirota mala bogatašica koja je prsla s mozgom“ ha ha ha very funny. Nije very funny. Nije uopšte funny. I tek danas možda shvatamo koliko to nije funny.

Ali ništa nismo naučili. Nismo naučili da, ma koliko duhoviti mislili da jesmo, nečije psihičko stanje i mentalni problemi nisu smešni. Niste duhoviti ako se zezate na račun nervnog sloma Britni Spirs, niti ste iole bili duhoviti zato što ste se zezali na račun Bojana Tomovića koji je odlučio da promeni veru i postane Amar Moštrokol, a onda odlučio da ipak neće biti musliman jer „nije dovoljno dobar“. To je takođe jedno legitimno pitanje na beogradskim pab kvizovima koje prati salva smeha prisutnih. Bojan Tomović pati od bipolarnog poremećaja. A bipolarni poremećaj nije duhovito pitanje za pab kvizove.

Luna Đogani je imala lomove pred kamerama, Miljana Kulić je obrijala glavu. Od njihovog mentalnog stanja napravili smo mim. Duhovite kratke video zapise koji se besomučno šeruju na mrežama. O njihovim „dijagnozama“ raspredaju neidentifikovani psihijatri iz tabloida, pa tako jedan čije ime ne znamo tvrdi da Miljana Kulić ima Aspergerov sindrom. Živimo u društvu konstantnog „mentalnog rijalitija“ u kome se produkcije rijaliti programa i gledaoci svesno poigravaju nečijim psihičkim stanjem zarad zabave. Bez nervnih slomova, plakanja i histerije – nema gledanosti i zabave.

Sličan slučaj, koji može pratiti ovaj niz, je narativ koji se kreira oko Milana Stankovića. Poznato nam je da već odavno „divlja“ na društvenim mrežama, širi antivaksersku paniku i različite teorije zavere, svađa se i vređa ljude nazivajući ih svakojakim vrlo kreativnim imenima. Nova vest je da želi da se zamonaši, demantovana doduše od strane Blica, te da je rekao svojoj bivšoj devojci Radi Manojlović da „estradom vladaju demoni“. Imamo neidentifikovane izvore i „prijatelje“ koji tvrde kako je Milan Stanković i ranije „znao da zapadne u depresiju“. Kako se samo olako gađamo tom rečju „depresija“, kao da to nije bolest koja ubija.

Ne želim da zvučim kao psihijatar iz gore pomenutog slučaja Miljane Kulić, jer stručnjak u toj oblasti nisam, ali Milan Stanković već duže vreme pokazuje sklonost ka različitim vidovima paranoja i teorija zavera. Amar Moštrokol je spas tražio u religiji, prema medijskim naslovima – Milan Stanković radi istu stvar. Šta se u njegovom životu, iza skandaloznih tvitova dešava, ne znamo i nije na nama da znamo. Naravno da nije na nama ni da nemo posmatramo kako neko ko ima veliku popularnost izbacuje toksične i opasne stavove na društvenim mrežama. To sve treba osuditi. Svaku reč i zarez i svaku masku koju stavi preko očiju jer se tako treba „sačuvati bezumlja sveta u poslednjim vremenima“. To su vrlo opasne poruke i narativi koji ubijaju. Ali ne treba nipodaštavati mogućnost postojanja nekog ozbiljnijeg problema koji se iza toga krije. Ne treba se zezati sa njegovim „traženjem mira“ i „smisla“. Možda je to što se dešava vapaj za pomoć. Možda i nije, ali ne znamo, a ako ne znamo – da li ćemo da rizikujemo i da nekog kome je možda potrebna pomoć izložimo etiketiranju i podsmehu? Reči koje izgovara su za osudu, ali ne napadajmo čoveka ako ne znamo o čemu se tu radi.

Tražiti smisao u veri, menjati religiju, zamonašiti se… sve je to potpuno u redu. Problem nastaje ako je to traženje načina da se čovek suoči sa nečim drugim. Kao što je psihološkinja Đurđa Timotijević lepo rekla: „psihički poremećaj ne nastaje jer nema sporta, pa se sportom ne može ni rešiti“. Isto je i sa religijom – ona nije stvorila problem, pa ga ne može ni izlečiti. Za to je potrebna stručna pomoć. I zato se nemojmo smejati nekome, ako ne možemo da pomognemo.

I to je ono gde je veza između ovih slučajeva. Možda su dijametralno različiti, ali naši narativi koje kreiramo oko njih su isti. I svode se na podsmeh.

Kada je Britni Spirs obrijala glavu 2007-e godine, bilo nam je smešno. Posle se ispostavilo da uopšte nije. Kada je Bojan Tomović promenio veru i tome smo se smejali – a znamo da nije smešno. Ako se Milan Stanković zamonaši, hoće li nam biti smešno?

Cover photo: Eurovision Song Contest youtube, intervju sa Milanom Stankovićem, printscreen

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još