Večeras će na sceni Reflektor Teatra biti izvedena veoma potresna i emotivno zahtevna duodrama „Gidionov čvor“, koja prati susret i sukob nastavnice i majke dečaka Gidiona dva dana nakon dečakovog samoubistva. Predstava je nastala na osnovu teksta Džone Adams, a autorke su glumice Simonida Mandić i Bojana Milanović, koje i izvode predstavu. O težini ove teme i odgovornosti da se njoj pristupi na umetnički način za Zoomer govori Bojana Milanović.
Kako je tekao proces rada na predstavi i da li ste imale neku stručnu podršku u toku tog procesa?
U procesu smo se dosta oslanjale na iskustva dece i roditelja, nastavnika u školama, pričama koje su vrlo dobro poznate javnosti, ali i neke koje smo čuli iz našeg bliskog okruženja. Nismo imale stručnu pomoć, ali su nam na igranja dolazili učenici osnovnih i srednjih škola sa nastavnicima i videli smo da predstava itekako komunicira sa njima i da to jeste problem i realna slika današnjice.
Najveće dileme u vezi adekvatne reprezentacije ove teme otvorila je predstava „13 razloga“. Da li si je gledala i da li iz ugla umetnice koja se ovom temom bavi smatraš dobrim, ili lošim prikazom? Koje bi nam kulturne i pop kulturne sadržaje preporučila za bolje razumevanje ove teme?
Ovo je vrlo opipljiva tema, vrlo bolna i potresna. Velika je odgovornost svih u ovom lancu. I mi smo imale veliku odgovornost da se upustimo u ovu temu i da nađemo razloge, motive, kako opravdati jednu i drugu stranu. Niko nije u pravu, svako je negde napravio propust i to je rezultiralo kobnim događajem. Ima mnogo sadržaja danas koji govore na tu temu, što me raduje, jer se o tome govori, ali i zabrinjava, jer je razlog samo jedan: to se dešava, ne možemo da zamislimo u kojoj meri. Moramo biti u tokovima takvih dešavanja i pomoći koliko možemo.
U najavi predstave stoji da je obavezno štivo za roditelje i nastavnike. Šta predstava nudi, a obrazovni sistem nije u mogućnosti da reši kada je u pitanju podrška deci u školama?
Predstava nudi mogućnost da i roditelji i nastavnici uvide gde greše i kolike su posledice njihovog nemara ili, u tom trenutku, nerazumevanja deteta.
Šta je ono što bi ti promenila kada je u pitanju podrška deci kroz naše institucije? Šta nedostaje, šta ne funkcioniše, a šta se treba modifikovati?
Nedostaje vreme i strpljenje za pojedinca, svako dete je individua za sebe, a čini mi se da se to zanemaruje i od strane nastavnika i od strane roditelja.
Zašto biramo da ćutimo i zašto je toliko teško pitati „kako si“?
Teško je ulaziti u neka intimna pitanja, a danas je to vrlo osetljivo i krajnje intimno pitanje. Valjda se više niko ili retko ko usuđuje da ga postavi, jer se boji odgovora i produbljivanja istog. Bojimo se tuđih, ali i svojih emocija i zato su dobro i duboko skrivene u nama.
Kakve su reakcije dece, a kakve roditelja ili nastavnika na predstavu?
Iako je tekst napisan 2013. godine u Americi, danas naša stvarnoost je ista, možda još i gora. Više to nije vest iz sveta, koja nam je strana, ona je itekako prisutna u našim životima. U skladu sa tim i deca i roditelji i nastavnici, ne kriju svoje emocije i tačke gde se pronalaze u ovoj priči.
Šta bi bila tvoja poruka onima koji će doći na predstavu?
Suočiti se sa detetom, njegovim potrebama, strahovima i željama, kakve god one bile.
Fotografije u tekstu: Privatna arhiva / Predstava „Gidionov čvor“
