Oktobar 2023. godine. Jovana, šesnaestogodišnja tinejdžerka, u sred dnevnog špica truckala se u beogradskom autobusu kojim je trebalo da stigne na zakazani pregled kod psihijatra. Nedeljama ranije imala je poteškoće u spavanju. Kapi i melatonin joj nisu pomagali, te joj je psihološkinja prepisala uput za odlazak kod psihijatra.
„Dobro je da sam krenula i pre vremena” pomislila je i užurbano uletela u ordinaciju. Iz ordinacije je izašla za 10 minuta, držeći u ruci recept na kome je pisalo „Rivotril”. U svakom drugom slučaju dobijanje i konzumiranje anksiolitika, poput „Rivotrila”, sa psihijatrijskom preporukom bila bi učestala pojava u Srbiji. Međutim, Jovanin slučaj se razlikovao.
JEDNA TAJNA, JEDAN BROJ I JEDNA ODLUKA
U jesen 2021. godine, koju je mnogima obeležio period Covid-19 pandemije, Jovani je u hladnom hodniku gimnazije prišla drugarica iz odeljenja.
„Imam nešto bitno da ti kažem“, rekla je Anastasija.
Pomerile su se sa strane od gomile ljudi koja se pored njih nalazila.
„Ja se drogiram“ šapnula je Anastasija.
Jovana se od ove rečenice naježila. Njih dve su u tom trenutku imale samo petnaest godina. Saznala je da Anastasija uzima alkazolam, lek iz grupe anksiolitika koji su kolokvijalno poznati kao lekovi za smirenje.
„Alkazolam mi pomaže sa anksioznošću i depresivnim epizodama” objasnila joj je Anastasija.
Anksiolitici su podvrsta lekova za smirenje koja se najčešće zloupotrebljava. „To su oni lekovi koji bi trebali malo da utiču na opuštanje, smirenje. Zapravo, oni deluju tako što smiruju centralni nervni sistem, a samim tim onda imamo i osećaj spokoja, mira.“ objasnila je za Zoomer farmaceutkinja koja je želela da ostane anonimna.
Kako se i sama borila sa, u tom trenutku nedijagnostikovanim, anksioznim poremećajem, Jovana je pomislila da bi i njoj mogli da budu od pomoći. Odlučila je da ih i sama nabavi, ali Anastasija je bila čvrsta u svojoj odluci da Jovanu ne poveže sa dilerkom.
„Od mene sigurno nećeš dobiti broj“, podvukla je Anastasija.
Kada je uvidela da Anastasija neće promeniti svoju odluku, Jovana je smislila drugi plan. Jedne večeri, poslala je Anastasiji poruku:
„Hej Anastasija, javljam ti se pošto imam jednog drugara koji ima česte napade panike i veoma se teško bori sa njima. Ispričala sam mu da ti imaš sličan problem i da su ti lekovi baš pomogli. Da li bi mogla da mi pošalješ onaj broj, kako bi mogao da ih nabavi?“, napisala je Jovana.
Anastasija je poverovala u Jovaninu priču i poslala joj broj dilerke.
„Naći ćemo se u centru grada gde je veliki broj ljudi“ rekla je dilerka prigušenim glasom.
„Zašto?“, začudila se Jovana i pomislila na sve filmove u kojima se nalaženje sa dilerom odvija u mračnim uličicama.
„Tu ima puno ljudi, niko neće skapirati šta radimo u tako velikoj masi.“ objasnila je dilerka.
„Dogovoreno, onda se vidimo tamo“ – zvučalo joj je logično.
Uostalom, nije ni znala kako to izgleda, ni šta treba da uradi – da li da pruži ruku, ili će dilerka samo da joj gurne lek u džep? Kako uopšte izgleda pozdrav sa osobom koja prodaje? – ove misli su je okupirale, dok je brzim korakom koračala ka centru.
Nije očekivala da će je na dogovorenom mestu sačekati devojka još mlađa od nje. Uprkos tome, ona je znala tačno šta treba da uradi. Brzim pokretom ruke predala je Jovani lek, a istim pokretom Jovana je njoj predala novac i bez ikakvog posebnog kontakta otišle su svaka na svoju stranu.
BEG OD REALNOSTI
Probala je prvo sa dve tablete. Nije dobila željeni efekat. Svaki sledeći put povećala je dozu, na tri ili četiri – po potrebi. Najčešće je u pitanju bio Rivotril, ali joj nije ni bilo bitno koji je lek u pitanju. „U tom trenutku ništa nisam znala, samo sam želela nešto za smirenje“.
Jovanu je u gimnaziji dočekala nova realnost, sa kojom se teško borila. Promene društva i okruženja i inače mogu biti vrlo stresni za adolescente, a period kovida u kojem se i odigrava Jovanina priča, posebno je bio ispraćen povećanjem osećaja anksioznosti kod mladih. Kako je za ZOOMER istakla farmaceutkinja sa kojom smo razgovarali, broj ljudi koji koristi lekove za smirenje nakon kovida povećao se za 10% i to samo kod prepisanih lekova od strane lekara.
Kao beg od svakodnevnog stresa i suočavanja sa problemima Jovana je videla lekove: „bilo mi je lakše da ne osećam ništa, nego da budem iznervirana oko škole, roditelja i svega toga“, smatrala je.
Ono što tada nije znala, jeste da je Rivotril lek koji je visoko rizičan za stvaranje zavisnosti, čak i ako se koristi u preporučenim dozama. Početna dejstva ovog leka mogu osobu naterati da ga koristi kontinuirano, što se njoj i dogodilo. O mogućim rizicima tada nije razmišljala, niti ih je istraživala.
Period od preko 3 meseca u kojem je svakodnevno konzumirala velike količine lekova u njenoj glavi obavijen je velom magle. Iz svedočenja bliskih ljudi shvatila je da se mnogih događaja u tom periodu uopšte ne seća, a i da se događalo da nije mogla tečno da razgovara ili hoda.
U školi bi često prespavala sve časove, a drugovi bi je budili samo da bi se premestila u kabinet u kom imaju sledeći čas. Niko od profesora nije primećivao Jovanine „dremke“ koje bi trajale čitavu školsku smenu. Negde ironično, najbliže u pokušaju rešavanja Jovaninog problema došao je profesor koji je iskoristio za sve ostale prilike nepristojan komentar: „Jel ti uzimaš neke opijate, pa zato spavaš?“. Na ovoj rečenici se i zaustavio.
ČOVEK SA DVE GLAVE
Jednom prilikom, Jovani je ponestalo lekova, a dilerka ih u tom trenutku nije imala. Jovana nije znala kako da dođe do lekova, ali je znala da će joj biti neophodni. Naime, sutradan je cela njena porodica odlazila na skijanje.
Onda joj je sinula ideja. Setila se kutije lorazepama koju je njena majka koristila kada im je, nekoliko dana pre toga, uginuo porodični pas. Majka je lek pozajmila od bake, a Jovana, iako se osećala loše zbog toga, iskoristila je priliku.
Na putu do skijališta, napravili su pauzu u jednom kafiću. Nije bilo gužve i odmah je ušla u, iznenađujuće smrdljiv, toalet. Iz torbice je izvadila kutiju lorazepama, leka koji do tada nikad nije probala.
Bez obzira na to, uzela je dozu na koju se navikla. Progutala je četiri tablete. Doza lorazepama koja se preporučuje je pola tablete.
Slabo se seća događaja koji usledili, doživela je neku vrstu „blackout“-a. Izašla je iz toaleta i pronašla sto za kojem su sedeli njeni roditelji. Kasnije je od mame saznala da nije mogla pravilno da drži nož i viljušku i da je u više navrata obarala stvari koje su se našle na stolu.
Epizoda se tu nije završila. Kada su stigli na planinu, otišli su da iznajme skijašku opremu. Dok je stajala u radnji prodavac je sve vreme nešto govorio.
„Šta si rekla koji broj cipela nosiš? Moram da pogledam i u magacinu šta imamo od brojeva.“
Jovana nije mogla da se skoncentriše na pitanje. Na ramenima čoveka koji se nalazio ispred nje stajale su dve glave.
Nikada joj se, do tog trenutka nije desilo da ima halucinacije.
SVE SE PRE ILI KASNIJE OTKRIJE
Kasnije, Jovanina zloupotreba lekova postala je sve učestalija. Počela je da uzima „jezive“ doze lekova. Svakodnevno se sastajala sa dilerkom kojoj je davala ogromnu količinu novca.
Jednog dana, dok se Jovana nalazila napolju sa svojim društvom iznenada ju je pozvala mama:
„Našla sam tonu lekova u tvojoj sobi, o čemu se radi? Odakle ti ovi lekovi?“.
„Ma neko mi ih je dao na žurci“, slagala je Jovana i brzo krenula kući.
Kada se vratila u svoj dom, žustro se posvađala sa svojim roditeljima. Cela situacijia bi se možda i završila na tome, da joj sutradan u rancu nisu našli novu tablu Xanax-a.
To je bio prelomni trenutak. Roditelji su je sledećeg dana odveli kod školskog psihologa, a nakon toga i kod psihijatra. Nekoliko dana bila je i hospitalizovana u Kliničkom centru.
Za to vreme njeni roditelji su saznali šta je radila i od koga je uzimala lekove. Na kraju su kontaktirali i policiju.
„DA LI IDEŠ NA LITURGIJU?“
Razgovor u policiji bio je najtraumatičnije iskustvo tokom celog perioda u kojem je bila zavisna od lekova. Verovala je da je razlog odlaska u policijsku stanicu bilo da prijavi osobu od koje je uzimala lekove, međutim, tamo su je pitali sve osim toga.
„Što čitaš ove trilere i horore?“
Tajac.
„Da li ste ti i tvoj dečko u ozbiljnoj ili dečijoj vezi?“
Tajac.
„Je l’ si ti u sekti?
Tajac. (U sebi Jovana je buktela „Jel se nalazim na času veronauke?“)
„Trebalo bi da malo posetiš crkvu i da se obrazuješ. Znaš li kada se u crkvi održava liturgija?“
Tajac.
„Da si dobijala batine, možda ne bi ispala ovakva.“
„Niste vi moj psihijatar“ – oštro je odbrusila Jovana. Nije više mogla da izdrži omalovažavanje policajaca.
Danas smatra da je razlog zbog koga su je roditelji odveli u policiju nije bio da preda ime dilerke, već samo da je zastraše.
ZAVISNOST NA RECEPT
Više od godinu dana kasnije, u oktobru 2023. godine, ispred vrata psihijatrijske ordinacije Jovana je u ruci držala recept legalno prepisanog „Rivotrila”. Prisećala se policije i restrikcija kojima je bila izložena nakon te posete. Nemogućnosti da izađe iz kuće bez konstantnih provera roditelja. Sata i sata provedenih sa psihologom.
Setila se trenutka kada je prvi put pomislila da ne želi da nesmotrenim odlukama povređuje svoje bliske ljude.
„Kako je moguće da mi je psihijatar za deset minuta prepisao ovaj lek?” pomislila je.
Ni u jednom trenutku psihijatar je nije pitao da li je ikada u životu konzumirala ovaj ili neki sličan lek.
Odlučno, Jovana je zgužvala i bacila recept.
Naslovna fotografija: Envato
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji ZOOMER realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
