Povodom međunarodnog dana mentalnog zdravlja, o uticaju aktuelne društvene krize, nesigurnosti i represije na one koji su na prvoj liniji – studente, prosvetne radnike i novinare, razgovarali smo sa porodičnim i sistemskim terapeutom u edukaciji i praktičarem rada sa traumom Andrijom Stokićem. U našem tekstu možete čitati na koji način trenutna situacija utiče na ove društvene grupe, ali da bismo dublje razumeli prirodu psiholoških faktora koji do toga dovode – razgovor sa Stokićem prenosimo u celosti.
Da li vidiš porast potražnje i potrebe za psihološkom podrškom među građanima?
Nakon celokupne situacije koja nas je sve zadesila kolektivno zbog stanja u državi, ono što se primećuje je da je zbog kolektivnog združivanja porasla potreba za individualnom podrškom, ali ukoliko se izmaknemo iz terapijskog setinga, i za javnim oglašavanjem struke povodom dešavanja unutar naše države. Verujem da je svaki studentski poduhvat zapravo i poziv za podrškom na kolektivnom nivou. Posebno studenti i oni koji to nisu, ali hrabro stoje uz iste, tragaju za načinima da „ostanu dobro“ usled svega što je prisutno. Pod tim „svega što se dešava“ mislim i na onaj eksterni aspekat koji obuhvata niz izuzetno nepravednih, nasilnih i uznemirujućih dešavanja, ali i interni, koji obuhvata sve ono što svaka osoba proživljava emotivno i mentalno bivajući svedok, aktivni učesnik i deo protesta.
Šta smatraš pod kolektivnim odgovorom, odnosno podrškom na kolektivnom nivou?
Kolektivni odgovor je zapravo potraga za bilo kojim organom, organizacijom i institucijom koja će da pomogne, počevši od pojedinca, od individualne psihoterapije do njenog dosega koji ide od pojedinca ka kolektivu. Neminovno je da je potreba za podrškom, empatijom i osnaživanjem porasla, a još više da i svako od nas iz struke, bili mlađi ili stariji, imali manji ili veći uticaj – doprinese iz svoje stručne pozicije. Istovremeno, kolektivno se destigmatizuje glasna poruka da nismo dobro i da nam nije dobro, što pojedinca podstiče da isti narativ ponese sa sobom i da dozvoli sebi da se približi onim mestima unutar sebe na kojima nije dobro. Ali ne nužno pesimistični stav, nego na onaj koji je usmeren da se ne samo pomoć traži, nego da se za nju i izbori, da se ista dobije i primi.
Koliko nas ti kolektivni procesi pokreću i individualno?
Sva kolektivna dešavanja pokreću i naše individualne teme kojih smo deo. Takav eksterni sistem postoji i unutar nas interno (intrapsihički), a svako ko sedi za ekranom kod kuće posmatrajući studente kroz ovih 11 meseci, verujem da posmatra i neki hrabriji deo sebe koji prepoznaje u njima. Zato je i dirljivo. Nekada je to upravo onaj zaboravljeni deo nas, psihički uspavan (nekada i dugogodišnje) koji biva probuđen i oživljen, čemu starije generacije izuzetno svedoče i jesu pogođeni, pomereni i duboko dirnuti. Nekima je tek ovim dešavanjima proteklih meseci zaigrala umrtvljena vera. A time smo korak dalje ka integraciji unutar ličnosti. Tako da postajemo celovitiji i neizbežno mentalno zdraviji.
Koji su načini na koje možemo sami sebi pomoći da se izborimo sa svakodnevnim stresom i pritiscima?
Vratio bih se na osnovno, a to su kontakt, odnos i zajedništvo. Kao što svako visoko uznemirujuće iskustvo ne mora nužno da ostane traumatično, ukoliko postoji do dovoljno dobar odnos u koji možemo da se vratimo, mislim da je nužno da tokom kolektivne krize budemo tu jedni za druge. Da se zaista „koristimo“ kao resurs, koji nam je dostupan, da posegnemo za razgovorom onda kada osećamo da nam je nečega previše i da ono što proživljavamo možda i prevazilazi naše trenutne kapacitete. U bespomoćnosti i dodiru sa istom, najpre nam je potreban drugi da nam pomogne da podnesemo, ukoliko već sami ne možemo, niti bi uvek trebalo da možemo. Neprobojnost naše fasade nije pokazatelj da se dobro nosimo sa onime što se dešava spolja i unutar nas, koliko god da to tako možda i izgleda, već da nam je izuzetno i još teže nego onima koji svoje suze tokom ovog perioda ne kriju, pa time dozvoljavaju sebi i da nužno dođu do stanja olakšanja i regulacije. Savet jeste u nesputanom izražavanju osećanja i podnošenju istih, uz okretanju ka odnosima u kojima će to biti bezbedno i moguće.
Ali, kako ostati dobro onda kada sve oko nas nije dobro?
Kako biti i ostati dobro, onda kada celokupan sistem nije dobro, pitanje je koje čini mi se da se svakome od nas javlja iznutra. Sasvim je validno da osećamo. Koliko je važno da prepoznamo kako smo, tako i da razumemo na koje načine se sve branimo i da li izbegavamo da i na sekund se osetimo neutešno, pesimistično, pa i apatično. Bespomoćnost je stanje koje je zasigurno postalo poznatije i bliže svima nama poslednjih meseci, zajedno i sa neustrašivošću da od pobune ne odustanemo, što je moguće onda kada makar i delić bespomoćnosti uspemo da osetimo i sa njime se zbližimo… pa je i pretvorimo u sopstvenog saveznika, umesto u neprijatelja od kojeg se branimo, uplašeni da će nas upravo on poraziti. Zapravo je suprotno, što je paradoksalno. Ukoliko se odupiremo osećanjima ona se ispolje kroz ponašajni aspekat i umesto da pokušamo da se povežemo iznutra, pa na spolja ili u kontaktu sa drugim (tako da nam odnos pomogne da zašijemo tkivo) – mi demonstriramo i odigravamo to osećanje. Postoje različite koleteralne posledice toga jer od toliko osećanja koja osećamo, ne znamo šta ćemo sa njima, niti gde da ih smestimo, osim da ih kroz mehanizam odbrane acting out odigramo. A nije baš da ništa ne možemo, ponoviću, najpre da se međusobno povežemo i da zajedno o njima mislimo. Makar to možemo. Pa u zajedničkom mišlju da se sastanemo sa onim delovima sebe koji imaju priliku da na jedan izuzetno konstruktivan način, dobiju dozvolu da postoje, a da pritom ne osećamo da smo bilo koga time povredili. Nagonski usmereni delovi nas, zdravo agresivni i oni koji su u susretu sa opasnošću spremni na odgovor nazad iz borbenog dela sebe, za koji je uslov kontakt sa sopstvenom agresivnošću. Što mesecima jesu zdravi oblici zviždanja, vikanja i marširanja koji bezopasno pokreću celokupan sistem i oživljavaju ga.
Da li misliš da smo onda sada više povezani, ili otuđeni?
Nikad nam nije delovalo da je lakše, dostupnije i brže da se povežemo, a nikada nismo bili kao društvo na globalnom nivou usamljeniji. Usamljenost je pandemija 21. veka koja u ovom trenutnom stanju ima potencijal da bude reparirana, a samim tim i svaki deo nas koji je ogledalo pandemije usamljenosti. Potreba za pripadanjem koja je svima od nas primarna jer smo socijalna bića koja imaju potrebu za drugim ljudima, dobija prostor da bude namirenija i da kroz osećaj da smo deo nečega, umirujemo užas izolovalnosti i dugotrajnog stanja u kome doživljavamo da ništa neće pomoći (jer ništa ni ne ulazi i nema kontakta sa onim spolja).
Šta je prvo što možemo da uradimo da sami sebi pomognemo?
Možda najpre kako možemo sebi da pomognemo je da izađemo na ulicu (iz samoizolacije) i napravimo makar jedan korak ka drugima, a da nam studentski poduhvat hrabro služi za inspiraciju da se, na jedan simbolički način, ne predajemo, a da u tom činu osećamo niz obeshrabrujućih osećanja, sedimo sa njima i onda kada je vreme i koračamo uz njih. Tanka linija može biti između vremena koje izdvajamo sami za sebe za samoregulaciju, osamljivanje i tihovanje i između samoizolovanja koje nas distancira od drugih. Pa je možda jedan od najvažnijih načina kako možemo da brinemo o sebi upravo kroz to što ćemo osluškivati sopstvene potrebe i ostati u kontaktu, i onom iznutra i onom spolja. Tada su vreme za sebe i samoća načini koji nas povezuju, nadopunjuju i šire naše kapacitete, a ne odvezuju i izopštavaju.
Da li misliš da je ova situacija povećala svesnost o važnosti mentalnog zdravlja među građanima?
Apsolutno da jeste i ono što je mnogim ljudima čini mi se bio preokret je to što su osetili dozvolu da počnu da dišu, manje da trpe i da mogu da se pobune. Ponovo ću spomenuti koncept internog i eksternog, ali diktatura koja se prezentuje spolja u našoj državi živi u mnogim ljudima iznutra internalizovanim normama tokom primarne i sekundarne socijalizacije. Zasigurno je da se sam koncept mentalno zdrave osobe i mentalnog zdravog pojedinca konstruiše u odnosu na funkcionalnost osobe u okviru društvenih očekivanja. Poziv na dekonstrukciju sistema i vlasti, poziv je i da se progovori na glas da se posledično razboljevamo, ukoliko sistem nije zdrav i funkcionalan. Sve učestalije je da će neko početi da misli o tome da ono što se telesno manifestuje iliti somatizuje nije isključivo i uvek vezano za biološke i fizičke uzroke simptoma. I da ideal mentalno zdrave osobe ne postoji, pogotovo u kontekstu disfunkcionalnosti o čemu više pišem na svojim društvenim mrežama. Celokupna situacija povećava svest o mentalnom robovlasništvu i svedočimo da ipak postoji nada da hrabro povratimo istinsku slobodu uprkos strahovima od konfrontacije, koji svaka osoba koja stoji i korača na blokadama zasigurno u određenoj meri oseća. Bunt koji se oseća u vazduhu je dokaz porasti svesti u društvu o tome da je previsoka cena koja se plaća za preadaptiranost na tiranišuće društvo i da svako od nas traga za sopstvenom savešću, umesto pokoravanja sistemskom vladaru (bilo unutrašnjem ili spoljašnjem). Zato je porast svesti u o tome da se stvari menjaju u svakom pojedincu iznutra, pa posledično u kolektivnoj svesti i kolektivnom nesvesnom. A na nama je da hrabro ostajemo zajedno sa svim osećanjima koja nas plaše, gradeći kapacitet za neizvesnost kojoj svedočimo, istovremeno sa poverenjem u dalju promenu, koja nastavlja dalje da se dešava i još važnije – desila se.
Naslovna fotografija: privatna arhiva
