Trans Balkan je, možemo slobodno reći revolucionaran projekat kojim si ispričao mnoge priče. Koja je, za tebe, njegova najveća važnost?
Hvala ti što to prepoznaješ, za mene je takođe „Trans Balkan“ bila jedna mala revolucija, i profesionalno, a čak i privatno. To je projekat do kog mi je do sada u karijeri najviše stalo i smatrao sam da je njegova društvena važnost ogromna. Kao što je ogromna stvar i to što je publikaciju sa fotografijama izdao jedan državni izdavač, Službeni glasnik, i to je već samo po sebi revolucionarno. Mislim da trans ljudi do tad nisu imali neku pozitivnu vidljivost. Ne mislim da je „Trans Balkan“ promenio živote trans ljudi, ali da je učinio mali korak u pravom smeru – jeste.
Koju sliku bi izdvojio i ispred koje treba da posebno stanemo kada dođemo na izložbu?
U knjizi su ispričane 103 priče, i sve su to portreti različitih ljudi, iz različitih sredina, različitih godišta, nivoa obrazovanja, koji dolaze iz različitih društvenih miljea. Zaista ne bi bilo fer da nekoga izdvajam, ali moguće reći da mi je posebno draga Brankica, zato što je ona najstarija osoba u projektu. Imala je 86 godina kada sam je upoznao.
Šta je budućnost ovog projekta, da li ćeš ga širiti ili nastaviti?
Da budem iskren, ovde sam odlučio da stanem sa bavljenjem LGBT temama na Balkanu. Između „Trans Balkana“ i „Belgrade Drag“ projekta proveo sam neke tri ili četiri godine, i sada imam potrebu da idem na neke druge stvari. Ovaj moj rad je gotov i ono što vidim kao budućnost projekta jeste njegovo širenje. Od početka sam težio da izložba obiđe Balkan i smatram da je vrednost ovog projekta da informiše naše ljude, te kao budućnost vidim njegovo širenje u manje sredine u Srbiji. Spreman sam da projekat ustupim bilo kojoj instituciji, bilo ona državna ili galerija, u manjim sredinama, tako da se priče ispričaju i tamo.
Zajedno sa ovom, već kultnom, izložbom ove godine otvaraš i izložbu koja u fokusu ima srpski dreg. Kako bi ti opisao dreg u Srbiji, u poređenju sa drugim zemljama poput Francuske gde si se takođe sa tim susreo?
Ja sam imao veliku sreću da sam upoznao te mlade i kreativne ljude na njihovom samom početku. Moj projekat je dokumentovao ako ne rođenje, onda vrlo mlado detinjstvo našeg dreg pokreta i bilo mi je čarobno da što sam tada bio sa njima. Za dreg je potrebno dosta para, a ovi mladi ljudi su se snalazili kako su umeli i to će mi uvek ostati u sećanju kao nešto zaista posebno. U ove tri godine scena je puno narasla, više je hausa, više takmičenja. Dinamičnije je. Mislim da će tek nastaviti da raste i to je divno.
Koliko je dreg važan kao subverzivan pokret jedne zajednice i ima li drega izvan zone politike, koji je performans bez političke pozadine?
Verovatno ga u zemljama gde dreg nije ništa šokantno ima van zone politike i tamo je moguće da on bude samo razonoda i zabava. U zemlji kao što je naša, mislim da dreg i treba da bude politički akt i neka vrsta bunta, u vrlo homofobičnim zemljama poput Srbije samo postojanje drega je bunt.
Da li na ovoj izložbi postoji neka slika koju bi posebno izdvojio?
Ponovo ću reći, nije fer da biram, ali mogu da izdvojim neke slike koje mnogo volim zbog toga kako su tehnički izvedene. To bi bila crvena fotografija, đavo sa rogovima jer je na njoj Karmageddonia, koja je i osnovala KayGie haus zajedno sa Golden Orbom. Njihove fotke su mi najdraže zato što su mi oni sve to omogućili i izvanredni su u svemu što rade. Izdvojio bih takođe i Stefana Subotića, koji nije deo nijedne dreg kuće, ali je remek delo, čovek koji će dospeti daleko i van dreg scene Srbije.
Manje je poznato da je ovogodišnja kuma Prajda član tvoje porodice i oboje ste istaknuti umetnici u kvir zajednici. Koliko utičete jedno na drugo i ko je kome veća inspiracija, ili podrška?
Sajsi i ja se nismo se čuli par dana pa me je iznenadila vest da je ona kuma i jako mi je drago zbog toga. Uvek sam bio i uvek ću biti jako ponosan na nju. Oboje smo vrlo svojeglavi, savetujemo se, ali svako uradi onako kako misli da treba. Imamo puno poštovanja jedno za drugo, ali nema mnogo mešanja. Samim tim što sam i ja gej muškarac, jako mi je drago da Sajsi pomaže gej zajednicu. Još davne 2011. godine radio sam prvi kvir kalendar u Srbiji koji je sadržao fotografije samih kvir ljudi, ne pevačica koje pružaju podršku. Naravno, učestvovale su i neke od njih i Sajsi je bila jedna od njih i to je bio naš prvi zajednički rad, presrećan sam što je ona nastavila da radi na tome.
Izlagao si slike prethodnih godina i mogao da svedočiš reakcijama i zajednice, ali i šire publike. Kako na tvoju umetnost, tako na prisutnost kvira u javnom prostoru generalno. Kakav je tvoj utisak kada je ova godina u pitanju i zašto su sada „strasti toliko uzavrele“?
Moje iskustvo što se tiče prethodnih godina i izlaganja na raznim mestima varira. U Beogradu je publika odreagovala fenomenalno na „Trans Balkan“, verujem da je to zato što je tako i koncipiran projekat – da nekog dirne u srce, informiše, a ne da provocira ili egzotizuje. Tako da su reakcije ka meni uvek bile relativno pozitivne.
Oko ovog Prajda je takva atmosfera zato što je naša politička scena takva da se večito manipuliše. Ja volim Srbiju, živim ovde, ali Srbija je periferija Evrope, nema političku kulturu i mislim da se lako stvari zapale i koriste da se prikrije nešto drugo. To mi je vrlo razočaravajuće jer pokazuje odsustvo političke zrelosti i kulture.
Kao nekoga ko je deo zajednice, šta je tvoja poruka svima koji se dvoume šta da rade 17. septembra?
Nažalost sam svestan da mnogi, a posebno moja generacija, nisu zainteresovani za šetnju. Svestan sam da Prajd ima istorijat kakav ima, možda i reputaciju kakvu ima, ali mislim da je u ovakvom trenutku kada su stvari došle do ove tačke do koje su došle – bitno podržati Prajd. Voleli ili ne sam Prajd, ili ljude koji ga vode, sad je vreme da se to podrži, kao što je to Sarajevo uradilo pre dve godine. Šetnja treba da bude jedna jaka politička poruka našem političkom sisemu. Ovde se više ne radi samo o gej pravima, već o slobodi i ljudskim pravima. Ja bih pozvao sve ljude, i gej i strejt, da izađu na Prajd.
