Zoomer je pokrenuo serijal UKRAINE NOW u kome ćemo svakodnevno izveštavati o situaciji u Ukrajini. Naš prvi gost bio je mladi aktivista poreklom iz Ukrajine, Aleksej Vislavski, koji uprkos pretnjama sugrađana svakodnevno organizuje akcije podrške narodu Ukrajine na trgu u Novom Sadu.
Zašto si odlučio da kreneš sa lepljenjem plakata po centru grada?
Tog jutra kada je počeo rat išao sam na posao i video sam vesti. Kako sam poreklom iz Ukrajine, osećao sam se kao da mene napadaju. U Ukrajini mi je ostao veliki broj prijatelja i još nešto malo familije.
Da li si osetio dužnost prema njima?
Osetio sam dužnost da moram da se odazovem na ulicama Novog Sada, jer se osećam kao da sam uz njih. Sinoć sam pričao sa ocem na tu temu i on mi je rekao – uzmi, odmori jedan dan. Nemoj sam na trg, neko će te isprebijati zbog toga. Na to sam odgovorio da Ukrajina ne odmara, ljudi tamo ne odmaraju nego ginu na ulicama. Isto tako u Palestini – ljudi ne odmaraju. Tamo gde se ratuje ljudi ne odmaraju. Tako da, neću ni ja odmarati dokle god se ne smiri situacija koja je trenutno u Ukrajini. Rekao sam mu da cu ići na ulicu makar sam. Jer, iako znam da ne mogu da promenim svet – nemam vremena da dozvolim da svet promeni mene, zato što svet u šta se pretvara sada – to nije ni malo lep prizor. Ne želim da ludilo koje se trenutno dešava promeni mene.
Imaš li podršku svoje okoline?
Imam dosta prijatelja koje sam zvao da dođu samnom na ulicu, svega petoro se odazvalo, jer ljudi se ili plaše da kažu nešto ili podržavaju pogrešnu stranu.
Kakve su bile reakcije šire javnosti u Novom Sadu, da li si doživeo neke neprijatne situacije jer si se odlučio na taj korak?
Prvog dana kada sam izašao sa dva druga na ulicu pojavili su se neki momci iz stranke POKS i ismevali nas. Pretili su nam da će dovesti svoju ekipu, snimali su nas i pljuvali. Drugog dana su ljudi samo prolazili i podsmevali se, cinično čitali naglas ono što piše na spomeniku. Trećeg dana se desio prvi incident.
Kakav je incident u pitanju?
Tog dana su došli prijatelji iz Ukrajine, dali su intervju za RTV i nakon toga sam otisao da popričam sa njima. Zanimalo me je kakav im je bio put, kakva je situacija tamo. Prijateljica iz Ukrajine me je pitala da li je moguće da nema više ljudi u Novom Sadu, kako je moguće da iako smo sličan narod – svi Sloveni, kako je moguće da se niko nije odazvao da podrži nedužne ljude. Moj odgovor je bio da ovde postoje tri vrste ljudi: imaš ljude koji trenutno ne veruju da postoji taj rat; imaš ljude koji su za Rusiju; imaš ljude koji se plaše bilo šta da kažu. Na to je ona imala malo burniju reakciju, tu se jedan dečko ubacio u naš razgovor i rekao „Ja sam za Rusiju, šta ćete sad po tom pitanju?!”. Ona mu je emotivnije odgovorila, nije joj bilo jasno kako neko može da bude na stranu koja uništava drugu državu. Tu je došlo do malog koškanja, na kraju nas je isprozivao da smo nacisti, da zaslužujemo da nas bombarduju i da pobiju pola Ukrajine. To su bile reakcije ovih dana.
Da li vas je to pokolebalo da nastavite sa akcijom?
Naravano da nastavljamo. Danas će doći moja porodica, ranije nisu mogli zbog obaveza, doći će i moji prijatelji. Danas će nas biti više. Nastavićemo sa akcijom, makar to trajalo tri dana, tri meseca, tri godine, svakog dana ću biti na ulici. Makar to bila uzaludna borba, ja ću biti tamo.
Cover photo: Aleksej Vislavski, privatna arhiva
