fbpx

Zoomer ocenjuje: Space Jam – A New Legacy

Pošto nam je redakcija na ispitnim rokovima i ne stižemo da svi pogledamo sve što bismo ocenjivali, i ove nedelje, kao i prošle kada je ocenjivao Paša, imamo jedan film – jednu ocenu. Ovaj put, nastavak kultnog filma svog detinjstva – „Space Jam – A New Legacy“, ocenjuje Nemanja Marinović.

Mali milenijalac se budi u meni i negoduje – NE DIRAJTE ONO ŠTO JE KULTNO!

Zaista nisam osoba koja smatra da je ono što je prvo i najbolje i da je ono što je obeležilo „naše vreme“ idealno i da ne može da se snimi bolja, unapređena verzija toga. Samo do sada još uvek niko u tome nije uspeo! Evo, navedite mi jedan primer da je nešto nastavljeno posle deset ili dvadeset godina, ili urađen rimejk i da je to valjalo. Samo jedan?

OK, možda „Vil i Grejs“, nove sezone su zaista odlične i žao mi je što je serija ponovo ugašena… ali ostalo? „Otvorena vrata“? Ni prići epizodama iz devedesetih. „Rubi“? „Charmed“? OMG, Charmed! Neću ni da se podsećam toga. Jednostavno, ne dirajte ono što je kultno!

Upravo to su uradili sa kultnim da kultnijim ne može biti animiranim filmom „Space Jam“. U tom filmu je sve kultno. Od omiljenih crtanih likova koji su obeležili odrastanje miliona dece, preko kultnog Majkla Džordana, do kultne pesme „I believe I can fly“ koja je verovatno među najpoznatijim pesmama koje su se pojavile u nekom filmu. Znali smo ga bukvalno napamet, na engleskom i na srpskom. Prepričavali smo replike, pokušavali da igramo košarku iako smo rođeni sa dve leve noge. Ja još uvek čuvam VHS (video kaseta, za sve vas koji ste rođeni u digitalno vreme), iako već dvadeset godina nemam na šta da je pustim.

A šta smo dobili u nastavku? Jedno veliko NIŠTA.

Uopšte neću ulaziti u to „ko je najveći“ – Majkl Džordan ili Lebron Džejms i da li je on dobar izbor. Obojica su legende, nije tu ništa sporno, ali sve iza toga jednostavno ne valja. Na prvom mestu, kakva je ono priča? Ako niste gledali, SPOILER ALERT. Mada, ako niste gledali do sada – ni ne morate. Ništa nećete propustiti.

Dakle, priča. Ponovo priča o porodičnim vrednostima, o tome kako je porodica na prvom mestu i kako otac mora da ima vremena za svoje dete. Super, sjajno i divno, to smo i očekivali. Ali sad imamo moderno vreme u kome mali pravi igrice bazirane na igračima, a imamo zli softver koji je živ i hoće da se osveti jer ga niko ne ceni. I dok smo u prvom delu imali ono što najviše volimo, iako je pogrešno – vrlo jasno „dobro“ i vrlo jasno „zlo“ i jasnu borbu ko se tu protiv koga bori, u drugom delu se nisu pomerili od te dihotomije dobro-zlo, kao što je Dizni više puta radio do sad i što pozdravljam, ali je cela priča prilično dosadna jer nema „neprijatelja“. Neprijatelj mu dođe neki softver, odnosno igrica protiv koje Lebron treba da se bori da ne bi svi bili usisani u digitalni svet. Šta je sad ovde dobro i zlo? Dobar pravi svet i zli digitalni? Opasnosti softvera? Jednostavno je čitava priča prilično „meeeh“. Glavna poruka filma bi, otprilike, bila da treba deci dozvoliti da se razvijaju kako žele i uvek imati vremena za decu i da je kul ako ne dele interesovanja svojih uspešnih roditelja. To su i postigli. Ono što je bilo jasno da će biti tema na početku filma, dobijeno je kao epilog na kraju i super – lepa im je poruka, ali problem je što je u međuvremenu sat i po vremena NIČEGA.

Dakle, za početak priča o „sudbonosnoj utakmici“ oca i sina je besmislen koncept. Živi softver je besmislen koncept. Utakmica je sama po sebi izuzetno dosadna i nije dinamična. Za razliku od prvog dela, gde je bila fokus priče, u drugom nismo stigli ni da se uživimo u utakmicu, niti smo imali bilo kakvo osećanje kad je završena. Kao da se nije ni desila.

Ostali košarkaši u filmu maltene i da ne postoje, a oni su u prvom delu imali važno mesto. Likovi iz crtanog filma, osim blage romanse Duška i zečice – gotovo da ne postoje. Eto, pojavili su se i to je to. Skakuću malo po terenu i ništa. „Protivnici“ nisu ni mogli da budu razvijeni, osim prema „moćima“ koje im daje igrica – jer su virtuelni. Osim Lebronove porodice, nema nijednog „živog lika“ koji će doprineti radnji filma, osim eto fore koju su napravili sa Majklom B. Džordanom koja je kao bila zabavna i to je bio jedini trenutak kad sam se zapitao – wow, dal će stvarno doći Majkl Džordan (što bi bilo mega cool!) i iole zainteresovao za film.

I još jedna stvar – animacije. OK, tehnički je film bomba, ništa sporno, ali zašto je morao da se „modernizuje“ animacija crtanih junaka koje volimo i pamtimo u onom izvornom obliku? Da budu „u skladu sa modernim tendencijama u animaciji“? Da je bar to ostalo originalno, možda bi bilo zanimljivo posmatrati film makar kao borbu protiv „starog“ i „novog“, pa ajde da kažemo da bi publika možda i imala oko čega da se podeli. Možda bi taj „duh nostalgije“ nešto doneo filmu. Ovako opet nisu dobili ništa, osim što su i crtani junaci još ružniji nego što su bili. Šala, ali i nije šala. Nije sve „moderno“ i nužno bolje, setimo se samo „Nindža kornjača“ koje su svakom novom promenom sve više upropašćavali.

I za kraj – sam kraj. Momenat u kome Lebron treba da iskopira čuvenu završnicu utakmice iz prvog dela gde Majkl Džordan postaje „crtani junak“ tj. ima mogućnost elastičnosti ruke za poslednji koš? I momenat žrtvovanja da se ne bi „zamrzla igrica“ (koji kao treba da probudi emocije kod nas jer, ju, ostaćemo bez Duška Dugouška) i to kad on stane na polje da bi dobio boost i postigao taj isti, iskopirani, poslednji pogodak za pobedu? Loše.

I na kraju, kad se sve zaokruži dođemo na isto – ne menjajte veštački ono što je već dobro. Naravno da ništa ne treba da se konzervira i naravno da i nova generacija treba da ima svoj „Space Jam“. Ali možemo naći način da ih obavestimo da postoji originalni jer on, ni za dlaku, ne zaostaje za sadašnjim animiranim filmovima. Devedesete su po pitanju kinematografije i muzike i dalje tu, slušaju se i gledaju se i nije nostalgija kada se kaže da su po mnogo čemu iznad današnje kinematografije. Što ne znači da se danas ne snimaju odlični filmovi, naprotiv, ali su to uspešni filmovi baš zato što su sadašnji filmovi za sadašnje vreme. Rimejk će retko, ili čak nikad, biti bolji od originala, iako je možda Netfliks to gotovo pa uspeo sa novom „Sabrinom“. Ali to možda može da uspe sa stvarima koje nisu toliko kultne i upečatljive. Još 50. godina da prođe, neće se snimiti „Kum“ bolji od „Kuma“. I zato prestanite da pokušavate.

Ah da, red je da na kraju bude ocena.
Ocena 5/10, a i to je poklonjeno.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Poklade, post i neke čudne metafore

Dana 28. novembra po ovem belosvetskem kalendaru počeo je Božićni post. Post koji traje četres' dana, do Božića (logično). Post je, verujem...

16 dana aktivizma: Branislav Trifunović- Politika utiče i na čist vazduh i vodu

Kao još uvek aktuelni nosilac priznanja "Pravi muškarac", koliko ti danas znači ta nagrada i da li osećaš veću odgovornost da svojim...

Klonovi klo(v)nova

Ima jedna epizoda Sunđer Boba kad on pocepa pantalone na plažu i svi mu se smeju. Onda on provali da to smešno...

Menstruacija i prokletstvo PMSa

Priču o menstruaciji započele smo pre dve nedelje, a danas je na redu tema PMS-a i tereta koji žene osećaju tokom ciklusa,...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još