Na današnji dan udala se indijanska princeza Pokahontas. Ali ne za Džona Smita, njihova ljubav je samo priča za crtani film. Ovo je prava priča o njoj.
Pokahontas jeste bila indijanska princeza iz plemena Pouhatan, a pravo ime joj je bilo Matoaka što na jeziku njenog naroda znači mala čigra. O njenom ranom detinjstvu se malo zna, već priča počinje negde kada je imala desetak godina, kada su Englezi započeli gradnju kolonije Džejmstaun na obalama Virdžinije. Jedan od ljudi uključenih u projekat je bio kapetan Džon Smit, koga su zarobili lovci iz plemena Pouhatan i odveli u sedište konfederacije – naselje Verovokomoko gde je trebalo da bude pogubljen. U poslednjem trenutku pre pogubljenja se na njegovo telo kao živi štit bacila Pokahontas te mu je tako spasila život, a njen otac je tada odlučio da ga pusti da se vrati u svoje naselje. Ova priča je poslužila kao inspiracija za priče o velikoj ljubavi indijanske princeze i engleskog kolonizatora – iako je vrlo diskutabilno da li se ovaj, zaista neverovatni, događaj zapravo i desio jer jedini zapis o tome dolazi od samog Džona Smita i prilično je nekozinstentan. Ono što zapisi potvrđuju jeste da Pokahontas i Smit jesu postali prijatelji, što je dovelo do boljih odnosa kolonije i plemena i uticalo na to da se Džejmstaun održi u teškim uslovima oskudice.
Međutim, ljubavna priča o kojoj ne govore crtani filmovi je zapravo između Pokahontas i jednog drugog kolonizatora. Naime, Pokahontas je u jednom trenutku živela u plemenu Patavomek, koji su bili vazali njenog oca. Međutim, u martu 1613. ju je poglavica Patavomeka zarobio i predao engleskim kolonistima iz Džejmstauna koji su preko nje želeli da otkupe dva Engleza zarobljena od strane njenog plemena. Njen otac je pristao da vrati Engleze, ali ne i njihovo oružje, tako da je Pokahontas odvedena u naselje Henrikus i u zarobljeništvu podučavana engleskom jeziku i hrišćanskoj nauci, a kasnije je i krštena i dobila ime Rebeka. Kada je počeo oružani sukob između kolonista i plemena, Englezi su pokušali da dogovore mir predajom Pokahontas, međutim ona je tada rekla poglavicama Pouhatana kako je uvređena time što ju je otac smatrao manje vrednom od zaplenjenog engleskog oružja i da će radije da živi među Englezima.
Ono što se zapravo desilo jeste da se za vreme boravka u Henrikusu u Pokahontas zaljubio Džon Rolf, uspešni uzgajivač duvana. Rolf je od guvernera tražio dozvolu da se oženi njom, a par je u januaru 1615. godine dobio i sina Tomasa. Kako je brak doprineo smirivanju tenzija između kolonista i domorodaca, vlasti su došle na ideju da Pokahontas iskoriste kako bi privukli nove koloniste zbog čega su ona i muž otputovali u Englesku gde su ubrzo postali velika senzacija, a odvedeni su i na dvor kralja Džejmsa Prvog. Pokahotas je trebalo da posluži kao primer da je moguće civilizovati domorodačka plemena. Tom prilikom ponovo je srela Džona Smita, za koga je verovala da je poginuo u brodolomu par godina ranije.
Sama Pokahontas umrla je 1617. godine prilikom povratka u Virdžiniju usled bolesti, a okolnosti nisu potpuno jasne. Imala je 22 godine. Uzrok njene smrti se u pop kulturi često tumači kao „slomljeno srce“, nakon što je srela Džona Smita i shvatila da je on još uvek živ, a ona rodila dete pogrešnom čoveku. Delovi legende koriste se i u Diznijevom animiranom filmu, koji je, slično svim sadržajima sa kraja prošlog veka, preuzeo narativ o beskrupuloznim doseljenicima koji su je iskoristili – iako realnost priče pokazuje mnogo kompleksnije odnose između nje i Engleza, kao i između kolonije i plemena. Ove iskrivljene strane priče danas su dominantne u pop kulturi, a nešto tačniji prikaz nudi film „Novi svet“ iz 2005. godine u kome autor Terens Malik pokušava da se drži istorijskih podataka.
Zanimljivo je da je legenda o Pokahontas u 18. i 19. veku je uz svoj romantični aspekt dobila i političke i verske konotacije. Hrišćanski fundamentalisti smatrali su da je njeno prijateljstvo s kolonistima ključno za opstanak kolonije i koristili to, kao i njen prelaz u hrišćanstvo, kako bi dokazali da se radi o „instrumentu Božije volje“ koja je belim anglosaksonskim protestanskim naseljenicima dala pravo da upravljaju severnoameričkim kontinentom. Sa druge strane, a merički nacionalisti su je, pak, smatrali svojevrsnom pramajkom američke nacije.
