Žene u Avganistanu dve i po godine nakon povratka Talibana

U avgustu 2021. godine, američka vojska je napustila Avganistan. Talibani su nakon dvadeset godina ponovo došli na vlast. Međutim, za razliku od prvog režima, ova struktura Talibana osvojila je kompletnu teritoriju Avganistana. Talibani su svoju prvu vladavinu obeležili dubokim kršenjem ljudskih prva, uz to u najvećoj meri ženskih. Njihov ponovni povratak na čelo države pratila je i zabrinutost za budući položaj žena unutar nje. S obzirom na informacije kojima raspolažemo nakon više od dve godine njihove vlasti, sa sigurnošću možemo reći da su sumnje i zabrinutost bile opravdane.

U izveštajima Ujedinjenih nacija izraz koji se koristi kako bi se opisalo trenutno stanje u Avganistanu jeste „rodni aparthejd“. Aparthejd, u ovom kontekstu, prema definiciji organizacije Malala Fund,  predstavlja činjenje nehumanih radnji koje za cilj imaju uspostavljanje institucionalizovane, sistemske opresije i dominacije nad nekom grupom ljudi. Ovaj izraz se prvobitno koristio kako bi se opisao sistem rasne segregacije i opresije u Južnoafričkoj republici u 20. veku. U slučaju Avganistana osnov opresije bio bi rod, gde muška strana uživa sva prava, a prava žena su sve manja.


ŽENE U PRETHODNOM TALIBANSKOM REŽIMU

Godine 1995. Talibani su u Avganistanu po prvi put došli na vlast. Koristeći se svojom verzijom šerijatskog zakona, uspostavili su torturu nad Avganistankama. Žene nisu imale mogućnost odlaska u školu niti studiranja. Jedinu u pratnji muškarca mogle su da se kreću izvan svoje kuće. U javnosti su morale da budu u potpunosti pokrivene, te je negde najpoznatiji simbol ovog vremena upravo burka. Burka je tradicionalna paštunska ženska odeća koja u potpunosti pokriva celo telo i lice.

Pored već navedenih pravila, žene nisu imale pristup politici. Čak im je u potpunosti bio zabranjen javni govor, te uopšte nisu imale mogućnost izražavanja sopstvenih želja i izazova sa kojima se susreću. Jedan od većih izazova bila je tražnja medicinske pomoći. Naime, kako su u zemlji vladala potpuna segregacija, to se odnosilo i na odlazak kod lekara. Žene uopšte nisu mogle da dobiju pomoć od muškog medicinskog radnika, što ih je u ogromnoj meri ograničavalo. U tom trenutku u zemlji nije postojao veliki broj žena koje su bile medicinsko osoblje, uz to dodajmo da nisu imale mogućnost školovanja.

Prema navodima Amnesty UK-a,  ljudi koji su u Kabulu živeli u prizemlju morali su da pokriju svoje prozore tako da se žene ne vide spolja. U slučaju seksualnog zlostavljanja žena bi se smatrala odgovornom. Kao nemoralnom biću, kazna bi bila kamenovanje do smrti. Dakle, žene ne samo da su bile lišene svih osnovnih prava, od prava na zdravlje, školovanje i dostojanstvo, već su bile posmatrane kao odgovorne za zločine počinjene nad njima samima. 

Ovakav odnos prema ženama opravdavali su šerijatskim zakonom. Međutim, moramo naglasiti da je u pitanju njihovo tumačenje Šerijata. Različita su tumačenja ovog zakona te je neophodno razumeti da kada god govorimo o verovanjima utemeljenim u religijskim spisima različite grupacije i denominacije neće na isti način tumačiti iste spise. Vrlo često se zapravo religijske dvosmislenosti zloupotrebljavaju i njima se opravdava tlačenje određene grupe ljudi.


Obećanje

 „Ako je međunarodna zajednica zabrinuta, neka znaju da će naše žene imati sva prava u okviru šerijata. Ali, naše žene su muslimanke i moraju da poštuju šerijatski zakon. One će raditi rame uz rame sa nama i želimo da uverimo međunarodnu zajednicu da neće biti diskriminacije“

Haibatullah Akundžada na konferenciji za novinare u Kabulu u avgustu 2021.

Navedena izjava Haibatullah Akundžada dogodila se dan nakon kolapsa na Kabulskom aerodromu, kada su hiljade ljudi pokušale da pobegnu iz zemlje. Tokom prvog čitanja ove izjave, možemo brzopleto zaključiti da Talibani nemaju nikakvu nameru da dovedu žene u podređeni položaj i oduzmu im do tada zagarantovana prava. Međutim, ključan deo ove izjave odnosi se upravo na šerijatski zakon. 

Kako smo u prethodnom segmentu videli, upravo se načinom na koji su Talibani tumačili šerijatski zakon opravdavala podređena pozicija žena u Avganistanu tokom njihove prve vladavine. Kada posmatramo ovu izjavu sa vremenskom distancom na kojoj se trenutno nalazimo, možemo reći da je možda bilo naivno poverovati njihovim rečima. Prema njihovom tumačenju šerijatskog zakona koje su zastupali 90ih godina, žena se ne školuje i žena ne može samostalno da putuje. Ukoliko se držimo zapadnih razumevanja diskriminacije, dve prethodno navedene stavke jesu izrazita diskriminacija.

Ono što trenutno znamo jeste da je kršenje ovog “obećanja” započelo istog trenutka kada su se Talibani našli u Kabulu 2021. godine. Naime, po ulasku u talibanske vojske u grad, ženama je naređeno da ostanu u svojim kućama. Ovakvu naredbu su obrazložili time što talibanski vojnici nisu navikli da žene budu u istom prostoru kao i oni. U ovom trenutku, prošlo je više od dve i po godine od talibanskog preuzimanja Avganistana, te ćemo pogledati u kojoj meri i da li su se imalo pridržavali svog obećanja, ukoliko samu izjavu možemo smatrati obećanjem.


Ograničavanje obrazovanja

Obrazovanje devojčica jača ekonomije i smanjuje nejednakost. Ona doprinosi stabilnijim, otpornijim društvima koja svim pojedincima – uključujući dečake i muškarce – daju priliku da ispune svoj potencijal.

UNICEF (Girls education)

Već je u septembru 2021. Godine devojčicama Avganistana zabranjen odlazak u srednju školu. Dok, trenutno imaju mogućnost završavanja najviše petog razreda osnovne škole. Ukoliko tu stavku uporedimo sa sistemom obrazovanja u Srbiji, to bi pretpostavljalo da Avganistanke imaju pravo školovanja od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, nakon čega se njihova obrazovna putanja završava. 

Krajem 2022. godine studentkinjama je zabranjen pristup fakultetima. Nakon ove zabrane usledili su protesti kojima su se pridružile i njihove muške kolege. Uprkos tome, prvobitna odluka nike opovrgnuta.  

Problem nemogućnosti visokog obrazovanja za Avganistanke ne pretpostavlja isključivo manjak ekonomske stabilnosti i mobilnosti, već pretpostavlja daleko gore posledice. Naime, žena u Avganistanu nema mogućnost lečenja kod muškog doktora, već isključivo može tražiti medicinsku pomoć žene. Nemogućnost visokog obrazovanja direktno utiče na osnovnu egzistenciju žena u Avganistanu.

Činjenica da mlade žene ni na kakav način ne mogu da steknu medicinsko obrazovanje dovodi do toga da postoji ograničeni broj ženskog medicinskog osoblja kome žene mogu da se obrate. U budućnosti će to predstavljati daleko veći problem. Doći će do smene generacija u kojoj ne postoji ni jedna doktorka, medicinska sestra ili babica sa formalnim visokim obrazovanjem. Ovakvo stanje direktno negativno utiče na ženino pravo na život.


Ograničavanje života

Talibani su objavili više od 80 dekreta od 2021. godine koji sistemski lišavaju žene njihovih osnovnih prava, dostojanstva i strogo kontrolišu svaki aspekt njihovog života.

Malala Fund

Poslednja mesta na kojima su žene mogle da se međusobno nalaze i socijalizuju, bili su saloni za negu lepote. Nažalost, u junu 2023. godine zabranjen je njihov rad. Posledica ovakve odluke dovela je, po navodima CNN-a, do toga da 60 000 žena ostane bez posla. Što onda pretpostavlja još 60 000 egzistencijalno ugroženijih porodica. Pored ekonomske ugroženosti, nestanak prostora u kojima žene mogu međusobno da podele svoja iskustva negativno će uticati na njihov dalji položaj u zemlji.

U situacijama gde postoji sistemska opresija nad jednom grupom, izuzetno su važna mesta na kojima članovi potlačene grupe mogu međusobno da se sastaju i saznaju da nisu sami pod opresijom, već je to deo zajedničkog iskustva. Ovakva mesta značajna su kako bi žene očuvale svoje mentalno zdravlje, a pogotovu u slučaju pokretanja borbe za promene. Strah od organizovanja i borbe za promene verovatno je i jedan od razloga zbog kojih su saloni lepote i zatvoreni. Cilj je uspostavljanje što veće kontrole nad njihovim kretanjem.

Kako je devojkama Avganistana zabranjeno bavljenje sportom, jedno od pitanja je bilo šta će se desiti sa njihovim fudbalskim reprezentativkama. One bi kao i ostale žene bile primorane da prestanu da se bave sportom. Srećom, uspele su da dobiju vizu i sve zajedno odu u Australiju u želji da nastave da se bave fudbalom. Međutim, prepreka na koju su naišle jeste da ih FIFA ne priznaje kao nacionalne predstavnice, jer nemaju podršku svoje zemlje. U isto vreme priznaju muški tim Avganistana.

Kako navode, FIFA je ranije pravila ustupke ne obazirući se na stavove određenih zemalja. Navode primer Irana gde je ženama bio zabranjen ulazak na stadione i gledanje utakmica, šta je FIFA ipak dozvolila.

Status ženskih prava postaje još teži upravo zabranom rada u nevladinim organizacijama.  Mnoge od tih organizacija bave se upravo zaštitom i povećanjem ženskih prava, prestankom njihovog rada žene ostaju bez važnih saveznica u svojoj borbi. Zbog toga, kako navodi Reliefweb, primorane su da rade u tajnosti. Pronašle su različite mehanizme rada, dogovori se vrše online, a neke organizacije su, kako bi izbegle zatvaranja, postavile muškarce na vodeće pozicije. Pitanje je međutim, u kojoj meri će u ovakvim uslovima rada uopšte biti u mogućnosti da adekvatno pomažu ženama čiji se status iz meseca u mesec sve više pogoršava.


Koje su posledice protivljenja?

U proteklih dve i po godine, mnoge žene su neprekidno izlazile na ulice kako bi iskazale svoje nezadovoljstvo talibanskim vođstvom. Mnoge od njih, i zbog mirnog protesta, bi doživele teške posledice poput „prinudnog nestanka“, pritvora za koji se ne zna koliko će trajati, a vrlo često i mučenja. Neretko se dešava da posledice protestovanja ne dožive isključivo akterke, već i njihove porodice.

Članovi porodice bivaju uhapšeni zajedno sa njima, gde se neretko radi i o deci. U drugim slučajevima, porodicama se preti oduzimanjem imovine ukoliko žene nastave da se bave aktivizmom, te mnoge žene odustaju od borbe za sopstvena prava.

Četiri borkinje za ljudska prava Parisa Azada, Neda Parwani, Zholia Parsi, and Manizha Seddiqi, uhapšene su prilikom protesta između septembra i novembra 2023. godine. Po navodima Amnesty International-a nisu imale pristup advokatima niti im je bilo dozvoljeno da im u posetu dođu članovi porodice kako bi se uverili u kakvom se stanju nalaze. Pritom, nisu bile optužene ni za jedno krivično delo.


Kuda dalje?

Nakon svega iskazanog teško je imati bilo kakve pozitivne prognoze. Jedino što možemo reći jeste da je neophodno neprekidno izveštavati o statusu žena u Avganistanu i ne zaboraviti na borbu kroz koju trenutno prolaze.

Čini se da je međunarodna zajednica, možda zbog srama nakon gubitka rata, u potpunosti ostavila žene Avganistana da se bore same za sebe. Iako mi direktno ne možemo da uradimo mnogo, važno je da ne zaboravimo njihovu stvarnost i nadamo se promeni.

Naslovna fotografija: Canva

Teodora Šulj
Teodora Šulj
Studentkinja sociologije i feministkinja, uglavnom u procesu prokrastinacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još