Danas je prvi jun i to znači da će, ako već nije, veliki broj kompanija svoje logoe ofarbati u dugine boje, da će se pojaviti kolekcije sa PRIDE motivima po buticima koji će se utrkivati koji će više biti LGBTIQ+ friendly i prodati više special edition komada garderobe – po, naravno, skupljoj ceni od te iste garderobe u „regularnim“ bojama. Neke od njih će donirati deo prihoda, a neki će samo očekivati aplauz jer su vrlo „osvešćeni“ – dok će u isto vreme puniti svoje budžete zaradom na račun svoje podrške.
Podrške koja izostaje ostatkom godine. Otprilike isto kao što imamo poznate ličnosti koji su puni podrške za LGBTIQ+ zajednicu tokom godine, čak i pevaju po Prajdovima, a onda ćute kada se onaj u Beogradu otkaže. Otprilike ovaj pinkwashing upravo tako izgleda.
Naravno da ima kompanija koje se cele godine trude da promovišu pozitivne društvene vrednosti, a još važnije – kompanija koje su stvorile radno okruženje koje je inkluzivno za LGBTIQ+ ljude. Ali su u manjini. No, glavna tema je zapravo – zašto baš u junu?
Mesec jun je izuzetno značajan za LGBTIQ+ zajednicu i bez obzira na komercijalizaciju celog meseca i pinkwashing – važno ga je obeležite. Najvažniji događaji u istoriji globalnog LGBTIQ+ pokreta desili su se u junu.
28. juna 1969. godine dogodila se čuvena Stounvolska pobuna, kada je LGBTIQ+ zajednica konačno ustala protiv policijske torture. Nije to bio protest koji su policajci obezbeđivali, već protest koji su ljudi sa margine pokrenuli upravo protiv njih, protiv godina torture, maltretiranja, hapšenja, proganjanja i zlostavljana. Prva cigla poletela je prema njima. Te godine je policija upala u objekat u kome se LGBTIQ+ zajednica okupljala i počela da ih hapsi, po već standardnoj proceduri, ali, kako su prepričali prisutni, jedna žena je prisutnima tada povikala „Zašto ne učinite nešto?!“ – i tada je krenula pobuna, tuča i odbrana bara od strane LGBTIQ+ ljudi sa margine – dreg kraljica, trans žena, femininih muškaraca, članova i članica zajednice iz rasno manjinskih grupa… upravo od strane onih članova zajednice koji su najviše bili diskriminisani (uprkos romantizovanoj predstavi u holivudskom filmu u kojoj beli gej muškarac prvi baca ciglu).
Od tog trenutka krenula je revolucija, čije su istaknute liderke bile trans žene, afroamerikanke Marsha P Johnson i Sylvia Rivera.
Parade ponosa, koje su nakon toga počele da se organizuju, i sada su najveći (komercijalni) događaji, ali po negde i pravi protesti – nastali su u znak sećanja na ovaj događaj. I još uvek su među glavnim simbolima borbe LGBTIQ+ ljudi za slobodu.
A gde smo danas?
I posle oko pedeset godina nakon prve revolucije, borba nije završena. Nigde u svetu. I zato je ovaj datum izrazito važan.
„Ma koliko god komercijalizovan i popularizovan, Mesec ponosa ostaje od suštinskog značaja za sve kvir ljude, jer označava rođenje modernog LGBT+ pokreta – kada smo mi tlačeni zbog rodnog ideniteta, izražavanja ili seksualne orijentacije krenuli da se udružujemo, solidarišemo međusobno, poništavamo diskriminatorne zakone i utičemo na donošenje onih kojima se naše postojanje i dostojanstvo priznaje„, naveli su povodom današnjeg dana aktivisti udruženja Da se zna na svom Instragram profilu, te dodali da još uvek „imaju pune ruke posla“.
„Ne smemo da zaboravimo da je ova borba u punom smislu te reči počela u maloj njujorškoj kafani, i da su je izneli najmanje privilegovani unutar naše zajednice – kvir ljudi sa društvene i ekonomske margine„, zaključuju u saopštenju.
LGBTIQ+ zajednici SREĆAN MESEC PONOSA, a na nama je kao medijima da ne zaboravimo da se o problemima ove zajednice mora pisati cele godine, a ne samo u junu i septembru.
Naslovna fotografija: Pavel Danilyuk / Pexels
