„Ako se ispostavi da si peder, prva bandera na ulici će biti tvoja“, bila je rečenica koju je Petru uputio njegov otac kada je imao šest godina. LGBTQ+ osobe tokom svog života učestalo nailaze na brojne uvrede, odbacivanje, psihičko i fizičko nasilje na osnovu svoje seksualnosti ili rodnog identiteta. Kod nekih upoznavanje sa ovim vidom maltretiranja počinje i pre nego što bi oni mogli biti svesni značenja reči koje im se zlonamerno upućuju.
U zavisnosti od države u kojoj je sprovedeno istraživanje, procenat LGBTQ+ mladih koji su doživeli nasilje tokom osnovne i srednje škole varira. Ipak, jasno je da je u pitanju globalan problem. Organizacija GLSEN, koju je osnovala grupa profesora radi stvaranja zdravijeg školskog okruženja za kvir mlade, sprovela je 2021. godine istraživanje u SAD-u. Rezultati pokazuju da je više od 70% učenika doživelo verbalno nasilje tokom školovanja. Slična situacija je i u Velikoj Britaniji. Prema istraživanju Stonewall School Report iz 2017. godine, skoro polovina gej, lezbejskih i biseksualnih učenika bila je izložena maltretiranju u školi, dok je među trans osobama taj procenat još veći.
S obzirom na to da u Srbiji nisu sprovedena slična istraživanja, ne možemo sa sigurnošću govoriti o stvarnom stanju. Ipak, možemo steći izvesnu predstavu ukoliko imamo u vidu da je i u državama u kojima su prava kvir osoba zakonski prepoznata situacija i dalje daleko od povoljne. Razlika se može primetiti i u zavisnosti od konkretnog mesta u kom je osoba odrasla. U Beogradu postoji nekolicina LGBTQ+ nevladinih organizacija, takozvanih „gay friendly“ prostora, barova i klubova, dok u ostatku Srbije to, uglavnom, nije slučaj. Zbog toga ovi mladi ljudi ne samo da se često osećaju kao da nemaju kome da se obrate za pomoć, već ni ne upoznaju ljude slične sebi do mnogo kasnije u životu.
Veliki propust je i način na koji se ove teme obrađuju, odnosno ne obrađaju, u školama kao i kako sami profesori postupaju kada se ovakvi razgovori započnu na njihovom času. Pre učitelja, nastavnika i profesora sa decom vreme provode vaspitači u vrtićima i predškolskim ustanovama. Upravo je telefonski razgovor vaspitačice sa Petrovim ocem bio razlog za njegove grube reči.
„U zabavištu kada sam se igrao sa drugaricom u jednom plastičnom zamku, vaspitačica koja je išla u osnovnu školu sa mojim tatom ga je nazvala i rekla mu kako se igram sa lutkama i da to ne smem da radim. Kada sam se vratio kući tata je doneo velikog Betmena i Spajdermena i rekao mi igraj se njima. Tada mi je zapretio. Naravno uplašio sam se jer sam imao 5-6 godina. Nisam bio svestan ni šta to znači niti ko mi se sviđa do sedmog ili osmog razreda. U osnovnoj školi se nastavilo to klasično zadirkivanje, a posle petog razreda je postalo intenzivnije“, priseća se Petar.
Petar je završio osnovnu školu u selu nadomak Kikinde. Iako je bio dete koje se druži sa svima, osećao je konstantnu dozu nelagodnosti zbog povremenih neukusnih komentara vršnjaka iz razreda. Razmišljao je o tome kako mora da pazi u koga gleda, kako izgleda, hoda, priča. Autovao se u drugoj godine srednje škole. Prvo je to rekao samo jednoj drugarici, zatim i ostatku društva. Njegovi prijatelji su prvobitno bili iznenađeni, ali su ga svakako prihvatili i podržali. Međutim, situacija sa roditeljima nije se promenila od njegovog detinjstva. Jednog dana dok mu je mama preturala po sobi, pronašla je dnevnik emocija, koji je pisao po savetu psihoterapeuta.
„To veče dok sam bio u gradu, nazvala me je i zanemarila sve ostale stvari koje sam zapisao u svesku. Nije obratila pažnju na to da li se osećam loše, da li želim da se ubijem, da li sam depresivan, anksiozan, da li se osećam nevoljeno od svojih roditelja. Jedino što joj je tada bilo bitno je to što mi se sviđaju muškarci. Sutradan dok sam se vraćao kući iz škole, znajući da me čeka razgovor, pomislio sam da će to prihvatiti. Međutim, rekla mi je: ‘Ili ćeš da budeš peder i mene neće biti ili ćeš imati mene i nećeš biti peder.’ Kada sam krenuo da studiram, prestali smo da razgovaramo“, rekao je Petar.
Slično iskustvo u detinjstvu, imao je i Nikola iz Zaječara. Kako kaže, u vrtiću su ga zvali „ženski petko“ jer se igrao sa devojčicama, a od prvog razreda, kada je pred odeljenjem izjavio da mu se dopada dečak iz razreda, krenuli su da ga nazivaju i pederom. Kako objašnjava, situacija se nakon toga samo pogoršavala.
„Kao šlag na tortu dugogodišnjem vršnjačkom nasilju koje nije bilo samo na nivou moje škole, već celog grada, bila je moja faza slušanja Džastina Bibera. Zbog nekih Fejsbuk grupa, postao sam po tome poznat. Imao sam svoje ,,obožavateljke”, ali isto tako i mnogo ljudi koji su me na internetu napadali i pretili. Takvih je najviše bilo u mom gradu, pa sam često na ulici bio provociran, gađan, pljuvan, zadirkivan, vređan, šamaran… Situacija je eskalirala na mojoj maloj maturi, na kojoj su se momci iz moje i susedne škole nekoliko dana ranije dogovarali i organizovali da me izbodu nožem. Srećom, za to se pročulo u celom gradu, alarmirana je bila škola, ali i policija koja je intervenisala tokom celog dana mature“, ispričao je Nikola.
Prvo se autovao svojoj babi za koju je znao da ima gej prijatelje, međutim, roditeljima se nije autovao svojom voljom. Neko je objavio Nikolin intiman snimak na internetu što je dovelo do toga da ostatak porodice sazna na drugi način.
„Taj snimak je imao desetine hiljada pregleda. Video ga je ceo moj mali rodni grad, moja sestra ga je poslala mojoj majci, a tati ga je pokazao njegov prijatelj. Svi smo se osetili posramljeno, pre svega, zbog sadržaja tog snimka, ali kasnije su vremenom prihvatali moju seksualnost“, navodi Nikola.
Prema GLSEN-ovoj Nacionalnoj anketi o školskom okruženju iz 2021. godine, LGBTQ+ učenice su prijavile više nivoe uznemiravanja i nasilja u školama nego njihovi muški vršnjaci. Lezbejke se mogu suočavati s jedinstvenim rizicima, zbog preplitanja homofobije i seksizma.
Kada je Kristina bila treći razred osnovne škole, primetila je kako se svima sviđao Andrija, dok je njoj Andrijana. Prema njoj se nije osećala kao prema ostalim drugaricama. Od odraslih je čula kako je to bolesno, ali nije joj bilo jasno zašto. Pre nego što se autovala, maltretirali su je jer se oblačila „kao dečak“. Na tabli u školi pisali bi „Kristina lezbejka“, a ona se nikad nije požalila nekome jer se plašila da ako kaže roditeljima šta ljudi o njoj pričaju, i oni će sami to misliti. Taj izraz joj je smetao do treće godine srednje jer, kako kaže, to je u glavi deteta pogrdno. Kada je išla u srednju školu devojka ju je poljubila na autobuskoj stanici, što je videla žena iz sela u kom je odrasla. Tako su svi u Grejaču saznali za njenu seksualnost. Majci je rekla sama, međutim, za oca je smatrala da će je isterati iz kuće ako sazna, zbog čega je cela situacija bila strašnija.
„U selu me je najviše pogađalo to što su zbog mene u školi zadirkivali mog brata i sestru. Dešavalo se i da me ljudi prate kući i pišu uvredljive i preteće poruke. S obzirom na to da sam romkinja, nisam znala da li je gore to što me vređaju po etničkoj pripadnosti ili zbog seksualnosti“, rekla je Kristina.
Sa svojom tadašnjom devojkom je svaki dan na velikom odmoru jela užinu u školi, da bi homofobični vršnjaci izmislili priču o tome kako zapravo rade nešto neprikladno. Zbog tih navoda im je direktorka zabranila da prilaze jedna drugoj u školi.
„Objasnila sam situaciju svojoj razrednoj kojoj je bilo krivo i podržala me je, ali nažalost nije mogla ništa da uradi. Nismo smele da ignorišemo zahtev direktorke i ubuduće smo se krile od ljudi i nadzornih kamera“, objasnila je Kristina.
Situacija je daleko od idealne i u glavnom gradu, te opet kao žarište maltretiranja ostaje škola. Aleksa je odrastao u Beogradu i iako navodi da kada se autovao sa 16 godina nije bio osuđivan od porodice i prijatelja, ipak je završio u situaciji gde je prekinuo redovno školovanje.
„Tri godine sam doživljavao mentalno nasilje kroz vređanje i ponižavanje u srednjoj školi, koje, da se razumemo, nisam prećutkivao. Nisam davao na sebe i uvek sam uzvraćao prozivku, neki put na istom nivou, neki put još gore. Doživljavao sam i internet nasilje putem školske Viber grupe u kojoj je moj tadašnji razredni starešina čitao sve to. Desilo se i da su mi pretili preko Tiktoka, pisali u komentarima kako ću biti prebijen, silovan i ubijen zbog toga što sam – od istih ljudi“, ispričao je Aleksa.
Prema anketi koju je organizacija „The Trevor Project“ sprovela, na više od 18000 ispitanika širom Sjedinjenih Američkih Država, 39% mladih LGBT+ osoba je ozbiljno razmatralo suicid tokom prethodne godine, a 12% je zapravo i pokušalo da se ubije. Ovo istraživanje obuhvatilo je mlade od 13 do 24 godine, ali pokazatelji nasilja i diskriminacije prisutni su i među mlađom decom. Škola, koja bi trebalo da bude prostor učenja i sigurnosti, iz iskustava naših sagovornika, pokazala se kao glavno žarište nasilja.
Naslovna fotografija: Canva
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji ZOOMER realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
