SUPERGIRLS: Jelisaveta Perišić – Rušenje nametnutih stega mi je omiljeni hobi

Na literarnom konkursu u okviru projekta „Supergirls“, jedna priča dobila je Specijalnu nagradu. Specijalnu, zbog toga što je bila duplo duža nego što je to bilo određeno propozicijama takmičenja…  Ipak, priča se odmah izdvojila, ne samo kao najobimniji, već i kao jedan od najkvalitetnijih radova, prispelih na ovaj konkurs. Pored fantastičnog pripovedačkog dara mlade autorke, s istančanim osećajem za ritam i detalj, priču karakteriše i važna tema: mentalno zdravlje devojaka i mladih žena, obrađeno na način kojim se šalje nedvosmislena podrška svima koji se bore sa depresijom, a zaziru od toga da potraže stručnu pomoć.

Ohrabrujuća, važna, na momente brutalna, ali u svom krajnjem ishodištu – beskrajno nežna, priča bez naslova osvojila je simpatije žirija. Članice žirija Marija ratković, Radmila Petrović, Minja Bogavac i koautorke predstave „Devojčice“ tako su odlučile da kontaktiraju autorku, s pitanjem može li svoju priču da skrati, za potrebe objavljivanja u zbirci poezije i proze „Supergirls: Devojke mogu sve“. Tako su upoznale JELISAVETU PERIŠIĆ (24). Takođe, tako su shvatile i da Jelisavetu Perišić, već dobro poznaje redakcija Zumera, kao i čitava ekipa kampanje „Ide glas“, u kojoj se Jelisaveta angažovala kao aktivistkinja.

Njena nagrađena priča, neposredni je povod za ovaj intervju.

Ko je Jelisaveta Perišić, kad ne piše priče? Čime se baviš u profesinalnom smislu? Koje te pojave inspirišu na aktivizam? Kako provodiš slobodno vreme?

Jelisaveta je seljačko dete, zalutalo u „veliki“ svet. Uvek istaknem da sam seljanka to je moja prva identifikacija. Inače diplomirana politikološkinja za međunarodne poslove i uskoro Master migracija. Kad ne pišem priče, pišem članke, jer radim kao novinarka. Aktivizam sam otkrila upravo zahvaljujući Centru E8 i prvi aktivistički projekat u kom sam učestvovala bio je ZOOMER CHANGES COMMUNITIES. Inspiraciju pronalazim u svakodnevnom životu, velikim problemima malih ljudi, koje niko ne sluša. Životna priča moje mame je najveća inspiracija u borbi za prava žena. Najčešće slobodno vreme provodim uz knjigu, filmove ili bindžujem neku seriju.

Šta je za tebe značio literarni konkurs u okviru projekta Supergirls, kako si čula za ovaj konkurs i kako si odlučila da se prijaviš?

Projekat Supergirls je moja prva objavljena priča. Projekat je puno više od toga, ali ovako lično i sebično je moja prilika da kažem nekoliko rečenica koje me tište. Pošto pratim Centar E8, kao i Zoomer, kao i Reflektor teatar, videla sam poziv na nekoj društvenoj mreži, verovatno instagramu. Volim da pišem i feministkinja sam, a prilika da se objavi priča o odrastanju devojčica u Srbiji se ne propušta.

Da li si svoju nagrađenu priču pisala specijalno za konkurs ili si je imala od ranije?

Priča je nastala specijalno za konkurs. Do poslednjeg trenutka sam mozgala da li da je pošaljem. Nisam verovala da će uopšte biti objavljena.

Kakvi su ti utisci sa radionica za razvoj vaših tekstova, koje su držale Radmila Petrović, Marija Ratković i Minja Bogavac? Kakav ti je utisak sa javnog nastupa, kada si – pre predstave „Devojčice“ na Sceni Reflektor teatra imala priliku da čitaš svoj nagrađeni rad?

Radmila, Marija i Minja su pre svega divne osobe. Puno su mi pomogle u izoštravanju fokusa moje priče. Radmila je staja pored mene i držala mi strah dok sam čitala priču. Njihova podrška mi je beskrajno značila. Ne volim da sam u centru pažnje, scena mi se činila ogromnom. Međutim, posle predstave mi je prišla jedna devojka iz publike i rekla da sam bila sjajna i da joj se priča jako dopala. Ako slučajno čita intervju, ja sam joj zauvek zahvalna.

Kako si počela da se baviš pisanjem i da li planiraš da svoj spisateljski i pripovedački dar razvijaš i u budućnosti?

Pisanjem sam počela da se bavim u trenutku kada sam se osetila usamljeno i pisala sam samo za sebe. Ima nešto u toj tami koju nosim u sebi. Ta tama se sviđala i mojoj profesorki u srednjoj školi i tad sam dobila ideju da bih jednoga dana mogla nešto i da objavim. Za sada su dve priče našle svoj put. Nadam se da će i ove koje stoje napisane i one koje ću napisati jednoga dana biti i objavljene.

Koje su ti knjige posebno značile tokom odrastanja, a koje knjige najradije čitaš danas?

Knjiga sa kojom je sve počelo jeste „Prohujalo sa vihorom“. Bila sam tri godine mlađa od Skarlet OHare koja na početku knjige ima 16 godina, kad sam je prvi put čitala. Svidela mi se njena borba, borba praktično deteta koje ruši pravila. Besne žene će spasiti svet. To je knjiga zbog koje sam zapravo i počela da čitam. Shvatila sam da knjige ne moraju da budu dosadne i da se ne čita samo zato što se mora. Onda su došle Džejn Ostin i sestre Bronte. Danas čitam svašta, različite žanrove, različite autore. Karmen Laforet i njen roman „Ništa“ (Nada) mi je ostavila poseban utisak. Uvek se rado vraćam klasicima.

Tvoja nagrađena priča, objavljena u zbirci „Supergirls: Devojke mogu sve“, obrađuje veoma važnu temu: značaj mentalnog zdravlja. Koliko se, po tvom mišljenju, o ovoj temi govori u javnosti? I koji je ispavan način da se bavimo ovom temom, u umetničkom i aktivističkom smislu?

Čini mi se da se sve više govori o ovoj temi, ali opet nedovoljno. Odlazak kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta treba da postane normalnost, ne izuzetak. Nažalost ljudi kod nas mnogo lakše mogu da shvate fizičke zdravstvene probleme, a psihičke targetiraju kao „on/ona je lud“. I zbog toga treba pričati i informisati javnost, kako bi se probudilo razumevanje mentalnog zdravlja i njegove važnosti. Mnogo je lakše boriti se sa bilo kojim zdravstvenim problemom kada shvatimo šta nam se dešava, kada možemo da ga opišemo. Na isti način je lakše pružiti podršku osobi ako znamo kroz šta prolazi. Iskreno „kako si“ ponekad može najviše da pomogne.

Šta bi poručila devojkama koje odrastaju u Srbiji danas? Šta da rade, čega da čuvaju, šta da neguju kao svoje vrednosti i kako da prevaziđu izazove koje im društvo nameće?

Da ne budu dobre devojčice. Jer dobra devojčica u našem društvenom sistemu mora da bude mirna, da ne brblja, da lepo sedi i lepo se ponaša, smeška se i grli ljude koje ne želi. Videh da je procena UN Women da ćemo ovim tempom rodnu ravnopravnost u Srbiji dostići tek za 59 godina. U tom slučaju ja je verovatno neću doživeti, ali planiram da uradim sve što mogu da je postignemo dosta ranije. Rušenje nametnutih stega mi je omiljeni hobi, i vidim sve više žena i devojčica koje to rade. Sloboda je vrednost iznad svih, neka budu slobodne i hrabre.

Priču Jelisavete Perišić možete pročitati u zbirci poezije i proze: „Supergirls: Devojke mogu sve“, koja je dostupna u štampanom i online izdanju, na sajtu Centra E8. Za preuzimanje zbirke, pratite ovaj link http://e8.org.rs/wp-content/uploads/2023/02/Supergirls-1WEB.pdf

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još