U novoj predstavi Reflektor teatra „Devojčice“, igra deset devojaka. One nisu profesionalne glumice, ali su priče koje na sceni pričaju njihove, lične i autentične. Zoomer ih je pozvao da se predstave. Prva se odazvala JELENA CVETKOVIĆ, studentkinja sociologije na Filozofskom fakultetu.
Čime se baviš, kad ne igraš predstavu „Devojčice“?
Studiram sociologiju tako da dosta vremena provodim nad knjigom, ali volim i da čitam nevezano za fakultet. Ukrašavam „bullet journal” i svoju sobu. Volontiram u okviru projekta „Drug student” gde provodim vreme sa decom iz doma bez roditeljskog staranja.
U predstavi pričate lične priče iz odrastanja. Zato se nameće pitanje: kakva si bila kad si bila mala? O čemu si maštala, čega si volela da se igraš, kako ti je bilo u školi, koje si predmete najviše volela?
Kao mala bila sam jako vesela, radoznala i postavljala sam puno pitanja. Najviše sam volela da se igram sa svojom starijom sestrom – ili bismo se igrale da sam ja mama, a ona i još sedam lutaka moja deca, ili smo se igrale škole i ja bih uvek bila učiteljica. Ponekad, ta dva bi se spojila i ja bih vodila svoje odeljenje i svoje osmoro dece na ekskurziju. U školi sam uvek bila prosečan đak, ni među najboljima ni među najgorima u proseku ocena. Knjige i sveske su mi bile išarane crtežima, i trebalo mi je dosta vremena da shvatim da ustvari mnogo bolje pratim na času kada nešto crtam nego kada se aktivno trudim da slušam i pišem. Volela sam školu zbog drugarica, časova engleskog i muzičkog, ali ipak bi mi najbolji deo školske godine bio pred dan škole, jer bih tada umesto časova išla na pripreme za priredbu. Uvek bih učestvovala i u dramskom i u horskom delu programa.
Kako si saznala za ovaj projekat i kako si odlučila da se prijaviš na audiciju? Čega se sećaš iz procesa selekcije? Da li si očekivala da ćeš biti primljena?
Saznala sam za ovaj projekat veoma brzo jer sam volonterka Reflektor teatra od početka ove godine. Čim sam videla koja je tema predstave odlučila sam da se prijavim, jer sam shvatila da mogu svoje tek načeto znanje o feminizmu da proširim, da usput glumim i pevam, što mi pruža veliko zadovoljstvo i da širim poruke koje mislim da su važne. Nisam baš bila ubeđena da ću biti primljena, jer sam se plašila da sam odala utisak zatvorenije i stidljivije osobe među ekipom koja je vršila selekciju, što su osobine koje obično ne idu uz potencijalnu glumicu. Zato sam se jako obradovala kada sam saznala da sam ipak primljena!
Šta si novo naučila radeći na ovoj predstavi?
Naučila sam sve i svašta- od toga šta je klirit i kako rukometašice bacaju loptu, do toga kako se razvijao feministički pokret na našim prostorima i kako umetnost može biti aktivizam.
Važan deo rada na „Devojčicama“ bila je i takozvana „Mala škola feminizma“, odnosno niz razgovora koji ste vodile sa stručnim saradnicama. Koji od ovih razgovora ti je bio posebno upečatljiv i zašto?
Iz svih razgovora sam naučila nešto novo, ali je emotivno na mene možda najveći utisak ostavio razgovor sa Jelenom Memet, direktorkom Alternativnog centra za devojke. Razgovarale smo o mirovnim protestima feministkinja, kako se takvi protesti organizuju i realizuju. Pokazala nam je i kratak film o jednoj uličnoj predstavi koja je za temu imala nasilje nad ženama i decom. Bilo mi je dirljivo da čujem i vidim kako kroz pozorište neke važne poruke mogu da dopru do publike.
Imaš li svoju ličnu poruku za devojčice koje danas odrastaju?
Pazite se da vas okolina ne ubedi da je izgled najvažnija stvar kod devojaka! Život je mnogo zabavniji ako se ne brinete stalno o tome da li ste previše pojele, da li ste savršeno izdepilirane i da li vam je frizura uredna. Čitajte što više, ne sramite se da zaplačete pred drugima i da se smejete najglasnije! Pažljivo birajte prijatelje, a kad nađete one prave, čuvajte ih!
