SUPERGIRLS: Anastasija Đorđević – Testiraj svoje limite, da bi spoznala sebe

Predstavljanjem zbirke poezije i proze mladih autorki, u izdanju Centra E8, završavaju se aktivnosti na projektu SUPERGIRLS. Redakcija Zoomera, bila je uključena u ovaj projekat, pa ste tako na našem portalu, mogli da ispratite serijale „5×5: Mala škola feminizma“, kao i najnoviji serijal „Super žene“. Pisali smo o predstavi „Devojčice“ Reflektor teatra, a sve koautorke i glumice iz ovog komada, imale su svoja predstavljanja, kroz intervjue na našem portalu. Deo projekta SUPERGIRLS  o kome smo do sada najmanje pisali, bio je literarni konkurs, za devojke iz šest gradova obuhvaćenih projektom. 

Mlade autorke, uzrasta od 16-26 godina, iz Beograda, Novog Sada, Bora, Kraljeva, Šapca i Vranja, na ovaj konkurs slale su svoje pesme i priče na teme vezane za žensko odrastanje.  Sve radove, čitao je stručni žiri, a mlade autorke su imale priliku da se uključe u radionice za razvoj svojih tekstova, i radionice javnog nastupa. Žiri u sastavu: Marija Ratković, spisateljica i teoretičarka umetnosti; Radmila Petrović, pesnikinja i koautorke predstave „Devojčice“, izabrao je najuspelije radove,  na lokalnom nivou, kao i na nivou svih šest gradova.

Prvu nagradu na konkursu osvojila je ANASTASIJA ĐORĐEVIĆ iz Vranja, autorka priče „Pismo jednoj Veri“. Priča je objavljena u zbirci „SUPERGIRLS: Devojke mogu sve“, što je ujedno i njen prvi, objavljen književni rad. S obzirom da je Anastasija studentkinja treće godine Medicinskog fakulteta u Nišu, članice žirija istakle su da u istoriji književnosti ima mnogo odličnih pisaca, koji su po zanimanju bili lekari. Vreme je za spisateljice, koje će biti i lekarke… a Anastasijina priča, između ostalog,  govori baš o tome: o različitom odrastanju tri generacije žena u jednoj porodici, od bake koja nikada nije naučila da piše, do unuke koja studira medicinu i objavljuje priče u kojima ukazuje na nepravdu i nejednak položaj žena u društvu. 

Sa Anastasijom smo razgovarali pola sata pre nego što je prvi put u ruke uzela knjigu u kojoj je objavljen njen nagrađeni rad… i pola sata pre nego što ga je prvi put javno pročitala pred publikom, u punoj sali Reflektor teatra.

Kako bi opisala svoje iskustvo učešća u literarnom konkursu i kako si odlučila da se prijaviš?

Ovo je prvi konkurs na koji sam se prijavila u svom životu. U godini kada sam se prijavila na konkurs, sebi sam dala zadatak da se trudim da što više izlazim iz svoje zone komfora. Sve što sam do sada pisala, pisala sam isključivo za sebe. Ovo je prvi put da su i drugi ljudi imali priliku da pročitaju moj rad. Samim tim, prva nagrada mi predstavlja značajnu validaciju.

Jeste li Vaš rad imali već napisan ili ste ih namenski pisali za konkurs?

Videla sam konkurs na grupi Centra E8 u trenutku kada sam bila na predavanju iz patologije. Sa tog predavanja ništa nisam zapamtila, jer sam sve vreme razmišljala o tome šta bih mogla da pišem. Na tom predavanju, pokušala sam da započnem priču, međutim, ništa što sam pisala mi se nije dopadalo. Imala sam prsten na palcu, na kojem piše: „Sećam te se“,  što je odgovor na repliku iz jednog filma. Taj prsten je posvećen mojoj baki. Igrajući se prsnetom, shvatila sam u kom smeru treba da krenem.

Tema konkursa je bila žensko odrastanje. Kako si ti odrastala? O čemu si maštala? Kakva si devojčica bila?

Odrastala sam u specifičnoj sredini i uglavnom sam bila okružena dečacima. Nekako sam bila prinuđena da odrastam sama i da samoj sebi budem zanimacija. To se manifestovalo tako što sam se od malih nogu ponašala kao starmalo dete. Moja maštanja u tom periodu su bila identična mojim maštanjima sada. Oduvek sam želela da budem lekarka. Međutim, kao detetu, to je sve bila daleka i nedostižna misao. Ali sada, kako vreme prolazi, drago mi je što uspevam da detetu u sebi, korak po korak, ispunim tu želju.

U projektu „Supergirls“ uvek smo polazili od teze da je lično – političko. Koliko je tvoj nagrađeni rad zapravo ličan?

Svoj rad sam iskrojila iz najdubljih delova svoje duše. Vera nije fiktivni lik. Ona je zaista moja baka, sve situacije koje sam opisala u priči su stvarne situacije koje je ona proživljavala. I sve životne lekcije koje je ona mene naučila, a ja ih kasnije prenela u svoj rad, jesu nešto što je mene izgrađivalo kao ličnost. Kad god bih joj se požalila na probleme koje imam u školovanju, ona mi je govorila da to poštujem, jer sve što je ona ikada želela bilo je da ide u školu. To je zaista uticalo na mene. Kad god bih pomislila da mi je teško, setila bih se da je njoj bilo mnogo teže i da ja imam prilike i šanse koje ona nikad nije imala.

U kom momentu svog odrastanja si shvatila da te privlači književnost? Koje su ti bile omiljene knjige kada si bila devojčica?

Književnost je za mene bila beg od stvarnosti u kojoj sam se susretala sa mnogim problemima, kao što je vršnjačko nasilje. Biblioteka i čitaonica su bile moj prostor gde sam bezbedna. Tako je počelo moje iskustvo sa čitanjem. Što se tiče omiljenih knjiga, ja sam kao dete imala epizode hiperfiksacije na određene knjige. Čitala sam razne knjige, ali su uvek postojale neke koje su se u ciklusima stalno ponavljale. Konkretno je to bila knjiga  „Tajne“, od Džeklin Vilson. Ta knjiga mi je bila uvod u svet stvarnog odrastanja devojčica. Pomogla mi je da shvatim da to nije idealno i da nije sve roze, već da zapravo postoji spektar problema koji se zanemaruju. Druga knjiga jeste  „Sedam profesora dalekog severa“pisca Džon Fardela. Te dve knjige su me zaista oblikovale kao dete, jer sam ih periodično čitala. I dan danas volim da probudim dete u sebi koje nekad zanemarim, upravo ovim delima.

Kakvu literaturu čitaš sada i šta je ono što te inspiriše na pisanje?

Nemam omiljeni žanr kada je književnost u pitanju. Svestrana sam osoba i volim da mešam svoje izvore inspiracije. Trenutno mi je jedan od omiljenih autora Natsume Soseki. Volim japansku književnost i njihov stil razmišljanja. Kroz njihova dela se provlači melanholija, koja delimično, i jeste deo mog rada. Takođe, volim da čitam knjige Vladana Desnice. Konkretno se radi o knjizi „Proleće Ivana Galeba“, koja je meni pomogla da usavršim svoje izražavanje i konstrukciju rečenica. Volim i modernu srpsku književnost. Izdvojila bih „Vodič kroz požare“, zbirku Ognjenke Lakićević kao jednu od omiljenih.

Na regionalnoj književnoj sceni, trenutno se događa ekspanzija novih, ženskih glasova čiji se rad može opisati i kao feministički. Da li su ti te autorke inspirativne i možeš li sebe u budućnosti da vidiš u kontekstu ove književne scene?

Meni je sve ovo i dalje novo. Iznenađena sam završetkom ovog konkursa. Kao što sam rekla ranije, ovo sam poslala kako bih izašla iz svoje zone komfora, a zapravo sam osvojila prvu nagradu, što je meni i dalje nezamislivo i čudno. Verujem da mogu biti glas uz glas sa njima. Moj život ide tom nekom strujom kojoj se nisam nadala, pa zašto da ne?

U priči pišeš o svojoj baki Veri. Zanima nas kako ste ti i baka Vera provodile vreme?

Vera je bila jako čudna žena, i to mislim na najpozitivniji mogući način. Ona je bila osoba koja je pokazivala ljubav i toplotu uglavnom indirektno, preko nekih dela i radnji koje nisu bile uobičajene. Vodila me je na polje na selu, sedele bismo, i tražila bi mi da joj pričam sve što me muči, a što ne smem da kažem svojoj mami. To je bila naša rutina. Takođe, svaku životinju za koju se ja emotivno vežem, a ne mogu da je zadržim u stanu u gradu, Vera bi zbrinula kod sebe. Htela sam da što više vremena provedem sa njom. Distanca između mog grada i sela gde je Vera živela je četrnaest kolimetara, pa kada nije imao ko da me odvede, išla sam biciklom do nje. Volela sam da provodim trenutke s njom i gubitak nje mi je jako teško pao, jer sam osetila kao da sam izgubila deo sebe.

U svojoj priči, baki Veri poručuješ da „čuva sebe sebi“. Ta rečenica je baš upečatljiva. Da li je teško sačuvati sebe sebi?

Jako je teško. Vera u tome nije uspevala i zato sam toliki fokus bacila na tu rečenicu. Vera je kroz ceo život patila, to se i manifestovalo u njenom odnosu sa mojom majkom i sa mnom. Ta rečenica je bila moja ključna molba petnaestogodišnjoj Veri da na tome radi. I iako u sama mislim da je jako teško sačuvati sebe sebi, verujem da je ipak moguće.

Šta prepoznaješ kao glavne probleme sa kojima se susreću devojčice i devojke koje danas odrastaju?

Trenutna generacija devojčica i devojaka odrasta u periodu generacijskog jaza. Uglavnom, sve od nas, dolaze iz porodica koje su funkcionisale po nekom starom načinu života. Ali svet užurbano i naglo traži nove načine razmišljanja i nova shvatanja. Ukoliko pokušamo da držimo korak sa svetom, to može da stvori konflikte u porodici. Takođe bih skrenula pažnju na jednu divnu rečenicu koju je Cher izgovorila: „Nemojte da prihvatate prvo ne, ukoliko ne možete pravo, idite iza ugla“. Dakle, ono čime se ja vodim i što bih rekla i drugim devojkama je da same moramo da krčimo svoj put, jer to niko neće učiniti umesto nas.

Šta je tvoja poruka devojkama i mladim ženama?

Što češće izlazite iz zone komfora! Slepo praćenje patrijarhata nije produktivno za odrastanje u današnjem svetu. Svaka devojčica, devojka i žena treba da testira svoje limite, jer su limit i komfor subjektivna stvar, i ako pratimo vrednosti drugih mi zapravo nikada ne spoznamo sebe.

Razgovarala: Lena Vujović

#supergirls #devojkemogusve

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još