Kriptoanalitičarka Marija Matić, nam je u serijalu „SuperŽene“ objasnila da se bitkoin ne prodaje na pijaci, a o čemu se tu zapravo radi čitajte u narednim redovima.
Imaš li uspeha u objašnjavanju (iznova i iznova) šta je to blokčejn?
Nekad da, nekad ne, zavisi od toga koliko ljudi imaju vremena, strpljenja i predznanja da čuju tako nešto. Nekad nije jednostavno razumeti, potrebna je radoznalost.
Koja ti pitanja obično postavljaju kada saznaju čime se baviš?
Obično me pitaju kad da kupe ili prodaju kriptovalute i koje da kupe ili prodaju, iako se ja zapravo ne bavim time.
Kako ljudi doživljavaju tvoj posao, a kakav je on zaista?
Pa ljudi misle da ja prodajem bitkoin na pijaci, a ja se bavim pisanjem i provodim dosta vremena čitajući, analizirajući, čitajući naučne radove. Uglavnom pišem i sastančim.
Koji su talenti, veštine i znanja potrebni za ovaj posao?
Mislim da je potrebna radoznalost, upornost i da vas ne demotivišu razni komentari po grupama zbog toga što ste žene. Ja sam u početku bila anonimna na socijalnim mrežama, čak sam imala muške avatare, što mi je sad čudno iz ove perspektive kad se prisetim. Ali mi je pomoglo da ne razmišljam o tom problemu, da li će neko da me ismeva ili da me ne shvati ozbiljno i na taj način nisam doživljavala ono što žene inače doživljavaju, samo na konto te anonimnosti. Mislim da je anonimnost sjajna stvar i može da pomogne, ali smatram i da žene treba da budu glasne, posebno kad se izbore za neke pozicije, da bi pomogle drugim ženama koje će doći iza njih.
Kako izgleda tvoj radni dan?
Uglavnom od pisanja, čitanja na kompjuteru, na telefonu. Često sam na krevetu, na kauču, radim u kafiću, nekada na plaži – to su lepi dani. Ali uglavnom čitam i pišem.
Nove tehnologije mogu se okarakterisati kao women-friendly, a poslovima sa njima i dalje dominiraju muškarci. Zašto?
Mislim da u tradicionalno muškim poslovima, kojih su se prvo muškarci dohvatili, kao što su nove tehnologije, možda je prepreka što ima previše muškaraca u tom poslu i žene ne osećaju da njihov glas može da se čuje. Što više žena ima u tom poslu, to će drugim ženama biti lakše da uđu i osećaće se komfornije. Zaista nije komforno kada si jedina žena u prostoriji i treba da nadjačaš 20 muškaraca.
Koliko ima žena u tvom poslu?
Ima ih jako malo, na lokalnom nivou ne znam nijednu, a na globalnom ima četiri ili pet žena čije mišljenje jako cenim i poštujem i volim da ih čitam.
Imaju li one neke izazove drugačije od muškaraca?
Ne znam kako je kod njih, ali što se mene tiče – moj prvi izazov je bio to što nisu puno obraćali pažnju na mene, da saslušaju moje mišljenje i nije im bilo preterano bitno. To je najveći izazov, da te čuju. I dan-danas na nekim sastancima gde raspravljamo, pre nego što nešto uradimo, desi se da kad si jedina žena na sastancima gde ima muškaraca iz celog sveta – da te jednostavno ne čuju ili ne pitaju za mišljenje. Onda je jako značajno koje taktike ćeš da iskoristiš da te uopšte čuju i kako ćeš doći do toga da te poštuju i pitaju za mišljenje. Kad dođeš do tog nivoa nekako se osećaš komfornije, ali zaista je nezgodno za ženu da dođe do tog nivoa, u bilo kom poslu gde ima mnogo muškaraca.
Koliko ljudi u Srbiji danas razume savremene tehnologije?
Tu i tamo. Mlađi razumeju više, ali mislim da ćemo svi jednog dana prestati da se bavimo pozadinom stvari ili osnovnim stvarima kao što je blokčejn tehnologija jer će to jednog dana postati neka tamo osnovna stvar kojom su se bavili neki štreberi u prošlosti, a danas je uzimamo zdravo za gotovo. Za jedno 20-30 godina pretpostavljam da ljudi neće ni slušati reč blokčejn, jer će to samo biti tehnologija na kojoj funkcionišu sve aplikacije – a time će se baviti ljudi koji imaju pređašno iskustvo, ili neki novi ljudi. Bilo bi strava za žene da sada uđu u blokčejn jer bi bile pionirke u toj oblasti i mogle da sutra imaju dragoceno znanje.
Radiš na internetu. Da li nekad saradnike/ce viđaš uživo?
Moji saradnici sui z celog svega, uglavnom iz Amerike, Kine, Australije, Hongkonga, Urugvaja, Londona… uživo se srećemo na konferencijama, ili ako imamo neko zajedničko snimanje… kao nedavno u Španiji, ili Majamiju.
A da li si nekada čula da se baviš zanimanjem koje nije pravo?
Moja ćerka prva ne razume zašto sam toliko na telefonu ili laptopu. I prijatelji misle da skrolujem nešto bezveze, a često moram da pročitam neke naučne radove dok sedim na kafi. Teško je to objasniti. Ali kad vide da zarađuješ puno, onda imaju tu svest da je taj posao stvaran.
Jesi li imala situaciju da ti neko kaže da tvoj posao nije za ženu? Kako reaguješ na te opaske?
Prvenstveno moji roditelji su ti koji su umeli da kažu da neki posao nije za ženu. Za njih je ženski posao biti učiteljica, a sve što sam ja radila u životu za njih je bilo previše rizično. U početku me je to sputavalo i možda nisam dovoljno rizikovala koliko sam bila spremna da rizikujem. Ali zrelost, iskustvo I neki poriv su me vodili tome da više rizikujem. Mislim da to najviše i sprečava devojčice da uđu u riskantije poslove – okolina koja im govori da je bolje biti učiteljica jer imaš više vremena da gajiš dete, predvidljivije je… Devojčica mora da se izbori sa svim kočnicama koje je sputavaju. Kao i preduzetnice, svi im govore da je za ženu da ne rizikuje toliko i da se bavi nečim stabilnim gde će imati dosta vremena za porodicu.
Savet za devojke koja žele da uđu u vode novih tehnologija?
Dala bi him savet da ne odustaju, da guglaju puno, da nađu neke super grupe koje će im biti polazna tačka. Guglajte svaku reč koju ne razumete jer vas može dovesti do neverovatnih interesovanja. Posebno u ovoj oblasti koja se mnogo širi i sve teže će biti da postoje svaštari kriptoanalitičari kao što sam ja, već će doći do specijalizacije. I to je jako dobro. Bilo bi dobro da uskoče sad jer nas je jako malo, a tržište veliko, kao i potražnja. A plate su ozbiljno velike. Lako je prešaltati se na neke primamljive poslove, ali i baviti se eksperimentalnim vidovima upravljanja organizacijama, pa i eksperimentalnim načinima upravljanja decentralizovanim državama. Čak i to postoji. Ili bihejrvioralna ekonomija, teorije igara… Potrebne su nam antropološkinje, sociološkinje, ekonomistkinje, žene koje se bave marketingom… U marketingu imamo posebno katastrofa situaciju jer se time bave ljudi koji ne razumeju nove socijalne mreže.
Šta misliš o podeli poslova na muške i ženske? Da li postoji neki koji bi zabranila svojoj ćerki?
Ja imam ćerku i ne bih nikad rekla da je nešto muški posao i mislim da se naše generacije i mlađi dosta razlikuju od naših roditelja i bumer generacije. To se nekako vremenom smanjuje, samo je potrebno da se izborimo za svoje mesto u firmama jer nas manje čuju tu gde smo manjina. Ili nam daju da budemo magarci koji će da odrađuju, dok će neko drugi da promišlja.
Ovaj serijal gledaće devojke i mlade žene. Mi im kažemo da mogu sve. Šta bi ti dodala na ovu poruku?
Danas žene nekako i moraju sve, ali je bitno da raspodelimo sa muškarcima šta je to sve. Ne moramo mi i da gajimo decu same, čistimo kuću same, još i da radimo i donosimo pare u kuću. Mora da se raspodeli da bi svima bilo lakše. Ženama želim da budu hrabre, da se ne boje i da dignu sebi cenu na tržištu rada. Da se ne boje da zahtevaju veću platu, kada vide muškog kolegu koji više zarađuje, a radi manje od njih – pa i po cenu otkaza. Tako ćemo zajedno da se izborimo za bolje pozicije.
