Studenti su oduvek bili pokretači promena, ali danas nose mnogo teži teret – očekuje se da sami raskopaju sistem čiji su koreni duboko usađeni. A kada dođe trenutak da neko drugi oseti posledice borbe, gde nestaje solidarnost?
Pitali smo ljude šta za njih znači biti student. Odgovori su bili: heroj, ponos, snaga, budućnost. Biti student, u ovom trenutku, takođe znači spavati na dušeku u hodniku ili učionici, hraniti se od dobre volje ljudi i šetati kilometrima zbog zahteva koji, kako se čini, nadležne institucije neće ispuniti. A kako i da ih ispune kada nadležnost, zapravo i nije u njihovim rukama. Od studenata se traži da prestanu da jedu kiflice i hodaju jer, kako se često može čuti, tako se doveka ne može. Građani koji podržavaju studentske zahteve tu su da poštuju odluke Plenuma, ali gde su kada Plenum kaže: „Treba nam vaša pomoć“?
Delovalo je kao da su prosvetari u velikom broju odlučili da stanu uz mlade ljude kojima svakodnevno drže predavanja, pak neki su sa ovog časa pobegli. Udariti ih po džepu bila je sjajna odluka, čime se raspala iluzija da postoji neutralnost. Preteći mejlovi i pozivi studentima stižu od nepoznatih osoba – onih kojima svoje lične podatke nikada nisu poverili. Ipak, to nije ništa novo s obzirom na to da se lični podaci studenata u blokadi nikad nisu širili tajno, naprotiv, dostupni su na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i medijima poznatim po svom „istraživačkom novinarstvu“.
Danas se obeležava Dan studenata Univerziteta u Beogradu u znak sećanja na ubistvo Žarka Marinovića 1936. godine na studentskom protestu. Komunistički pokret, sa snažnim uporištem na univerzitetu, predvodio je proteste protiv odluke vlade da uvede „univerzitetsku policiju“, zajedno s drugim organizacijama. Kao odgovor, tadašnja vlada je osnovala studentsko krilo Organizacije jugoslovenskih nacionalista – Organizaciju nacionalnih studenata (ORNAS). Drugog dana protesta u Beogradu došlo je do sukoba između komunista i članova ORNAS-a, pri čemu je ubijen student prava Žarko Marinović nakon uboda nožem. Aktuelna vlast nije mnogo odmakla od toga, te je ubod nožem ovog puta zadobila dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović. Ona povrede nije zadobila od zvanične organizacije u službi vlasti, ali jeste, po svemu sudeći, od pristalice njihove ideologije. Dakle, prosvetnim radnicima koji su iskazali nedvosmislenu podršku studentima, ne udara se „samo“ po džepu.
Ipak, koliko god situacija bila teška za profesore, studentkinje i studenti su prošli još gore – gazili su ih, tukli palicama i kaiševima, pretili im i javno ih targetirali, sve pod parolom „smirivanja tenzija“ i „poziva na dijalog“. Studenti su na to reagovali u skladu sa našom poznatom izrekom: „ko tebe kamenom, ti njega smesom za palačinke“, a ko ne voli palačinke sem vlasti.
Međutim, narod je opet želeo nešto više, a kad neki studenti predlože više, onda su rušioci ustavnog poretka. Na najvećem protestu koji je naša prestonica videla, studenti su na nasilje reagovali proglašenjem kraja protesta. Građani su tumarali zbunjeno, a dosta njih i besno, zbog ove odluke. U gužvi se mogla čuti rasprava i brojna pitanja, ponovo, upućena studentima. „Šta ovo znači, zovete nas ovde i odete?“ „Da li mi da ostanemo ili odemo?“ „Šta da radimo?“ Preuzmite deo tereta, pre nego što vam se studenti ne umore. Ali nisu oni umorni, oni su gladni. Ne treba im publika – treba im podrška.
Srećan vam Dan studenata!
Naslovna fotografija: Gavrilo Andrić
