Ksenofobija označava strah ili anksioznost prema strancima ili nepoznatom,
najčešće prema ljudima drugačijim od samog sebe. Na primer, rasizam se opisuje
kao oblik ksenofobije.
Uvek je teško objasniti i shvatiti zašto ljudi mrze, zato se sada protiv toga bori, svakog
minuta i svake sekunde. Izbijanjem korona virusa u Vuhanu, jasno je da su rasistički i
ksenofobični odnosi prema narodu Azije, posebno Kine, postali drastično učestaliji.
Nakon skorijeg masovnog pucanja koji se odigrao u Džordžiji, ubijeno je osam ljudi u tri
spa centra. Na društvenim mrežama širi se hešteg #StopAsianHate i #StopAAPIHate
nakon što je potvrđeno da je od 8 stradalih, 6 žena azijskog porekla.
Brojke su uvek bile upečatljive; u komforu svog toplog doma pišem o stradalima kao da
su statistički podaci nekog ekonomskog rasta – međutim, to su bili nečiji roditelji, deca i
prijatelji. Tri hiljade sedam stotina devedeset pet zločina iz mržnje prema Azijatima izvršilo
se u periodu od 19. marta 2020. do 28. februara ove godine prema podacima privatne
američke organizacije.
Uvek mora da se desi kulminacija rasizma, često ogledana u stradanju nevinih, da bi se
pokrenula inicijativa naroda i podigla svest o ovakvim zločinima. Ali, ne brinite,
osumnjičeni je beli muškarac, star dvadeset i jednu godinu. Žene je okrivio kao
provokaciju, pravdajući svoj mizoginijski fetiš. Ali, još uvek ne brinite, beli muškarac, po
profesiji policajac, zločin pravda time što je ubica ”imao veoma loš dan”.
Što se tiče Srbije, volimo da pomenemo da najmanje rasizma ima kod nas od cele lepe
nam Evrope, iako je ta vest stara više godina. Međutim, kada kažemo rasizam, najviše
pomislimo na mržnju prema afroameričkoj populaciji. Lako je ne biti rasista kada je broj
ljudi tog porekla u našoj državi ekstremno mali. Ne zaboravimo kako se naši ljudi
svakodnevno ophode prema narodu iz Azije. Svi smo upoznati sa situacijom azijske robne
kuće Temerin i njihovog facebook profila. Mi, Srbi, i alarmantne rasističke situacije
pretvaramo u komediju, jer se tako obično i suočavamo sa problemima.
Kako suzbiti rasizam? Treba da se zapitamo kakve su naše privilegije? Koliko smo često
bili u društvu ljudi ”drugačijih od nas”? Da li drugačija boja kože uopšte sme da bude
kriterijum za pravljenje razlika koje nisu samo pitanje etničkog porekla? Odnos prema
Romima, Azijcima, Albancima nije ubrajan u Harvardova istraživanja koja nas proglašavaju
”najtolerantnijim narodom”. Ali, kolektiv počinje od pojedinca, a pošto je vreme izmišljen
koncept, nikada nije kasno promeniti sebe i svoje poglede iz korena.
Za kraj, srećan Međunarodni dan eliminacije rasne diskriminacije.
Autorka teksta: Nevena Mitrašinović
