U toku je kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, a naša današnja sagovornica je udarnica, heroina, trans aktivistkinja i prva linija otpora okupacionim vojskama – Sonja Sajzor!
Šta trans ženama donosi, ili ne donosi, kampanja 16 dana aktivizma?
Pre svega, želela bih da naglasim da ja nisam predstavnica svih trans žena, a pogotovo ne svih transrodnih osoba, te ne mogu govoriti u ime cele populacije. Ja sam sam jedna osoba i mogu samo da odgovorim šta meni donosi. Mislim da se o socijalnoj, ekonomskoj i političkoj nejednakosti sa kojima se trans populacija susreće, ne govori često i svako platformiranje ovih problema je od velikog značaja.
Koliko su trans žene vidljive u aktivizmu protiv nasilja nad ženama i šta su najveće prepreke, ili neprijatelji?
Srbija ima vrlo snažnu kulturu silovanja (kulturu unutar koje je silovanje, ili bilo koji drugi oblik seksualnog zlostavljanja, društveno prihvatljivo), što se može primetiti svaki put kada neka žena javno istupi o seksualnom nasilju koje je doživela, i automatski zbog toga postane meta uvreda, podsmevanja i spekulacija na račun njene ličnosti – da iza njenih tvrdnji da je zlostavljana stoji tajna manipulativna agenda. Kao na primer kada je Branislav Lečić nakon što ga je Danijela Štejnfeld optužila za silovanje, rekao da ju je odbio jer nije želeo ozbiljnu vezu sa njom, i da ona ovo sada radi „da mu se osveti“.
Trans žene nisu vidljive u razgovoru o nasilju nad ženama, jer se pored standardnog uznemiravanja, ismevanja i demonizacije žrtve nasilja spekulacijama na njen lični karakter, dodatno suočavaju sa transfobijom koja ceo proces maltretiranja čini još intenzivnijim. Ja sam se par puta otvorila o zlostavljanju koje sam doživela, bilo to seksualno uznemiravanje na ulici, pipkanje u autobusu, seksualno uznemiravanje i mizoginija na poslu, intimno partnersko nasilje itd, međutim svaki put sam doživela cunami transfobije, maltretiranja, uvreda, pretnji i kleveta na moj lik i delo, te sam s toga prestala da govorim o nasilju koje sam doživela/doživljavam, jer mi je prosto lakše da prećutim.
Rešenje je iskorenjivanje kulture silovanja, što možemo učiniti tako što ćemo verovati žrtvama i biti solidarni sa njima, umesto da ih ismevamo, proganjamo i demonizujemo.
Ukoliko trans žena istupi i kaže da je silovana ili seksualno zlostavljana, transfobi će pokušati da je geslajtuju da se to nasilje nije desilo rečima da su „(biološke) žene ugnjetavane na osnovu toga što su ženskog pola – na osnovu svoje biološke realnosti, a ne zato što se identifikuju kao žene“, što povlači da je nasilje koje trans žena tvrdi da je doživela nekakav deo njene zaluđene imaginativne fikcije.
Sonja Sajzor
Šta je TERF i šta stoji iza toga?
„TERF“ je akronim za “trans-exclusionary radical feminism“ – izraz koji je dvehiljaditih skrojila radikalna feministkinja Viv Smythe, kako bi napravila razliku između radikalnih feminista/kinja koje u političko delovanje uključuju transrodne osobe i onih koji ih isključuju. Sama reč je dupli oksimoron, jer u isključivanju trans populacije iz društva nema ničega radikalnog – transrodne osobe se već suočavaju sa velikom količinom diskriminacije i nasilja, dok u transfobiji nema ničega feministički nastrojenog, jer je transfobija utemeljena u patrijarhatu, tj. ona je mržnja prema osobama koje odbijaju svoje polne uloge namenjene na rođenju, u svrhu produžavanja vrste.
Ja ne volim izraz „TERF“ (trans-isključujući radikalni feminizam) jer mislim da pogrešno identifikuje problem. Problem sa transfobima nije to što isključuju trans osobe iz svog aktivizma, nego to što aktivno promovišu mržnju prema trans osobama pokušavajući da učvrste stigmu da su transrodne osobe seksualni predatori opasni po žene i decu, šire nadrilekarske teorije zavere o medicinskoj tranziciji u želji da oduzmu trans osobama pravo na telesnu autonomiju da uopšte uđu u medicinsku tranziciju, kao i to što aktivno „geslajtuju“ trans osobe da se nasilje koje doživljavamo zapravo ne događa. Na primer, ukoliko trans žena istupi i kaže da je silovana ili seksualno zlostavljana, transfobi će pokušati da je geslajtuju da se to nasilje nije desilo rečima da su „(biološke) žene ugnjetavane na osnovu toga što su ženskog pola – na osnovu svoje biološke realnosti, a ne zato što se „identifikuju“ kao žene“, što povlači da je nasilje koje trans žena tvrdi da je doživela nekakav deo njene zaluđene imaginativne fikcije.
Ili često kada trans populacija na Dan sećanja na žrtve transfobije iznese podatke da je preko 350 trans osoba ubijeno svake godine, da je stepen nezaposlenosti kod trans populacije duplo veći nego kod generalne populacije, ili pak da je 19% trans žena HIV pozitivno (što je 49% više u poređenju sa generalnom populacijom), transfobi će pokušati da te statistike trivijalizuju tvrdnjama kao što je: „Muškarac obuče suknju i odjednom je najugnjetavanija manjinska grupa na svetu“.
Tako da problem sa takozvanim „trans-isključujućim radikalnim feministima/kinjama“ nije to što nas „isključuju“, nego što pokušavaju od života da nam naprave pakao, aktivno pokušavajući da nas geslajtuju da socijalne, ekonomske i političke opresije koje doživljavamo, kao i diskriminacija i nasilje sa kojima se suočavamo, zapravo ne postoje nego su deo naše zaluđene imaginativne fikcije.
Zoomer je pokrenuo istraživanje o nedostupnosti zdravstvenog sistema trans i interseks osobama u čemu si nam ti zaista mnogo pomogla. U svojim blogovima (vlogovima) govorila si o mnogim drugim izazovima i diskriminatornim praksama prema trans ženama. Međutim, maltene si jedina koja govori o klasnoj perspektivi i siromaštvu. Zašto je borba za trans prava neodvojiva od klasnog pitanja?
Zato što je trans pitanje klasno pitanje. Pitanje siromaštva i beskućništva je ključno za trans oslobođenje. No, čak i kada su organizacije i aktivisti blagonakloni trans populaciji, ideja trans oslobođenja često biva zamenjena liberalnom idejom „trans prava“. „Pravo“ znači da trans osoba može dobiti pristup prepoznavanju njene ljudskosti ukoliko ima dokumenta, državljanstvo i dovoljno novca da angažuje advokata. Na primer, ukoliko bi država trans osobama obezbedila „pravo“ na besplatnu hormonsku terapiju, to „pravo“ bi bilo beskorisno za trans ženu migrantkinju koja nema srpsko državljanstvo i čije lečenje ova država ne pokriva.
Najurgentniji problemi trans populacije su siromaštvo i beskućništvo. Ljudima trebaju topli obroci i dom u kojem mogu da spavaju i istuširaju se, jer su na ulici dosta ranjiviji/e i izloženiji/e nasilju, a pogotovo seksualnom nasilju. Međutim, ovi problemi su često obrisani od strane neoliberalnih LGBTIQ aktivista koji umesto konkretnih rešenja nude apstraktna performativna rešenja kao što su „podizanje svesti“ i „podsticanje vidljivosti“ trans populacije, što je zajednici kao takvoj kompletno beskorisno. Nijedna LGBTIQ organizacija u Srbiji ne nudi besplatne obroke, ili bezbedno prenoćište. Trans osobe se češće obraćaju organizacijama kao što je„Solidarna kuhinja“ ili starijim trans osobama iz zajednice koje mogu da ponude prenoćište na par večeri, međutim trans osobe se najčešće okreću seks radu kao jedinom preostalom vidu zaposlenja, ili životu sa partnerom (koji može biti nasilan) kojem pružaju besplatan kućni i seksualni rad u zamenu za krov nad glavom.
Nijedna LGBTIQ organizacija u Srbiji ne nudi besplatne obroke, ili bezbedno prenoćište. Trans osobe se češće obraćaju organizacijama kao što je„Solidarna kuhinja“ ili starijim trans osobama iz zajednice koje mogu da ponude prenoćište na par večeri, međutim trans osobe se najčešće okreću seks radu kao jedinom preostalom vidu zaposlenja, ili životu sa partnerom (koji može biti nasilan) kojem pružaju besplatan kućni i seksualni rad u zamenu za krov nad glavom.
Sonja Sajzor
Centar E8 je pokrenuo kampanju za uključivanje Programa Y u školske kurikulume. Program Y za cilj ima promociju rodne ravnopravnosti i zdravog načina života kod mladića i devojaka obrađivanjem nekih od društvenih konstrukcija maskuliniteta i feminiteta kao strategije za izgradnju važnih životnih veština mladića i devojaka u periodu njihovog prelaska u doba rane zrelosti. Ključne teme su rodna ravnopravnost, nenasilje, seksualno i reproduktivno zdravlje i roditeljstvo. Zašto su ove teme važne i neophodne u obrazovnom sistemu?
Mislim da se podrazumeva da što više se edukujemo o različitosti, diskiminaciji i (ne)nasilju, da smo manje skloni da diskriminišemo i budemo nasilni. Ovo je pogotovo ključno za LGBTIQ osobe, jer će ta deca jednog dana biti roditelji, ili na primer doktori i od količine tolerancije tj. netrpeljivosti prema na primer LGBTIQ osobama, zavisi da li će izbaciti dete na ulicu ako se autuje kao LGBTIQ ili diskriminisati pacijenta ukoliko saznaju da je LGBTIQ osoba.
Podrazumeva se da što više znamo o seksualnom i reproduktivnom zdravlju, da će više ljudi koristiti kontracepciju, da ćemo imati manje ljudi pozitivnih da polno prenosive bolesti, manje neželjenih trudnoća koje se završavaju abortusom, i da ćemo biti više alarmirani naznakama da patimo od neke bolesti.
Šta treba promeniti u našem obrazovnom sistemu kako bi uvažavao iskustva i potrebe trans ljudi?
Trans osobe se često suočavaju sa nasiljem u školi koje se često ne usuđuju da prijave jer, ponovo, kod nas je prisutna vrlo jaka kultura posramljivanja žrtve. Kada sam ja bila u osnovnoj i srednjoj školi i kada sam bila prebijana i maltretirana zato što sam bila „feminizirani dečak“, često sam ja bila ta koja je bila prekorena jer su nastavnici smatrali da „provociram“ i „pokušavam da skrenem pažnju na sebe“. Zbog toga je neophodna, gore pomenuta, ne samo edukacija dece na temu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, nego i senzibiluzacija učitelja/nastavnika/profesora kako bi znali kako da učeniku/ci daju adekvatnu pomoć i asistenciju da se neometano edukuje.
Cover photo: Filip Rađenović
