Slučaj Petnica: 48 pitanja na koja kao društvo moramo dati odgovor

Najvažnija vest o kojoj ovih dana čitamo jeste „slučaj Petnica”. Od kako je otvorena Pandorina kutija seksualnog nasilja u Srbiji, od kako su se žene ohrabrile da javno izađu i govore o osobama koje imenuju kao svoje zlostavljače – od Jutke, preko Mike Aleksića, do Branislava Lečića – svima je postalo jasno da ova tema više nije tabu i da o ovome više neće da se ćuti.

Slučaj „Mika Aleksić” ohrabrio je i žene koje su, u različitim generacijama, kao maloletne ili tek punoletne osobe doživele seksualno zlostavljanje, i to tamo gde šaljemo decu uvereni da su u najsigurnijim rukama – u istraživačkoj stanici Petnica. Za tekst Jovane Gligorijević u „Vremenu“ progovorilo je pet žena, a u kontaktu su sa njih dvadeset. Od kako je objavljeno, autorki teksta javilo se još šest devojaka. Iako se tekst bavi slučajevima od 2003. godine, Gligorijević je za N1 izjavila da sada ima informaciju da se najraniji slučaj dogodio već 1993. godine. Situacije su različite, generacije su različite, ali zlostavljač je svima isti.

Sve detalje slučaja mogli ste da čitate u „Vremenu” i mnogim drugim medijima, ali ono što nas zanima ovde je – gde je tu odgovornost? Ne samo uprave, već i društva, svih nas? Da li je „izvinite” dovoljno? Preživele za „Vreme“ kažu da nije. I zato umesto izvinjenja, hajde da otvorimo neka ne potpuno odgovorena pitanja i potrudimo se da kao društvo sada nešto promenimo. A pitanja je mnogo – čak 48.

Do koje „razmere“ treba da dođe slučaj da bi se reagovalo

Kako Vreme piše, Uprava Petnice priznaje da je za problem znala od 2014. godine, a za „razmere” je saznala tek 2017. godine, kada je raskinut radni odnos. Iako je S. nastavio da bude honorarno angažovan i nakon toga, kako kažu – bez kontakta sa decom. Ono što ne znamo, bar ne precizno, već možda u naznakama iz izjava, jeste sledeće:

  • Šta je bilo u međuvremenu između 2014. godine i 2017. godine?
  • Kako je moguće da se za „razmere” saznaje tri godine kasnije, a da sve to vreme osumnjičena osoba i dalje bude u kontaktu sa decom?
  • Kako se to definiše „razmera“ i koja je to linija do koje se nasilje toleriše, a gde se istražuje i reaguje?
  • Za koliko je tačno slučajeva uprava znala kada se došlo do „velikih razmera” i zašto se nije odmah reagovalo na prvi slučaj?
  • Koju su istragu sproveli nakon prvog slučaja da bi saznali stvarne „razmere“?
  • Zašto je sve do 2019. godine ta osoba i dalje angažovana?
  • Da li ponovno angažovanje znači da Uprava smatra da je osoba koja je pod njihovim krovom napijala i fotografisala nage maloletnice jeste neko ko na bilo koji način, bez obzira na stručnost (ili suicidalnost i nedostatak novca i ostalo što se navodi kao argument) zaslužuje da bude još uvek deo te Stanice? Da li time šalju poruku da je u redu sarađivati sa takvim čovekom?
  • Da li je potrebno da slučaj dobije neke velike „razmere” (kao što je na primer da progovori dvadeset devojčica za medije) pa da javnost za to sazna?
  • Zašto se ćutalo sve ove godine?
  • Zašto drugi roditelji nisu znali da decu šalju na mesto gde vreba seksualni predator? Imali su pravo na to. Da li je to zato što bi to „uništilo Petnicu“ kao što su nekim od žrtava rekli kada su prijavile nasilje?

Ovo nisu samo pitanja za upravu Petnice, već i za kompletno društvo. Kada ćemo da shvatimo da je seksualno nasilje ozbiljan društveni problem na koji se treba reagovati odmah i bez čekanja, jasno je da tu svest nismo imali 1993. ili 2003. godine, pa i 2013. godine, ali šta ćemo uraditi da se nijednoj devojčici ovo ne desi 2023. godine i kako ćemo reagovati ako se ipak desi?

Stalno slušamo – prijavite, prijavite, prijavite. Od nekih malo bezobraznijih čujemo i „šta su čekale do sad”, ali zaista, ajde da vidimo – šta su čekale do sad? Postavićemo to bezobrazno pitanje kako bi dali vrlo plastičan i jasan odgovor – nisu čekale, sprečene su da progovore. Sistemski.

Sistemski problem

Stalno slušamo – prijavite, prijavite, prijavite. Od nekih malo bezobraznijih čujemo i „šta su čekale do sad”, ali zaista, ajde da vidimo – šta su čekale do sad? Postavićemo to bezobrazno pitanje kako bi dali vrlo plastičan i jasan odgovor – nisu čekale, sprečene su da progovore, sistemski. 

Kako Vreme piše, neke su prijavile odmah – ništa se nije desilo. Neke su prijavile kasnije – ništa se nije desilo. Neke su odustale, dodatno traumirane reakcijom uprave. Kada su ove zime htele da prijave policiji – advokati kažu da je slučaj zastareo. Kada su konsultovale Autonomni ženski centar i saznale proceduru, pre svega na moguću retraumatizaciju i nemogućnost zaštite identiteta – odustale su. I to otvara jedno od ključnih pitanja – šta čini naš sistem da pomogne žrtvama da progovore?

  • Zašto postoji mogućnost da slučaj zastari kada su u pitanju mladi i maloletnici, kada je jasno da oni iz mnogih razloga – pre svega stida, straha, zavisnog položaja, traume – neće moći da prijave to tada?
  • Kako je uopšte moguće da slučaj seksualnog nasilja nad maloletnom osobom zastari i što se to podhitno zakonski ne promeni? Ako nije do sad, onda sada.
  • Zašto se ne omogući žrtvama da sakriju identitet, pre svega od javnosti?
  • Zašto se mora otići u medije da bi se išta dogodilo?
  • Kako je moguće da je proces toliko otežan, da i uz podršku organizacija koje se time bave ne može da se realizuje, a da za preživele ne bude tolika trauma?
  • Da li je „Marijin zakon“ dovoljan?

Kad osoba koja je već traumatizovana samim iskustvom koje je preživela konačno uspe da dovoljno prevaziđe tu traumu da o njoj govori, pa onda i da je prijavi – sistem je učinio sve da se to ne omogući.

Da li je suviše grubo reći da je proces tako postavljen da u startu odvrati žrtvu od prijavljivanja? Zašto se ne olakša proces za osobu koja je preživela nasilje? Kad osoba koja je već traumatizovana samim iskustvom koje je preživela konačno uspe da dovoljno prevaziđe tu traumu da o njoj govori, pa onda i da je prijavi – sistem je učinio sve da se to ne omogući. I dok se to ne promeni, ono „prijavite” je samo dodatni pritisak na žrtvu i obična floskula preko koje se odgovornost prenosi sa sistema na žrtvu. „Nije do nas, žrtve ćute“. Do nas je. I dok se to ne promeni, nemojte da vam je palo na pamet da pirate ZAŠTO NIJE PRIJAVILA.

JAVNA TAJNA

Kako Vreme piše, osoba koja je osumnjičena za ovo je bila autoritet deci, organizovala sa njima različita druženja, a bilo je i alkohola, tj. vina , što je – citiram tekst u Vremenu – „za tinejdžere i adolescente imalo dodatnu čar”. Koliko samo ovde možemo otvoriti moralnih, ali i zakonskih pitanja! Na primer:

  • Kakav, bre, alkohol maloletnicima u jednoj istraživačkoj stanici?
  • To niko nije znao? Ili se znalo, bila je javna tajna, uprava nije čula za tu javnu tajnu?
  • Ili je tamo dozvoljeno konzumiranje alkohola?
  • Ako je dozvoljeno, ZAŠTO JE DOZVOLJENO?

I to u društvu odraslih osoba, koje mogu zloupotrebiti uticaj alkohola na mlade. Jel postoje neki pravilnici, procedure? Statuti, moralna načela, kodeksi? Zdrav razum?

o kakvoj dobrovoljnosti se može raditi kad je u pitanju neko ko je autoritet, na poziciji moći? Sama postavka stvari podrazumeva nejednak odnos moći, kada je nejednak odnos moći nema „dobrovoljnosti“

Dalje, piše u Vremenu, da su svi sa kojima je ovaj list razgovarao kažu da se „znalo da S. fotografiše nage devojke”, ali da se nije znalo da „nisu sve fotografije nastale dobrovoljno”. Molim?!

  • Čekajte bre, čak i da je dobrovoljno, kako je moguće da se zna da takve fotografije postoje i toleriše se da one nastaju na mestu čiji je cilj obrazovanje dece, a ne njihovo fotografisanje?
  • O kakvoj dobrovoljnosti možemo govoriti kada su u pitanju maloletne osobe koje još uvek nisu dovoljno zrele da donose takve odluke? To pitanje zrelosti otvara jedna od žrtava sama u tekstu.
  • Čak i kad su devojke punoletne, o kakvoj dobrovoljnosti se može raditi kad je u pitanju neko ko je autoritet, na poziciji moći? Sama postavka stvari podrazumeva nejednak odnos moći, kada je nejednak odnos moći nema „dobrovoljnosti“.

Bez obzira što se ovo događalo pre više godine kada je društvo bilo manje senzibilisano na temu seksualnog nasilja, ovde se mora jasno podvući da sve i da je u pitanju dobrovoljno fotografisanje uz malo alkohola, bez ikakve prinude i seksualnog zlostavljanja – ovo je već više nego dovoljno da osoba dobije momentalni otkaz i prijavu. Osoba koja fotografiše maloletnu decu i daje im alkohol mora odmah i bez odlaganja biti sklonjena iz bilo kakvog kontakta sa maloletnim osobama. Simple as that. I samo to je bilo više nego dovoljno da se reaguje, a ne da se čekaju saznanja o ostalim užasima koje smo čitali u Vremenu.

Još se dalje navodi u tekstu da su te fotografije prikazivane na „blejama sa S”, gde su bili i rukovodioci i stručni saradnici i studenti saradnici, retko polaznici i polaznice. Jedna žrtva kaže da je želela takve fotke jer su predstavljene „umetničkim” i izgledale su sa „merom i ukusom”. Umetničke fotografije na kojima nago dete leži pokriveno čaršavom? U zamračenoj sobi sa starijom muškom osobom? I to svi znaju i niko ne vidi kao problem, sve i da ta muška osoba nikad nije ni videla, a kamoli dodirnula telo deteta?

I ne može se reći da u to vreme nismo imali svest o tome. Ako nismo imali ništa drugo – imali smo Hari Potera i Hogvorts. I tamo je Pužorog pravio okupljanja sa posebno nadarenim učenicima, ali niko nije sedeo do pet ujutru. A nećemo ni da pomislimo šta bi Dambldor uradio da je saznao da je neko napio i fotografisao Hermionu.

BILO JE VIŠE RAZLOGA, I BEZ SAZNANJA O NASILJU, DA OSOBA BUDE SKLONJENA

Jedna sagovornica govori kako su sastanci gde je S. pregledao radove počinjali kasno, oko 22h ili 23h i da je u Petnici vladalo uverenje da je „spavanje za slabiće”. Da se znalo da S. tada fotografiše polaznice. Znalo se i da ih, ako odbiju, verbalno vređa i drži u sobi satima. Da na smenu govori kako su glupe, a na smenu ih hvali. Da skratimo priču – znalo se za verbalno nasilje. Za psihološko nasilje. Prema osobi koja ima 15 godina i kojoj je Petnica sve na svetu. Hajde da postavimo još zilion pitanja.

  • Ni to nije bilo dovoljno da neko reaguje? Da se bilo šta uradi?
  • Da li to znači da je psihološko nasilje bilo prihvatljivo u Petnici?
  • Da li najveći umovi u Srbiji znaju za koncept dobrobiti maloletnika?
  • Da li znaju za pojam zdravog životnog stila i, sve i da niko u srednjoj školi taj stil ne živi kod kuće, da Petnica nije ekskurzija ili vikend sa ortacima – već naučna i obrazovna ustanova?
  • Gde je kućni red?

Čak i da ne postoji nikakva loša namera, za zdravlje deteta je neprihvatljivo da bude budno do pet ujutru! Čak i da sva deca tih godina to rade svakog vikenda, ustanova ima odgovornost da to ne pospešuje i ne neguje. Sve i da govorimo samo o tom aspektu, a da zažmurimo, a nećemo da zažmurimo, na neverovatnu informaciju da se smatralo potpuno normalnim da dete bude cele noći zatvoreno u sobi sa odraslom osobom.

I ne može se reći da u to vreme nismo imali svest o tome. Ako nismo imali ništa drugo – imali smo Hari Potera i Hogvorts. I tamo je Pužorog pravio okupljanja sa posebno nadarenim učenicima, ali niko nije sedeo do pet ujutru. A nećemo ni da pomislimo šta bi Dambldor uradio da je saznao da je neko napio i fotografisao Hermionu.

Sklonjen hard disk?

U razgovoru sa Vigorom Majićem, bivšim direktorom Petnice, Vreme postavlja pitanje šta se desilo sa fotografijama i dobija informaciju da je hard disk formatiran. Bivši direktor tvrdi da su „verovali da će na disku videti stvari koje nisu u redu i da to ne treba da postoji”. I obrisali su ga jer su mislili da tako „štite decu”. ŠTITE DECU. Hajde da i tu otvorimo par pitanja:

  • Da li se može pomisliti da bi, kada bi pogledali disk ili ga prosledili nadležnim organima, ranije saznali za pomenute „razmere”? Možda bi se saznalo i mnogo više od onoga što sada znamo?
  • Kako im nije palo na pamet da su te slike možda dokazni materijal ukoliko neka od žrtava hoće da podnese tužbu, ako ima nečega što datira iz perioda za koji još uvek slučaj ne bi zastareo?
  • Nisu pomislili da će time, iskreno želeći da zaštite decu na slikama od neprijatnosti, možda zaštititi nasilnika od krivičnog gonjenja?

Zašto nije prijavljeno policiji?

Na pitanje novinarke Vremena zašto nisu prijavili da u Petnici imaju čoveka koji pravi fotografije nagih maloletnica, direktor Nikola Božić kaže da su bili u šoku i nisu se setili toga”?

NISU SE SETILI TOGA.

Sadašnji direktor, doduše, za Vreme govori o nekim odgovorima na ova pitanja – imaju tim eksperata i ekspertkinja, ideja im je da naprave bezbedan sistem za mlade, uvode Kodeks, protokole i obuke. Pozdravljamo. Pozdravljamo i to što se sam tekst završava u pozitivnom tonu i navodi da je „velikom broju saradnika i saradnica Petnice stalo da se Stanica suoči sa prošlošću, pre nego što se okrene budućnosti“. Pozdravljamo i to izvinjenje, iako devojkama koje su preživele nasilje ono sada ne znači puno.

Sva ova pitanja nisu upućena Petnici, već svima nama – svakoj školi, svakoj ustanovi koja radi sa mladima i posebno sa maloletnim osobama. Svaka od ovih ustanova sada treba da pomisli – da li sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se ovde to ne dešava, šta (dodatno) da uradimo da saznamo da li se dešava, šta (dodatno) da uradimo da budemo sigurni da će nam se obratiti žrtve ako se to dešava i šta (dodatno) da uradimo da bismo prevenirali da se desi?

Petnica je primer, strašan primer, ali i strašna opomena da sada sistemski nešto treba da se promeni. Ne nešto, svašta. Znamo da sada imamo zakone, znamo da imamo Timove za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i znamo da postoji Pravilnik o Protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Da li je to dovoljno?

Cover photo: This is Petnica, youtube printscreen

Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još