Pompezno najavljivana serija “Porodica” uspela je da podigne buru u javnosti, ali nakon emitovanja i poslednje epizode reklo bi se da se zapravo nije dopala gotovo nikom. Oni koji, javno ili stidljivo, još uvek podržavaju lik i delo Miloševića, kritikuju je zbog, kako navode, netačnih navoda i izvrtanja istine. Sa druge strane, oni koji nisu privrženi liku i delu porodice Milošević kritikuju seriju zbog toga što je narativno promašena, ne daje nikakav uvod i kontekst zašto je do toga došlo i šta se dešavalo devedesetih godina i od bračnog para Milošević prave žrtve, sirotu baku i deku koju neko maltretira, isključuje im struju i nanosi duševni nemir.
Šta su danas, 20 godina nakon hapšenja Slobodana Miloševića, prve asocijacije na ovaj bračni par pitao sam mlade iz dve generacije – milenijalce rođene osamdesetih i početkom devedesetih godina koji imaju sećanja na ovaj period, kao i generaciju Z koja je rođena kada je Milošević već bio u Hagu.
I onima koji imaju traumu rata u sećanjima iz detinjstva, ali i onima koji su rođeni nakon toga, prva asocijacija na porodicu Milošević je upravo rat.
“Prva asocijacija na porodicu Milošević, makar meni, jesu ratovi devedesetih, inflacija i stravične posledice od strane međunarodne zajednice koje je Srbija trpela zbog vlasti i halapljivosti Miloševića”,
kaže Martin Bežinarević koji je rođen u godini kada je Srbiju zadesilo bombardovanje. Sećanja na taj period, naravno, nema, ali se trudio da o tome sazna što je više moguće.
“Dosta toga imao prilike da čujem, pročitam i sam istražim kako bih kreirao sliku tog doba i sliku samog Slobodana Miloševića čija vlast ima dosta sličnosti sa sadašnjim režimom. Jedino što pamtim iz tog perioda jeste hapšenje Slobodana Miloševića koje vidim kao početak jednog demokratskog perioda Srbije koji se, nažalost, na tome i zaustavio”
Generacija Z danas je stara isto koliko njihovi roditelji petog oktobra
Marta Jovanović i Aleksandar Pašalić su rođeni su posle petog oktobra, ali dele istu prvu asocijaciju – rat i demonstracije.
“Moja prva asocijacija su ratovi. Otac mi je učestvovao u sukobima u Hrvatskoj, kao i na Kosovu, gde je i ranjen”
podelio je svoju priču Aleksandar, koji je sliku o Slobodanu Miloševiću stekao na osnovu priča svog oca. Na isti način sliku je stekla i Marta.
“Moja prva asocijacija je Mira Marković, ne zbog Mimi Mercedez, već zato što je mojim roditeljima predavala marksizam na PMF-u”,
kaže Marta i dodaje da je sliku o ovoj porodici stekla na osnovu priča svog oca koji je učestvovao u demonstracijama.
Demonstracije i šolja “otpor” koju njena mama i dalje čuva prva su asocijacija i njihovoj vršnjakinji Mili Todorović.
“Sećanja direktno nemam jer sam rođena u septembru 2001. godine, mesecima nakon što je Sloba uhapšen, ali i mama i tata su mi pričali o protestima protiv njegovog režima i inflaciji devedesetih. Sliku o njima i tadašnjim dešavanjima izgradila sam na osnovu priča svojih roditelja koji su tih devedesetih bili par godina stariji nego što sam ja sad. Pokazivali su mi i neke snimke sa protesta koje imamo u kućnoj videoteci”, kaže Mila i dodaje da je jedno od živih sećanja koje su joj roditelji preneli i trauma bombardovanja.
“Znam da se mama uvek žali na vazduhoplovne vežbe jer je podsećaju na zvuke bombardera i prizivaju sećanje na taj period 1999. godine”
Naš mladi novinar Jovan Kalem rodom je iz Požarevca i seća se da se u detinjstvu ponosio time što je iz istog grada kao i bivši predsednik Jugoslavije. Bilo je potrebno dosta vremena i istraživanja relevantnih istorijskih izvora da bi se oslobodio utiska koji je imao na osnovu priča koje je čuo u porodici i neposrednoj okolini.
“Sliku o porodici Milošević izgradio sam na osnovu pronađenih masovnih grobnica, porudžbina da neke ljude „pojede mrak“, etničkih čišćenja, koruptivnih radnji… Izgradio sam je na osnovu pozdanih izvora i proverenih istorijskih činjenica koje sam dobijao od ljudi koji se bave ovim temama”, objašnjava Jovan i dodaje da su njemu i njemu prva asocijacija na porodicu Milošević rat i kriminal devedesetih.
“Oni koji su devedesete iskusili u potpunosti prepričavali su mi ta vremena kao „najusranija u njihovim životima“, jer su finansijski jedva sklapali kraj sa krajem. Sećam se da je u osnovnoj školi nastavnica biologije započela story time baš temom devedesetih, navodeći kako su se mladi peli na vrh zgrada za vreme bombardovanja sa majicama na kojima su mete. Rekla je i da smo baš neverovatan i lud narod. Tako da mi je i jedna od asocijacija na porodicu Milošević rat”
Osim na osnovu priča roditelja i istraživanja ove teme, mlade na temu porodice Milošević edukuje i – Mimi Mercedez koja je snimila pesmu o Miri Marković. “Što se tiče Mire Marković, pesma Mimi Mercedez me je trigerovala da saznam više o tome ko je bila “predsednica Gudroslavije””, kaže Jovan. Oni malo stariji, iz generacije milenijalaca, više pamte stihove Riblje Čorbe “Ali ko to tamo peva – leva, leva, leva, leva! Do haosa i rasula sve nas vodi Baba Jula”, takođe posvećene Miri Marković.
Milenijalci imaju živa sećanja na ratne traume
Generacija milenijalaca ima još uvek sveža sećanja na ovaj period i čvrsto definisane stavove o Miloševićima, ali isto kao i mlađoj generaciji prva asocijacija su negativne stvari – ratovi, inflacija, prazni rafovi, redovi…
Ivan Ilić je rođen sredinom osamdesetih godina i uspomene na detinjstvo devedesetih godina izuzetno su žive i jake.
“Prva asocijacija na Miloševiće? Propaganda i teranje ljudi u rat, vojna policija koja u 2 ili 3 sata posle ponoći dolazi i odvodi muškarce na ratište. Masovno napuštanje zemlje. Neviđena inflacija. Prodavnice u kojima se nalaze samo rafovi i prašak za pecivo za one koji imaju sreću da nalete na njega, a pitanje je da li kod kuće imaju brašno. Redovi za sve. Šverc benzina. Zastavini radnici koji prodaju mesečne karte za prevoz, a na posao idu peške”,
evocira svoja sećanja Ivan. Prema njegovom mišljenju, ova porodica ostavila je duboke posledice na naše društvo od kojih se još uvek nismo oporavili.
“Jedno uređeno društvo je potpuno dehumanizovano zahvaljujući bračnom paru Milošević – Marković. SPS i njihovi partneri JUL i SRS su doveli do potpunog poniženja društva. Naterali su ljude da se biju oko vekne hleba, naterali su ih da ubijaju prve komšije. Naterali su ljude da postanu šverceri i dileri deviza. A sa druge strane gradi se srpski Diznilend – “Bambilend”, dok Marko Milošević zavodi red testerama i pištoljima u Požarevcu. Sa jedne strane sreća koju vidimo u novogodišnjim pesmicama na Pinku i ZAM-u, dok besni građanski rat u Bosni i traje opsada Sarajeva. Srbi za Srbe – izbeglicama iz kolone koja je dolazila iz Hrvatske su prodavali vodu, hranu i sokove”
Slične uspomene na devedesete gaji i Tamara Mihajlović koja je takođe bila dete devedesetih godina. “Prve asocijacije su mi rat, inflacija, bombardovanje, i iz nekog razloga Rusija”, kaže Tamara i dodaje da joj je cvet u kosi Mire Marković jedno od živih sećanja. “Sećam se i kalendara sa njihovim likom koji su moji baka i deka imali u kući, petog oktobra, Haga…”, dodaje Tamara i podvlači da je ovo, prema njenom mišljenju, bio “katastrofalan period za Jugoslaviju”.
Romantizovana predstava koja od zločinaca pravi žrtve
I jedna i druga generacija slažu se da je serija u potpunosti omašila poentu. Smatraju da nema dobru narativnu strukturu i da su Slobodana Miloševića i njegovu suprugu prikazali kao žrtve, bez ikakvog konteksta i objašnjenja kako je došlo do događaja o kojima serija govori.
Ivan smatra da gledajući ovakvu seriju mladi koji nisu doživeli to vreme neće moći da razumeju šta je prethodilo hapšenju.
“Serija prikazuje iskrivljenu SPS realnost. Slobodan je naoko jak, stabilan i teši suprugu i ćerku. Nedostaju informacije o tome kako je došlo do hapšenja za one koji su rođeni posle 2000. godine, ukoliko ih uopšte to i zanima”, kaže Ivan i dodaje da seriji prvenstveno treba dobar uvod kako ih niko ne bi žalio.
Predstavnica upravo te generacije rođene nakon opisanih događaja, Mila Todorović, slaže se sa Ivanovom ocenom.
“Smatram da serija, koliko god kvalitetno odrađena sa tehničke strane, ipak nema dobru narativnu strukturu. Ona pokazuje dane pred i uoči hapšenja Slobodana Miloševića, ali ne pokazuje nam vizuelno zašto je on uhapšen. Mi vidimo strah kroz koji su on i ukućani prolazili tog 31. marta, ali ne i zašto je do hapšenja došlo. Serija dozvoljava previše sažaljenja i simpatija, a nije prikazano dovoljno ono što su on i njegova vlada izazvali”, kaže Mila i dodaje da ni arhivski snimci ne prikazuju dovoljno realnu sliku tog vremena.
“Čak ni na arhivskim snimcima nismo videli kako je izgledala inflacija, tuče oko hleba i prazne prodavnice. To se donekle pokazuje tek u poslednjoj epizodi, ali se pitam zašto tek tad, a ne od prve epizode? Zašto serija ima uvodnu špicu koja vuče na nostalgiju devedesetih, i završnu uz koju idu hitovi tog vremena, a tek u poslednjoj epizodi vidimo kako se živelo većinom te decade?”,
pita se Mila i dodaje da svaka adaptacija života prave ličnosti na ekran tu ličnost glorifikuje i jamči od nas razumevanje za nju, a nisu svi ljudi to zaslužili. Sa tom ocenom slaže se i Martin.
“Slobodan Milošević, prema mom mišljenju, nije neko ko zaslužuje seriju na RTS-u, već je neko ko treba biti na marginama istorije kao jedan od najstravičnijih diktatora”, ocenjuje Martin Bežinarević. “Ironija emitovanja ovakve serije na Radio televiziji Srbije pravazilazi granice ljudskog uma i više liči na pokušaj humanizacije i „pranja“ istorije kako bi Miloševića predstavili kao nekakvu žrtvu, porodičnog čoveka, ili čak patriotu”, dodaje.
