Izbor za našeg predstavnika na Evroviziji se bliži, a tim povodom u našem podkastu „U susret Evroviziji“ gostovao je jedan od vodećih favorita, Stefan Zdravković, poznatiji kao Princ koji nam je otkrio o svojoj pesmi i nastupu sve – osim koja je tajna zdrave kose Princa od Vranje.
Tvoje online ime Princ od Vranje je postalo vrlo upečatljivo, gde je ono u zvaničnom umetničkom imenu?
Princ od Vranje je instagramska fora koja je krenula pre jedno 7-8 godina, kada su mi govorili da izgledam kao princ iz Diznijevih bajki. Kroz medije smo shvatili da me više oslovljavaju sa „hej prinče“ i to je bilo nekako kompaktnije i ljudima prijemčljivije da pamte i onda smo se odlučili da presečemo i da u široj javnosti to na dalje bude Princ. Vranje je svakako tu u duši i da hoću da pomognem od toga ne mogu, niti želim i to će zauvek biti deo mene.
Kada smo objavili prvi tekst o ovogodišnjim predstavnicima u ključnom delu je bilo to da je pesma pomalo „kič“ i da je upravo to čini pesmom koja najbolje može da prođe na Evroviziji. Šta ti misliš o tome?
Svako ima svoj doživljaj svega toga. Ono što je meni super je da se pesma izdvojila i da je ljudi slušaju, dele i da imaju potrebu da je komentairišu u tom smislu. Radujem se što sve to ide u najboljem toku. Dugo smo radili na toj pesmi, mnogo je uloženo emocije, energije, žara i truda i vremena… za sad ne mogu biti zadovoljniji.
Otkud inspiracija za pesmu ovog tipa koja kombinuje više različitih stilova (otud i komentar da je „kič“ u tom klasičnom teorijskom smislu reči), šta je poruka kombinovanja svih tih stilova?
To je strava pitanje. Pesma je inspirisana mitom koji se vezuje za takozvani Beli most u Vranju. Priča datira iz doba Osmanskog carstva kada se takozvana Turkinja Ajša zaljubila u Srbina Stojana. To je velika priča i legenda u Vranju i to je priča o zabranjenoj ljubavi. Lajtmotiv jeste ljubav, ali ono što sam naročito hteo da istaknem u ovoj pesmi jeste motiv prkosa, borbe i prevazilaženja prepreka jer smatram da je to ono što me najbolje opisuje kao osobu i moj put do ovog takmičenja.
Što se tiče samih žanrova i kombinacije tih različitih stilova, mislim da su oni uspeli da izvuku svu tu muziku koja u meni leži, jer ja volim da pevam i pop i rok, volim i izvornu starogradsku narodnu muziku, sevdalinke itd. Krenuli smo od moje ljubavi prema zvuku juga i istoka. Volim zvuk juga Srbije, posebno Vranja, kao i juga Španije gde je dominantan flamenko. Tu ima dosta orijentalnih motiva za koje itekako mislim da su specifični za našu državu i ovdašnje krajeve. Spojili smo nekako tradiciju, sa razlogom smo odabrali ovu tematiku, i samo smo je nekako modernizovali i dobili „Cvet sa istoka“.
Etno-pop čujemo često na Evroviziji i te pesme nekad prođu dobro, nekad loše. Pošto su različiti žanrovi deo tebe, da li misliš da je etno-pop najbolji način da se prikažeš na Evroviziji i kako da se istakneš tako da se probiješ kao Shum i slične pesme koje su uspele da postanu hitovi?
Ja ne bih lično ovo definisao kao etno, smatram da je to world music kao žanr ako bih morao da ga stavim u neku fioku. Ima dosta upliva i etno muzike i popa i roka, različite harmonije postoje, svašta se nešto dešava. Dušan Bačič je napisao prelepu melodiju, Dejan Nikolić je odradio vrhunski producentski posao. Nismo razmišljali kako će to da zvuči na kraju, jedino smo pratili da postoji ta evrovizijska forma koja zahteva da pesma traje do tri minuta i da postoji dobro ispraćen koncept koji može da se pokrije i scenskim nastupom. Mislim da je najbitnije da se to radi čista srca i iskreno, kao što smo mi to radili, i da ljudi onda mogu da se poistovete sa tim što smo radili i da osete sve što smo hteli da kažemo i to je suštinski sve što nas interesuje.
Šta možemo da očekujemo u tom slučaju kad je scenski nastup u pitanju?
Spremamo stvarno super nastup. Imamo tu čast da sarađujemo sa svetski poznatim koreografom koji je sarađivao sa Vitni Hjuston i Lejdi Gagom. U timu plesačica je Petra Hajduk koja živi u Londonu i trenutno snima film sa Arijanom Grande „Wicked“, a igra i sa Semom Smitom, Dua Lipom, Adamom Lambertom, Robi Vilijamsom… Imamo fenomenalan svetski tim, koreografija je 99% pripremljena, kao i kostimi i pripremili smo se da zaista ne kajemo nijednog trenutka i ljudima predstavimo nastup kakav sigurno nisu videli kod nas.
Ti si već sarađivao sa nekim od učesnika koji su ti konkurencija ove godine, te podržao neke mlade autore koji su u takmičenju. Koga smatraš najvećom konkurencijom?
Koliko god se trudio da odgovorim na takvo pitanje, to je nemoguće i svodi se na lični ukus, a ne nešto što je objektivno. Kod festivala objektivno ne postoji, uvek može da pobedi bilo koja pesma, a onaj ko je favorit danas ne znači da će biti i sutra. Sve je vrlo klimavo i svako treba da se fokusira da da maksimum sebe i sebe predstavi u najboljem svetlu. Mislim da je u Božijim rukama ko će na kraju da pobedi.
Džipsi je jedan od autora koji je meni legao generalno i oduševio sam se kada sam čuo „Finibrid“ i snimio cover na Instagramu. Mislim da je međusobna podrška među autorima neophodna i svi zajedno moramo da gradimo neki talas koji će da napravi nešto novo, što može da traje i da ima smisla i dublje poente.
Vrlo diplomatski odgovor. Onda mi reci ovako – kome bi ti dao 12 poena?
Dao bih Džipsiju 12 poena lagano.
A da li očekuješ 12 poena od Bugarske, s obzirom na to da si tamo bio uspešan u jednom talent šou programu, kao i na još nekim festivalima širom Evrope?
Ja se iskreno nadam da će biti 12 poena od Bugarske i tih država u kojima sam imao prilike da nešto radim. To su bili razni festivali, poput „Slavjanskog bazara“ u Belorusiji, od kad je krenula korona većina festivala se prebacila online – u Španiji, Italiji, Malti, Litvaniji, čak je bio online i u Kazahstanu, a prošle godine sam otišao u Turkinstan na čuveni festival „Voice of Turan“ gde su se ljudi sa celog istoka okupljali da pevaju pesme na kazahstanskom. „Voice“ kao talent šou je nešto što je mnogo doprinelo mom iskustvu, vokalnom sazrevanju i nastupu kao takvom. To su sve iskustva za koja mislim da sad tek treba da zasijaju i da me predstave u najboljem svetlu i trudim se da mi svaki sledeći projekat bude bolji od onog prethodnog.
Zanimljivo je da si pomenuo Belorusiju. Da li misliš da zbog trenutne političke situacije, nastupanje u zemljama bliskim Rusiji može da utiče na percepciju publike i da ti odmogne na festivalu?
Mislim da tako nešto ne može da utiče, tu je bila poenta muzika, a poenta muzike je ljubav. Mi smo na „Slavjanskom bazaru“ predstavljali Srbiju, a nikad me politika u tom smislu nije interesovala, niti sam o tome razmišljao. To je jedan od najvećih svetskih festivala, na kome su učestvovali i Toše Proeski i Željko Joksimović, između ostalog i Filip Žmaher koji učestvuje ove godine na Pesmi za Evroviziju i koji mi je i pomogao da odem tamo i osvojio taj festival 1995. kada je bila Jugoslavija. Mislim da to ima mnogo više pozitivnih strana nego negativnih i ne bih nikada to povezivao sa politikom, ne bi mi iskreno čak ni palo na pamet.
Filip Žmaher se posle dosta godina pojavio na „Beogradskom proleću“ na kome si učestvovao u revijalnom delu, sada ste jedan drugom, nazovimo to tako, konkurencija na Pesmi za Evroviziju. Koliko ti znači da si u prilici da se takmičiš sa nekim ko je tebi bio podrška na samom početku i kada uporediš vreme njegove generacije sa velikim brojem festivala – koliko je danas mladim umetnicima teže što više takvih festivala nema?
Meni je čast da učestvujem na festivalu na kome je Filip Žmaher zato što je on jedna od legendi sa ovih prostora i mnogim ljudima, između ostalog i meni, uzor za neke stvari. Prijatelji smo privatno i mnogo ga volim i radujem se celokupnom tom druženju, i sa njim i sa drugim ljudima i koje poznajem i koje ću tek da upoznam. Što se tiče festivala, mislim da oni manjkaju i to utiče na kvalitet ljudi koji vokalno mogu dobro da se izraze uživo. Nepostojanje festivala usmerava ljude na studijski rad, samim tim imamo mnogo više ljudi koji izvode stvari na plejbek. „Pesma za Evroviziju“ ili „Beogradsko proleće“ su festivali gde ljudi mogu da vide ko je zapravo vokalno sposoban za nešto ili ne.
Imao sam prilike da preko preporuka dobijem pozive za razne festivale i stičem ta iskustva, a kada se vratim ovde shvatim da toga nema. Drago mi je što se vratilo „Beogradsko proleće“ na velika vrata prošle godine, posle mnogo godina. „Pesma za Evroviziju“ je na nikad boljem produkcijskom nivou, što se tiče i autora i muzičke produkcije, zaista je sve na svetskom nivou. Čini mi se da se sve to polako budi. I ceremonija „MAC Awards“ daje podršku u tom smislu, ali mislim da festivali mnogo više znače da se ljudi treniraju i dobiju neka nova iskustva. Ta razmene energije na živim nastupa je najbitnija u celoj priči muzike jer tad vidiš kako utičeš na ljude, šta dobijaš od njih energetski, šta si u stanju da izbaciš iz sebe u tom trenutku, da otključaš neka nova vrata u svom biću. To su najlepše uspomene.
Ti si uživo nastupao i na klupicama u Studenjaku i na produkcijski zahtevnim festivalima. Gde se najbolje osećaš?
Zaista se trudim da budem fleksibilan i ne volim da se ograničavam u bilo kom smislu. Kao što imaš dane kada se probudiš i sluša ti se Haris Džinović, a juče sam ceo dan slušao Motörhead. A ima dana kada skinem Hari Mata Harija i strava mi je. Nemam ograničenja tog tipa. Bitno je generalno da performer bude fleksibilan u tom smislu, i kad su otvorene ogromne bine i klupice u Studenjaku i privatna žurka za petoro ljudi. Dokle god je energija u publici super i dok postoji strast i žar dok se sve to dešava i dok to iskreno radiš, mislim da bi svakom bilo nebitno gde je, jer živiš svoju sudbinu u tom smislu. Ono što ja najviše volim je adrenalin koji se dešava na velikim binama, jer imam više prostora da se krećem i da skačem i volim zvuk bubnja i visoku produkciju koja me pogura i sa muzičke strane. Volim dobar sound, da se ja dobro čujem na bini i da imam prostora da se krećem. Jedva čekam taj momenat kada ću skočiti u publiku!
Naslovna fotografija: Dejan Milićević
CEO PODCAST SA PRINCEM SLUŠAJTE NA ZOOMER.RS I SVIM STREAMING PLATFORMAMA
