HRABROST
Tema koja je obeležila nedelju koja je za nama svakako je hrabrost Milene Radulović, Ive Ilinčić, Sare Zeljković i ostalih devojaka koje su prijavile Miroslava Miku Aleksića za seksualno zlostavljanje. Njihova hrabrost pokrenula je lavinu ili kako bi to tabloidi rekli „pandorinu kutiju“, tako da se svakodnevno javlja još devojaka koje govore o svom iskustvu sa Aleksićem. Ono što je takođe obeležilo nedelju je nedopustivo medijsko izveštavanje o ovom slučaju. Licitiranje sa brojem devojaka koje su preživele nasilje Aleksića, objavljivanje intimnih ispovesti za koje ne postoji dozvola, praćenje i fotografisanje devojaka koje daju iskaze, objavljivanje (stvarnih ili lažnih) detalja sa davanja iskaza – sve to spada u neetičko i u nekim segmentima i nezakonito ponašanje medija. Tabloid Alo je jeziv primer – objavili su na portalu anketu na kome je narod glasao da li je slučaj Milene Radulović istinit ili ne, a potom na naslovnoj strani objavili kako „Srbija traži najtežu kaznu za silovatelja“. Srbija se u ovom slučaju ništa ne pita! Prvo, Srbija nema pravo da glasa da li Milena Radulović govori istinu ili ne jer se oštećenoj strani koja prijavi nasilje VERUJE i svaki iskaz se mora shvatiti ozbiljno i istražiti. Dakle, istražni organi će utvrditi da li je to istina ili laž. Drugo, Srbija nema pravo da odredi kaznu za Aleksića, niti da ga osudi. To je takođe posao tužilaštva koji mora da poštuje presumpciju nevinosti – dakle, Aleksić je nevin dok se ne utvrdi drugačije, a kada se utvrdi onda će biti osuđen u skladu sa težinom počinjenih dela kaznom koja je za to predviđena zakonom. Umesto što danima kao lešinari prate žrtve, „novinari“ bi zapravo trebalo da pišu o fenomenu seksualnog nasilja i podižu svest o prisutnosti ovog društvenog problema – istraživački, ako znaju šta ta reč znači. Na njima je odgovornost za to kako će „Srbija“ da „glasa“ i kakvi će komentari biti, a ta odgovornost je ogromna jer od tih komentara i tih naslova zavisi da li će neka devojka koja je isto preživela izaći u javnost, ili odlučiti da ćuti jer ne želi da se pored svoje traume bori i sa medijskim linčem.
VAKCINACIJA part2
Najlepša slika ove nedelje – građani koji čekaju red za vakcinaciju. Za promenu ne red za hleb i mleko, ne redove u prodavnicama ili bankama, već red za vakcinu. Uprkos „antivakserima“ i ostalim destruktivnim društvenim faktorima. Vakcinacija je i ove nedelje glavna vest, počele su i prijave putem kontakt centra, a vakcine stižu i u manje opštine u Srbiji. Kako sam uspeo da saznam, najviše je vakcina kineskog proizvođača Sinofarm, tako da se prvo pozivaju građani koji su se opredelili za tu vakcinu. Na internetu je već dosta tekstova o kvalitetu vakcina, tako da se putem dva klika svako može informisati i odlučiti sam, ali ono što treba uzeti u obzir i što bih pomenuo jeste da li je vakcina odobrena od strane Evropske agencije za lekove. Ovo može biti važno u narednom periodu jer postoji mogućnost da će ulazak u zemlje EU biti uslovljen vakcinom koja je odobrena od strane ove agencije.
BAJDENOVA INAUGURACIJA
Uz strogi protokol i nakon velikih nemira, Amerika je dobila novog predsednika. Bajden i Kamila Haris položili su zakletve, a inauguracija je praćena širom sveta. Šta je to svetu već donelo? Za početak, poništenje nekih strašnih odluka koje je prethodni predsenik doneo – na prvom mestu napuštanje Svetske zdravstvene organizacije i Pariskog sporazuma o klimi. Zatim, Meksikanci neće dobiti zid jer je i njegova izgradnja odmah zaustavljena, a građanima većinski muslimanskih zemalja više neće biti zabranjen ulaz u Ameriku. Ali zato korisnicima aviona hoće jer zbog straha od novog soja korona virusa – svi moraju u karantin kada dolaze u ovu zemlju. Što se tiče mera odbrane od korona virusa, naredio je obavezno nošenje maske u svim federalnim objektiva i formiranje federalne kancelarije za koordinaciju odgovora na pandemiju korona virusa. Videćemo kakve će mere doneti kako bi se zaustavila pandemija u ovoj zemlji koja je najgore pogođena. I za kraj, vrlo važna odluka – građani koji su u teškoj situaciji usled pandemije neće završiti na ulici jer je moratorijum na otplatu dugova produžen. Vrlo uspešan početak, reklo bi se. Mada, moglo bi se takođe reći i da je sve to ostalo u senci – Lejdi Gage.
PONOVO METRO U BEOGRADU
Ako čitate ovaj tekst, a niste iz Beograda, možda mislite da Beograd već i ima metro. Toliko pričaju o tome, decenijama unazad, da i mi ponekad mislimo da ga imamo. E, pa – sada ćemo ga (ponovo) zaista imati. Ministar finansija Siniša Mali izjavio je da će krajem godine krenuti izgradnja prve od tri linije metroa u Beogradu. Ova linija će spajati Železnik i Mirijevo, druga koja se planira spajaće Zemun i Mirijevo, a treća će sa BG vozom spajati sve ono što ne pokriju prve dve linije. Dakle, sve van Mirijeva.
Memorandum o razumevanju za projekat su potpisali ministar finansija Srbije, direktor JKP „Beogradski metro i voz“ Stanko Kantar, potpredsednik grupe „Alstom“ Filip Deler, generalni direktor „Ežis“ Oliver Buvar i predstavnik kompanije „Pauer Čajna“ Šje Ziđi. Projekat će koštati oko 4,4 milijarde evra.
Da vidimo i to čudo.
ODLAZAK MIRE FURLAN
Zašto je bitno da znamo koje bila Mira Furlan? Ne zato što je bila genijalna glumica, ni ja brojne njene filmove nisam gledao. Iako je nesumnjivo bila sjajna. Mira Furlan je bila simbol jednog vremena, ali i simbol jedne ideje koja i dalje živi i za koju se i dalje vredi boriti. Bila je socijalistkinja, antikapitalistkinja, antinacionalistkinja, antiratna aktivistkinja. Govorila je protiv rata, nacionalizma i patrijarhata. Zbog tih ideja bila je i proganjana i proterana. Njena karijera je neverovatna, ali je možda od cele karijere veće njeno “Pismo sugrađanima” nastalo 1991. godine, baš kada je bila proterana – taj manifest o slobodi. Za kraj, par njenih misli u formi citata. Neka njene ideje žive.
“Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rešenje, ne mogu se naterati da mrzim, ne mogu verovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći rešiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvatanje makar i najmanjeg dela krivice za taj rat, odgovornosti za njih?”
“Ja u svakom slučaju mislim, znam i osećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od saradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi insistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći.”
