Pašin kutak: Zašto ovo pišem? (I zašto Vi ovo čitate.)

Uzmite mi, sve mi uzmite. Mladost, Zoomer Now, sve tekstove, sva gostovanja. Ništa od toga nije moje, to poklanjam Vama. U tome me ima tek toliko da zaslužim da se potpišem na kraju. Ja nisam novinar, koliko god možda ponekada to i sam pomislio ili koliko bi moje kolege volele da budem. Na tom polju sam samo izvođač radova. Ćoravi putnik, istina, nisam totalno slep. Kada me neko pita čime se tačno bavim u Zoomer-u, ja odgovaram često sa onim što bih voleo više da radim. Kažem prosto: „Ja sam autor umetničkih tekstova prožetih momentima istine, koje objavljujem sa ciljem dodvoravanja novinarima“.

Ali novinar nisam, nikad neću ni moći da budem.

Gajim poštovanje prema toj profesiji, samo se u njoj ne pronalazim. Novinar je tu da govori istinu, a istina je neretko relativna stvar. Ja to neću. Rešio sam da govorim neistine, moje neistine. Neko će ih možda smatrati istinama, neko će me možda i osuđivati. Na kraju dana, nije me briga. Uzmite mi, sve mi uzmite. Pašin kutak je moj.

Pucanj u mraku, udica zabačena u mutnu baru. Ovo je moj krik. Pašin kutak će biti moj „SafePlace“. Pokušaću da ga pišem i objavljujem samo najsvetijim danom- nedeljom. Tada nisam u kancelariji, petak je daleko iza mene a nečim moram skrenuti sebi pažnju sa ponedeljka, tog dosadnog dana, koji mi se podsmeva tik ispred mog neskladnog nosa.

Nekad davno, pre nego što sam se prvi put u životu zaposlio sa 15. godina, nije mi bilo jasno zašto ljudi mrze ponedeljak. Dan k’o svaki drugi. Osim što nije. Ponedeljak je iskreni prijatelj kog potajno mrzimo, jer ne volimo hladnu istinu.

Petak je onaj neprijatelj kog ljubimo i cenimo, iako nas laže.

Šta će biti tema ove nove kolumne? Sve ono što bih voleo da kažem a nisam. Puno toga ne mogu uklopiti u sadržaj koji se očekuje na Zoomer-u, bar ne onako kako bih ja voleo. Pašin kutak će biti prostor u kom ću moći da kažem sve što mislim onako kako mislim. To ne znači da sam tokom ostatka nedelje licemer. Samo sam sputan očekivanjima koje možda sam sebi namećem. 6 dana nedeljno sam neko drugi, sedmog dana sam Paša. I voleo bih da tako ostane. Nije lako biti Paša, ni jedan jedini dan. Ne samosažaljevam se, ne brinite.

Dakle, zašto ja pišem ovo? Zato što volim da pričam. Javite mi se na instagramu, postavite mi neko pitanje i pričaćemo do prekosutra. Prosto, takav sam. Imam puno toga da kažem, mogu i da saslušam čak. Međutim, Bog nam je ograničio broj reči koje možemo izgovoriti u toku jednog bednog životnog veka. Dakle, zašto? Dakle, zato.

Ovim putem ću moći da razgovaram sa Vama.

Da, ovo je solilokvij, svestan sam toga. Ali ništa Vas ne sprečava da napišete neki komentar na ovaj tekst, znajte da svaki pročitam. Ovo mi je neka garancija da ću imati šansu da ne ostanem zaboravljen. Ili, da budem zaboravljen bar malo kasnije.

U proteklih mesec dana, odnosno koliko sam već dugo u Zoomer-u, proživljavam neku konstantnu krizu identiteta. Patim od toga da svako malo proveravam koliko mi neka objava ima lajkova, koliko pregleda i tako to. Rešio sam da se malo isključim od toga, upravo ovako. Ovo su samo moje misli, mlaz duginih boja koji zapljuskuje etar i lansira se u svemir. Ako ga ko primeti, super. Ako ne, opet super. Duša mi je za toliko lakša.

Srećan čovek ne piše.

Radim sve ono čemu sam se kao klinac potajno nadao. Pišem, konačno pišem redovno. Sa kamerom sam sada na ti, prestao sam da gledam svoje krive zube na snimcima i svoje klempave uši. Osećam se slobodno. Studiram, ne ide mi loše za sada. Ali opet, to nije to.

Ispunio sam san jednog petnaestogodišnjaka. Problem je što sada imam 20 godina. Koji je moj san sada? Koji je Vaš san? Nebitno je koliko godina imate, koji je Vaš san? Pauzirajte sa čitanjem teksta, razmislite o ovome. Nisam tu, ali pričam sa Vama. Pričam, tu sam, nisam umro i nisam zaboravljen. Možda mi je to san? Možda samo želim da ne budem zaboravljen. Doduše, dovoljno dobro poznajem životnu ironiju da znam da se moram paziti takvih želja.

Znam za jadac, kada nešto toliko jako želite, obično dobijete nešto sasvim suprotno od toga.

Možda želim da ovaj tekst niko ne pročita. Možda želim da, poput Van Gogha, za vreme svog života ne budem cenjen. Izbledeo bih misleći da sam bio samo trunka u rastinju, što će mi dozvoliti da zapravo živim večno. Eto, rešio sam još nešto, baš tokom pisanja ovog teksta (u pola 3 ujutru, okruglo). Nemojte čitati ovaj tekst, bar dok ne pročitate da sam umro. Ili je sad možda već kasno? Uostalom, rekao sam Vam na početku da mi ne dirate moj Pašin kutak. Ko sam ja onda da od Vas tražim bilo šta?

Znam zašto pišem, ali ono što me buni jeste zašto Vi ovo čitate? Ne znam u kom svojstvu ga čitate, možda ste mi urednik koji je bacio pogled (Pozdrav Nemanja), možda ste mi majka koja pomno prati moj rad (Zdravo Suzana)… Možda ste neka zalutala Milica ili Irina. Ko god da ste, hvala Vam. Ovo pišem zbog sebe, ali od Vas ne mogu pobeći. Pucanj u mraku, udica zabačena u mutnu baru.

Ovo je moj krik.

Ja ne postojim zapravo. Ja sam samo odsjaj Vaše svetlosti. Bez Vas ja sam senka skrivena pod velom noći. Svi moji talenti i ambicije dolaze do izražaja i imaju smisla tek kada se vi uključite u celu priču. Džabe slici ako nema koga da joj se divi. Džabe pesmi ako nema ko da je sluša. Džabe čoveku ako nema nekoga da ga razume i da sa njim saoseća. A upravo u tom razumevanju mene razumećete i sebe, bar se nadam.

Dobrodošli u Pašin kutak. Ako imate nekih komentara, javite se slobodno. Pa kad god to bilo, kako god, gde god. Pričajte sa monitorom dok čitate ovaj tekst, čuću Vas. Biću tu, čak i kada ne želite da me čitate. Nekad ćete možda poželeti da saznate ko je bio Paša. To ćete moći svake nedelje. Koliko dugo? Ne znam. Upoznaćemo se dok kraj ne dođe, to Vam obećavam.

Najsjajnijoj zvezdi na mom nebu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još